U selu sa oko 2.262 stanovnika živi deset ljudi koji su dočekali stotu. To je oko 442 stogodišnjaka na 100.000 stanovnika, približno deset puta više nego što je prosek na Sardiniji i jedanaest puta više nego u Sjedinjenim Državama.
Upravo zbog toga, istraživački tim predvođen Danom Butnerom, dugogodišnjim istraživačem dugovečnosti, izdvojio je Bolotanu kao novu "Plavu zonu", područje u kom ljudi imaju velike šanse da dožive duboku starost.
Prema njegovim rečima, najzanimljiviji deo sa ovom "Plavom zonom" je činjenica da sve druge po broj dugovečnih ljudi u svetu opadaju, dok ova raste.
U Bolotani se tradicionalno jede ono što raste u okolini: pasulj, povrće, krompir, testenina, maslinovo ulje i proizvodi od ovčjeg mleka. Meso se ovde kroz istoriju mnogo ređe nalazilo na trpezi nego u savremenim jelovnicima.
Ishrana stanovništva većinski se bazirala na biljkama, preciznije rečeno činila je 90 odsto. Brza hrana, industrijski proizvodi i način života koji podrazumeva sate provedene u sedećem položaju nisu deo svakodnevice.
Ona postavlja mnogo zanimljivije pitanje: šta se događa kada način na koji jedemo, krećemo se, radimo, živimo sa porodicom i deo smo iste životne sredine decenijama?
Možda tajna dugovečnosti nije skrivena u jednoj supernamirnici, već je deo priče o vremenu provedenom u bašti, penjanjem uz stepenica, u razgovoru sa komšijama, za porodičnim stolom gde se jede lokalna i zdrava hrana i svakodnevnog rada koje telo uvek drži u pokretu.
(EUpravo zato/National Geographic)
