Kako je Beograd zaboravio Staro sajmište, i to više puta: Ovaj dokumentarac bi trebalo svi da pogledaju

Mnogi Beograd često opisuju kao "najružniji grad na najlepšem mestu", naseobinu na dve divne reke. Ipak, malo ko će istaći da je to i prestonica u kojoj se zloglasni logor nalazio prekoputa samog centra grada, nadomak najpoznatijih i najprometnijih ulica.

Staro sajmište je jedna neverovatna lokacija koja je, kako kažu autori Aleksandra Mitić i Nikola Đurović, prošao kroz tri života, a sada se nalazi u nekoj nedefinisanoj četvrtoj fazi.

U pitanju je prostor veoma važan za istoriju Beograda. Nakon što se otvorio Beogradski sajam, impozantne arhitekture za to vreme, svega četiri godine kasnije se pretvorio u gubilište.  

"Pokušali smo da pokažemo da postoji deo grada koji je veoma bitan, o kojem treba da vodimo računa, koji je deo naše prošlosti i sadašnjosti, ali bi trebalo da bude i važan deo naše budućnosti", poručila je rediteljka Mitić.

Kako je istakla, ljudi joj često govore kako nisu znali da je na području Starog sajmišta bio zloglasni logor, ali ni da se posle Drugog svetskog rata tamo nastanila velika umetnička kolonija.

Restoran na mestu krematorijuma

Nikola Đurović je izjavio da Staro sajmište prepušteno propadanju i da se ne zna šta će sa njim biti. 

Koliko ljudi nemaju pojma šta se tamo događalo pokazuje i činjenica da se u prostorijama nekadašnjeg krematorijuma kasnije otvorio restoran, a da se u nekadašnjim paviljonima gde su logoraši bili zatočeni u strahovitim uslovima, poslovale teretane ili diskoteke, dok se danas tamo nalazi i jedan vrtić. Ko god je tamo prošao makar jednom, mogao je da vidi da u oronulim objektima žive ljudi, širi se veš, deca se igraju u dvorištima...

Predelom, inače, dominira visoka bela kula koja je nedavno obnovljena i mnogi se nadaju da će to biti samo početak sveobuhvatne restauracije.

Zanimljivo je da je dokumentarni film "Staro sajmište" snimljen bez institucionalne podrške, a skromnu finansijsku pomoć je pružila jedino jevrejska zajednica.

"Film smo sami finansirali, on je u finansijskom smislu naš", napomenula je Mitić.

U ostvarenju od 77 minuta prati se istorija ovog prostora kroz arhivski materijal, savremene snimke i lična svedočenja ljudi, od kojih su mnogi potomci nekadašnjih logoraša, među kojima je i naš proslavljeni pisac Ivan Ivanji čiji su roditelji tamo stradali. Priča počinje krajem tridesetih godina prošlog veka kada je Sajmište bilo simbol modernizacije Beograda i njegovog otvaranja prema Evropi, do Drugog svetskog rata, kada je pretvoreno u mesto stradanja.

Autorsku ekipu čine Aleksandra Mitić, Nikola Đurović, Miloš Mitrović i Boško Semiz, dok je za montažu bio zadužen Nikola Purić. 

Važnu ulogu u nastanku filma imali su Memorijalni centar "Staro sajmište", istoričar Milan Koljanin kao stručni saradnik, kao i brojni sagovornici koji su svojim znanjem, sećanjima i ličnim pričama doprineli sadržajnoj i vizuelnoj celini filma.

O Starom sajmištu govorili su i istoričari Milan Koljanin, Milan Ristović i Mihael Stokke, arhitekta i profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Zoran Đukanović, istoričarka umetnosti Asja Drača Muntean, sociolog sa Fakulteta političkih nauka u Beču Valter Manošek i slikar Dušan Mikonjić. U filmu učestvuju i potomci Gorjana Pavlović, Goran Marić, Beate Niman i Jovan Popović.

Ćerka šefa Gestapoa

Posebno se ističe lik Beate Niman, ćerke Bruna Zatlera koji je u vreme Drugog svetskog rata bio šef Gestapoa u Beogradu. Njoj su ceo život govorili da joj je otac preminuo u zarobljeništvu i da treba da bude ponosna na njega. Međutim, jednog dana je u biblioteci naišla na knjigu Valtera Manošeka (koji se takođe pojavljuje u filmu) o stradanju Jevreja u Beogradu. Setivši se da je njen otac službovao u našoj zemlji, pregledala je nekoliko stranica i veoma brzo uvidela da Zatler nije bio nikakav obični činovnik već čovek koji je naredio ubistvo hiljada ljudi.

"Sećam se da sam bila u biblioteci i da sam našla tu knjigu, ali se ne sećam kako sam posle toga došla do kuće", rekla je Beate u filmu. Potom je svoj život posvetila raskrinkavanju istorije svog oca zbog čega je prestala da komunicira i sa majkom i sestrama jer su one smatrale da to nije tema kojom bi trebalo da se bavi. Zbog obelodanjivanja njegovih zločina, ostala je i bez mnogih prijatelja.

Autori filma su do nje došli uz pomoć dr Milana Koljanina koga je upoznala pre dvadeset godina. Tom prilikom je posetila i Jajince, gde su mnoge žrtve njenog oca masovno sahranjivane.

Kako je tada istakla, do samog kraja se nadala da navodi o njenom ocu nisu istiniti.

"Boravili smo kod nje u Berlinu, a stekli smo utisak da joj je vrlo neprijatno jer se plašila da ćemo je osuđivati pošto dolazimo iz zemlje u kojoj je njen otac činio zločine. I danas 90 odsto njene porodice ne razgovara sa njom jer su uvereni da su to pitanja koja ne treba dirati. Ipak, ona kaže da se sada oseća mnogo bolje, oslobođeno i rasterećeno nakon što je sve obelodanila", navela je Mitić.

Beate Niman u dokumentarcu ističe da, dok je bila u majčinom stomaku, njen otac je naručivao ubistva žena i dece, što je za nju neoprostivo.

Film "Staro sajmište" je osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film na jednom festivalu u Parizu, a autori se nadaju da će biti prikazan i na mnogim drugim smotrama.

"Film je završen još pre godinu dana, da nije bilo Festa, ne bi bilo ni premijere", napomenuo je Đurović.

Posle premijere u Dvorani Kulturnog centra Beograda, druga projekcija biće održana 5. oktobra u 20 časova u bioskopu Takvud. Treće prikazivanje zakazano je za utorak, 6. oktobra, u bioskopu Cineplexx BEO Shopping Center, u sali tri, u 19.30 časova.

(EUpravo zato)