O protestima u Srbiji gotovo svako ima određeni stav, bilo da ih podržava ili ne. Čak i na međunarodnom planu je počelo sve češće da se izveštava o trenutnim dešavanjima. U metežu različitih reakcija i kritika, iz pravca Brisela registrovala se suzdržanost.
Kao civilno društvo iz Srbije, tako i evroparlamentarci počeli su intenzivno da pozivaju Evropsku komisiju da se odredi prema trenutnoj situaciji u Srbiji. Nedugo zatim, 5. februara 2025. godine, dolazi do prve značajne reakcije.
Nova komesarka za proširenje Marta Kos, izlazi sa svojim dugoočekivanim pismom u javnost kako bi uverila građane da pomno prati dešavanja. Tri ključne tačke možemo izdvojiti:
- Sloboda okupljanja kao fundamentalno pravo. Kos ističe da je sloboda mirnog okupljanja osnovno pravo koje mora biti poštovano i zaštićeno. Osuđuje incidente protiv demonstranata, insistira na hitnoj i nepristrasnoj istrazi i naglašava da policija treba da obezbedi bezbednost građana.
- Evropski put Srbije jača vladavinu prava. EU ostaje posvećena podršci Srbiji na njenom putu ka članstvu, uz naglasak na ključne reforme u borbi protiv korupcije, jačanju nezavisnosti pravosuđa, odgovornosti institucija, slobodi medija i poboljšanju izbornih uslova.
- Proces pristupanja EU je odgovornost celog društva. Kosova naglašava da EU integracije ne zavise samo od vlasti, već da su nacionalni projekat koji zahteva angažovanje svih – institucija, opozicije, civilnog društva i građana. Poziva na inkluzivni dijalog između svih relevantnih aktera kako bi se neophodne reforme uspešno sprovele i učvrstio evropski put Srbije.
Iako su ove tri tačke relevantne u širem smislu za pristupni proces Srbije, pismo komesarke Kos ostavlja utisak distanciranosti i formalnosti. Pismo dakle ostaje u okvirima uobičajene diplomatske komunikacije EU, pri čemu se naglašavaju evropske vrednosti, demokratski principi i neophodnost reformi, ali bez direktnog osvrta na konkretne zahteve građana.
Posledično, ostaje pitanje u kojoj meri će ovakav način komunikacije biti percipiran kao adekvatan odgovor na aktuelna društvena kretanja u Srbiji. U zavisnosti od daljeg razvoja situacije, može se očekivati da će se EU kroz svoje institucije i zvanične predstavnike postepeno prilagođavati i dodatno precizirati svoj stav o temama koje izazivaju širu pažnju javnosti.
Da bi se bolje razumeo ovakav pristup Komisije, ne treba smetnuti sa uma da je ovo pismo nastalo kao proizvod delovanja koje je bilo oblikovano različitim determinišućim faktorima. Radi se o faktorima koji već duže vreme usmeravaju pravac i opseg mera koje Unija preduzima u odnosima sa Srbijom, pri čemu se vodi računa o širem geopolitičkom kontekstu, unutrašnjim dinamikama u državama članicama i strateškim prioritetima EU. U nastavku ističemo četiri:
1) Osećaj slabosti. U samoj EU preovladava percepcija da je njen uticaj mnogo slabiji nego ranije. Na primer, tokom 2000-ih, EU je mogla da uslovljava Srbiju potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), viznom liberalizacijom, davanjem statusa kandidata ili otvaranjem pregovora o pristupanju. Danas, pak, Unija nema takve adute na raspolaganju. Uz to, činjenica da postoji ozbiljna doza evroskepticizma u Srbiji šalje poruku da njihova "moć privlačenja" nije značajna kao što je nekad bila i da nekada izuzetno prisutna i snažna mantra "EU nema alternativu" ne može da bude dovoljan razlog za samokorekciju ponašanja Srbije. Drugim rečima, EU je izgubila na značaju i ona je toga svesna, te se pribojava da uđe na klizav teren sve dok se ta država, barem nominalno karakteriše kao proevropska.
2) Geopolitička strepnja. EU je sve više geopolitički usamljena, zbog čega strahuje od preduzimanja mera koje bi mogle da otvore nova spoljnopolitička pitanja, pogotovo sa Srbijom kao državom koja je, barem načelno, proevropski orijentisana. Pored nezaustavljivog uspona Kine, ruske istrajnosti na ukrajinskom frontu, EU je sada suočena i sa procesom urušavanja translatlantskih odnosa sa dolaskom Donalda Trampa. Tokom 2000-ih, Srbija nije bila toliko bliska sa Rusijom i Kinom kao što je danas. Istovremeno, pitanje Kosova i dalje ostaje nerešeno. Kao rezultat toga, EU strahuje da bi bilo kakvo mešanje u unutrašnje poslove Srbije moglo dodatno udaljiti zemlju od Zapada, otvarajući na taj način prostor za porast, kako ona definiše, "malignog uticaja" eksternih aktera sa Istoka.
3) Partnerski potencijal. Trenutno postoji težnja da se Srbija zadrži u orbiti EU, kao država koja ima snažan "partnerski potencijal", pogotovo u oblastima koje se odnose na pitanja od međusobnog značaja poput infrastrukturnog povezivanja evropskog kontinenta, upravljanja migracijama ili ekstrakcije kritičnih sirovina. U takvim okolnostima, gleda se na Srbiju kao aktera koji ima veći značaj nego pre, pogotovo jer joj jedinstven položaj omogućava da bude deo poduhvata koji bi trebalo da omogući razvoj evropske strateške autonomije.
4) Nedostatak konsenzusa. EU je danas politički podeljenija nego ikada, što ozbiljno ugrožava njenu sposobnost da deluje brzo i odlučno. Tokom 2000-ih, postojala je jasna volja da se proces proširenja koristi kao ključni instrument za podsticanje reformi i političkih promena u regionu. Međutim, danas su unutar EU prisutne duboke razlike u stavovima o strateškim pravcima spoljne politike i odnosu prema zemljama kandidatima, uključujući Srbiju. Pojedine članice otvoreno podržavaju bliske odnose s Beogradom i protive se strožem pristupu, dodatno komplikujući donošenje zajedničkih odluka. Iako Evropska komisija formalno donosi odluke kao supranacionalna institucija, u praksi se ključna pitanja redovno usklađuju sa državama članicama, što dodatno komplikuje proces.
Suštinski, EU ne vidi sebe kao dovoljno snažnog igrača čiji bi eksplicitniji angažman u rešavanju trenutne krize nedvosmisleno mogao da prouzrokuje željeno ponašanje bez većih posledica na regionalnu stabilnost, spoljnopolitičku saradnju i evropsku posvećenost Srbije.
Istovremeno, EU je svesna sopstvenih unutrašnjih izazova, uključujući nedostatak jedinstvenog stava među državama članicama, ograničene mehanizme uticaja i geopolitičkih realnosti koji oblikuju njenu orijentaciju. Zbog toga, iako ostaje posvećena evropskoj perspektivi Srbije, njena reakcija na aktuelna dešavanja ostaje u okvirima pažljivo balansiranog diplomatskog jezika, uz nadu da će dugoročni procesi integracije i reformi doneti željene promene.
Činjenica da tek treba da otvori sa Srbijom klaster 3, kao i da omogući pristup novim fondovima u okviru Fonda za rast i razvoj, može potencijalno predstavljati adut na koji će računati, kako bi se oslonila na politiku podsticaja umesto politiku pritisaka.
Pitanje koje ostaje otvoreno jeste u kojoj meri će ovaj metod biti efikasan u aktuelnom političkom trenutku i da li će EU, u zavisnosti od daljeg razvoja situacije, biti spremna da svoj angažman prilagodi novim izazovima.
