Ka otvaranju "famoznog" klastera 3: Šta je postignuto i šta nas očekuje?

"Klaster" je strana reč koja se, u kontekstu evropskih integracija, odomaćila u srpskom jeziku predstavljajući tematsko grupisanje pojedinačnih poglavlja. Uvedena još 2020. godine revidiranom metodologijom za proširenje, ova, gotovo zaboravljena reč, popularizovana je u drugoj polovini 2024. godine, kada je sve učestalije počelo da se govori o potencijalnom otvaranju Klastera 3 (Kompetitivnost i inkluzivni rast).

Kako smo došli do ovde?

1. Sve počinje od Komisije

Evropska komisija predstavlja motor proširenja. Igrajući ulogu "dobrog policajca", Ursula fon der Lajen je u više navrata ponovila da je Srbija već nekoliko godina spremna za otvaranje Klastera 3. Iako se suočavala sa kritikama da je zapravo "previše" pozitivno nastrojena prema Srbiji imajući u vidu da i dalje postoji veliki broj nerešenih problema, ona je insistirala na potrebi da se, pored drugih kandidata, i Srbija podstakne na sprovođenje reformi.

U tom pogledu, značajno je što je Komisija nastavila sa takvom retorikom i u novom sazivu. Nova komesarka za proširenje, Marta Kos, istakla je kao i njen prethodnik Oliver Varhelji, da Srbija zaslužuje da bude nagrađena.

Konačno, i šef Generalnog direktorata za proširenje Gert Jan Kupman ukazivao je na tehničke i suštinske korake koje je Srbija napravila. On je slao signale da, uprkos rezervama koje pojedine države članice imaju, ostaje optimističan da pomaci mogu biti ostvareni. Bez tako snažnog insistiranja Komisije, danas se sigurno ne bi u tolikoj meri razgovaralo o Klasteru 3.

2. Odlazeće mađarsko predsedavanje

Od Komisije svakako sve počinje, ali se sve ipak završava u Savetu EU, instituciji u kojoj je neophodno da se svih 27 država članica složi kako bi se donela odluka, čak i o "tehničkom" pitanju, poput otvaranja klastera. Da je bilo koja druga država predsedavala Savetom osim Mađarske, male su šanse da bi se iznova i iznova insistiralo na potrebi za otvaranjem Klastera 3 sa Srbijom. Svakako je neuobičajena praksa da se "minut do 12", posle više neuspešnih pokušaja, pitanje otvaranja klastera drži tako visoko na agendi.

Mađarska nije krila da je politika proširenja jedan od njenih najviših prioriteta i da će raditi na tome da i Srbija, poput drugih država kandidata, ostvari prekopotrebni napredak na putu ka EU. Stoga je Mađarska, na pomalo neuobičajen način, jedan tehnički potez – odobravanje pisma kojim se Srbija poziva da dostavi svoje pregovaračke pozicije za Poglavlje 16 (Oporezivanje) i Poglavlje 19 (Socijalna politika i zapošljavanje) – predstavila kao značajan politički iskorak u pregovorima. Ovo su jedina dva poglavlja u Klasteru 3, od ukupno osam, za koje Srbija tek treba da preda svoje pozicije. U normalnim okolnostima, ovakva vest ne bi bila od posebnog značaja. Međutim, u okolnostima u kojima se Srbija trenutno nalazi, ovakav potez ima za cilj da ohrabri donosioce odluka i pokaže da je otvaranje Klastera 3 moguće.

3. Dolazeće poljsko predsedavanje

Iako je nesumnjivo da je Mađarska prioritizovala Srbiju, ne treba smetnuti s uma da prevelika prioritizacija ponekad može imati i kontraefekat. S obzirom na to da se Mađarska neretko u samoj Uniji posmatra kao "crna ovca", ispunjavanje svih njenih prohteva nije nešto čemu su se sve države članice radovale.

Umesto toga, naširoko se prepoznaje da Poljska, kao nova supersila Centralne Evrope, ima ipak više kredibiliteta. Kao država koja naglašava potrebu za proširenjem i ka Istoku i ka Jugoistoku Evrope, Poljska ima dodatni manevarski prostor koji je Mađarskoj nedostajao. Kao što je i ranije ukazivano, već nekoliko meseci postojali su jasni signali da će ovo pitanje ipak morati da sačeka poljsko predsedavanje. Tako je i bilo – Mađarska je utrla put, dok je zvaničan postupak otvaranja Klastera 3 ostavljen za Poljsku i njen mandat, potencijalno. Činjenica da je poljski premijer Donald Tusk javno podržao Srbiju na njenom putu ka EU dodatno je reafirmisala činjenicu da će Poljska biti pouzdan partner i da neće praviti prepreke oko otvaranja klastera.

Ipak, ne treba zaboraviti da čak osam država članica i dalje blokira otvaranje Klastera 3 – među kojima su Švedska, Finska, Holandija, Letonija, Litvanija, Estonija, Hrvatska i Bugarska. Njihov stav ogleda se i kroz zaključke Saveta, u kojima se ponovo ukazuje na potrebu za sveobuhvatnijim i verodostojnijim reformama u oblasti vladavine prava, nastavak dijaloga sa Prištinom i snažnije spoljnopolitičko usaglašavanje Srbije sa politikama Evropske unije. Pregovori o otvaranju klastera 3 dakle neće biti laki ni pod okriljem Poljske.

4. Non-paper Srbije i Reformska agenda

Iako je pozitivno što je Poljska na njenoj strani, Srbija će i te kako morati da zasuče rukave kako bi adresirala identifikovane probleme. Uvidevši zahtevnost pregovora, Srbija je krajem 2024. godine podnela tzv. non-pejper u kojem izražava posebnu spremnost da se posveti rešavanju preostalih prepreka na putu ka otvaranju Klastera 3.

U njemu su u prvom planu obaveze preuzete Reformskom agendom. Među najvažnijima su izbor novih članova Saveta REM-a i temeljna revizija biračkog spiska, uz napomenu da je pitanje nedelja i meseci kada će ti zadaci biti adekvatno adresirani. U dokumentu se takođe ukazuje na porast spoljnopolitičkog usaglašavanja, koje je poraslo sa 51 na 58 odsto tokom godine, uz iskazanu posvećenost da taj procenat nastavi da raste.

Iako Srbija nije uvela sankcije, istakla je da je ukupna pomoć koju je uputila Ukrajini veća od pomoći svih ostalih država Zapadnog Balkana zajedno. Konačno, potvrđeno je da će Srbija usaglasiti svoju viznu politiku sa politikom Evropske unije, što je odmah potom i demonstrirano uvođenjem viza za Mongoliju, Katar, Kuvajt i Oman. Dakle, sa izuzetkom vizne politike, Srbiju čeka još mnogo posla, naročito jer deluje da će čak i interni rokovi za realizaciju preuzetih obaveza biti probijeni. Ukoliko je cilj da se iskoristi poljsko predsedavanje kako bi se Srbija uspešno nadovezala na zaključke Saveta, implementacija Reformske agende i svih preuzetih obaveza biće ključna za omekšavanje stavova država članica.

5. Uloga Francuske i Nemačke

Otkako je Emanuel Makron posetio Srbiju leta 2024. godine, postalo je jasno da Francuska želi da uloži politički kapital kako bi pogurala Srbiju ka članstvu u EU. Ne samo što su potpisani različiti sporazumi o saradnji, među kojima je najznačajniji onaj o kupoprodaji "Rafala", već je i javno istaknuto da EU ne može kompletirati svoju stratešku autonomiju bez Srbije.

Strateška autonomija je Makronov omiljeni koncept, koji je dobio posebno na značaju nakon što je EU postala svesna svoje zavisnosti od Kine tokom pandemije i od Rusije nakon početka invazije na Ukrajinu. Uprkos domaćoj političkoj krizi, za sada deluje da će Francuska ostati pouzdan partner Srbiji. Ovo je posebno značajno ako se uzme u obzir činjenica da su francuski glasači izrazito skeptični prema politici proširenja EU.

Za razliku od jasne pozicije koju je Francuska zauzela, Nemačka je do poslednjeg trenutka vagala u kom pravcu će se orijentisati po pitanju otvaranja Klastera 3. Evidentno je da Nemačka i dalje ima ozbiljne rezerve prema stanju vladavine prava u Srbiji. U jeku trenutnih protesta, nemačke vlasti su upozorile da se mora garantovati pravo na slobodno i bezbedno okupljanje, kao i štititi sloboda izražavanja. Pored toga, Nemačka je u značajnoj meri insistirala na procesuiranju odgovornih za incident u Banjskoj iz 2023. godine, kao i na razotkrivanju istine o napadu na kanal Ibar-Lepenac u novembru 2024. godine. Uzimajući u obzir ove rezerve, Nemačka je u javnosti bila strateški ambivalentna – nije nužno bila spremna da uloži veto, ali nije ni pružila snažnu podršku Srbiji kao što je to učinila Francuska.

Šta dalje?

Srbija mora da nastavi da informiše građane o nužnosti daljeg napretka ka članstvu u Evropskoj uniji kao strateškom prioritetu broj jedan. Insistiranje na tome da je politika proširenja isključivo geopolitički instrument ne može da bude jedini pristup i način da se upravlja očekivanjima građana. Realnost nas u kontinuitetu podseća da, pored spoljne politike i normalizacije odnosa sa Prištinom, razvoj vladavine prava predstavlja ključni preduslov za članstvo. Stoga, uz stalnu komunikaciju sa građanima o izazovima i postignućima na tom putu, država mora da pokaže odlučnost i posvećenost svim oblastima koje su ključne za evropske integracije.

Dovoljno je videti da se sada javno govori o pisanju nacrta Pristupnog ugovora sa Crnom Gorom, da bi se shvatilo da je EU ozbiljna u svojoj nameri da do 2030. godine dođe do daljeg proširenja. Sa Reformskom agendom u prvom planu, donosioci odluka imaju priliku da urade ono što je potrebno da bi se napredovalo ka članstvu. Time će doći u priliku ne samo da otključaju dodatne fondove već da u prvom kvartalu 2025. godine i pokažu da su spremni i sposobni da se drže samonametnutih ciljeva. To bi bilo u skladu i sa gorenavedenim non-perjperom.

Ne treba biti zagledan samo u Francusku i Nemačku. Ono što se u Srbiji često zaboravlja jeste da sve države članice EU imaju isto pravo glasa u Savetu. Iako su Francuska i Nemačka ključni igrači u procesu proširenja, obe zemlje se trenutno suočavaju sa ozbiljnim unutrašnjim političkim krizama, naročito jer je u oba slučaja došlo do pada vlade. U takvim okolnostima, ove države neće biti u mogućnosti da značajnije utiču na odluke drugih članica EU.

Umesto toga, Srbija mora da razvija ravnopravan pristup svim članicama Unije, bez obzira na njihovu veličinu i geografski položaj. Najbolji način da to postigne jeste kroz stalnu i redovnu komunikaciju putem diplomatskih kanala, ali i, što je najvažnije, implementacijom konkretnih i zahtevanih mera koje će omogućiti dalji napredak ka članstvu.

Ukoliko Srbija zaista želi da ispuni sve kriterijume za članstvo do kraja 2026. godine, prvi kvartal 2025. biće od presudne važnosti. S obzirom da će tada predsedavati država poput Poljske, Srbiji će se otvoriti dobra prilika za napredak ukoliko je spremna da je iskoristi.