Tim programa Psi Černobilja (Dogs of Chernobyl) je u oktobru 2025. godine obavljao svoj uobičajeni posao unutar tzv. Zone isključenja u Ukrajini.
Hvatao je pse lutalice radi sterilizacije i vraćanja na slobodu. Tada je naišao na tri životinje koje su bile jarkoplave boje. Nije bila reč o nijansi ili mrlji. Boja ih je prekrivala od njuške do repa, a ljudi koji žive u blizini rekli su da su isti ti psi samo nedelju dana ranije izgledali potpuno uobičajeno.
Fotografije su se pojavile na društvenim mrežama, a zaključak do kojeg je došla većina ljudi bio je da se radijacija konačno pokazala, 40 godina nakon nuklearne nesreće.
Taj odgovor jeste delovao očigledno jer radijacija jeste opasnost koju ne možete da vidite, pomirišete ili osetite. Ljudska intuicija nije dobro opremljena za takve pretnje.
Plavi pas savršeno obavlja tu funkciju. On apstraktnu, statističku opasnost pretvara u sliku koju možete da zamislite. To je otprilike ono što su nas decenije filmova i video-igara naučile da očekujemo od te zone.
Problem je u tome što radijacija nije mogla da ih oboji, i to iz dva međusobno nepovezana razloga.
"Plavi psi" iz Černobilja nisu posledica radijacije
Prvi razlog je vreme. Radijacija izaziva oštećenja tako što razbija DNK. Kada takvo oštećenje pogodi ćelije iz kojih nastaju jajne ćelije i spermatozoidi, može se preneti na potomstvo. Taj proces odvija se kroz generacije, a ne tokom jedne nedelje. Boja dlake odraslog psa određena je pre nego što se on rodi, tako da je ono što je promenilo ove životinje moralo da dođe spolja.
Drugi razlog je pigment, a to je deo biologije koji većina ljudi nikada nije imala razloga da nauči. Kako objašnjavaju genetičari iz Laboratorije za veterinarsku genetiku Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, koji su proučavali biologiju boje dlake gen po gen, boja dlake kod sisara zasniva se na dva pigmenta, od kojih su oba oblici melanina.
Jedan proizvodi crnu i braon boju, a drugi crvenu i žutu. I svaki pas kojeg ste ikada videli predstavlja neku kombinaciju ta dva pigmenta, koja ponekad mogu biti razređena ili potpuno isključena, pa dlaka izgleda sivo ili belo. Ne postoji plavi melanin.
Plava boja koju vidimo drugde u prirodi najčešće uopšte nije pigment. Kako je objasnio ornitolog Ričard Prum, perje šojke i krila leptira morfo obojeni su zahvaljujući mikroskopskim strukturama koje rasipaju kratke talasne dužine svetlosti nazad ka oku. Biolozi to nazivaju strukturnom bojom.
Perje i krljušti mogu biti građeni tako da stvaraju ovaj efekat. Krzno, koliko je dosad poznato, ne može. Zato čak ni boja dlake koju uzgajivači pasa nazivaju "plavom" zapravo nije plava, već razređena siva.
Istinski plavi sisar nije ekstremna verzija nečega što biologija inače radi. On je izvan raspona onoga što biologija sisara uopšte može da proizvede. To snažno ukazuje na to da je nešto naneto na dlaku, a ne da je u njoj prirodno izraslo. Upravo do tog zaključka došli su ljudi na terenu.
Šta je zaista obojilo pse u plavo?
"Clean Futures Fund", neprofitna organizacija koja stoji iza programa Psi Černobilja, saopštila je da su se životinje možda valjale u nečemu što se onda nakupilo na njihovoj dlaci. Ukazali su na verovatni izvor u blizini: staru prenosivu toaletnu kabinu koja se prevrnula i iz koje se prosula jarkoplava hemikalija koja se koristi za tretiranje otpada u takvim toaletima.
Veterinarski tim u tom trenutku nije mogao sa sigurnošću da potvrdi objašnjenje, ali su istraživači koji su kasnije radili u Zoni su došli do istog zaključka.
Boja nije bila trajna i radijacija nije imala nikakve veze s tim. Takođe su isključili mogućnost da je boja poticala od njihove opreme, jer ekipe koje obavljaju sterilizaciju tretirane pse označavaju malom obojenom mrljom od krede na glavi.
Ostaje samo jedno pitanje koje je ovde zaista povezano sa biologijom: zašto bi se pas uopšte valjao u tome?
Zato što psi to rade kad god im se ukaže prilika. A što je materijal neprijatnijeg mirisa, čini se da su odlučniji da se u njemu valjaju.
Jedna teorija kaže da životinja pokušava da prikrije sopstveni miris, bilo kako bi se približila plenu, bilo da ne bi otkrila svoje prisustvo. Druga je gotovo suprotna, da životinja nosi zanimljiv miris nazad ostatku čopora.
Otporni černobiljski psi
Psi žive u okolini Černobilja nakon nuklearne havarije 1986. godine. Kada je reaktor eksplodirao, evakuisano je više od 100.000 ljudi, a većini je rečeno da će se vratiti za nekoliko dana. Zato su svoje ljubimce ostavili za sobom.
Danas u Zoni živi nekoliko stotina pasa, koji uglavnom potiču od tih životinja. O njima brinu radnici elektrane i volonteri.
U toj populaciji postoji stvarno zanimljiva nauka, ali ona je mnogo suptilnija od glasina. Studija iz 2023. godine, objavljena u časopisu "Science Advances", pokazala je da se psi iz Zone isključenja genetski razlikuju od populacija pasa na drugim mestima. Mada je i dalje otvoreno pitanje u kojoj meri je to posledica radijacije, a ne samo 40 godina izolacije.
Istraživanja drugih životinja u toj oblasti otkrila su nagoveštaje prilagođavanja. Studija iz 2022. godine, objavljena u časopisu "Evolutionary Applications", pokazala je da su neke lokalne populacije žaba izuzetno tamne, verovatno zato što dodatni melanin pruža određeni stepen zaštite.
(EUpravo zato/Forbes.com)
