Da li je hepatitis na putu ka eliminaciji? Situacija u Srbiji i svetu je slična, ali jedno pitanje ostaje otvoreno

Najnovija procena Svetske zdravstvene organizacije (SZO) objavljena povodom Svetskog dana hepatitisa (28.jula), ukazuje na paradoks savremene medicine: čovečanstvo raspolaže efikasnijim lekovima, preciznijom dijagnostikom i boljim vakcinama nego ikada ranije, ali epidemija HIV-a, virusnog hepatatitisa i polno prenosivih infekcija i dalje predstavljaju jedan od najvećih javnozdravstvenih izazova 21. veka.

Globalni podaci pokazuju da su ulaganja u prethodnim decenijama dala rezultate, do kraja 2025. godine oko 32 miliona ljudi sa HIV-om primalo je antiretrovirusnu terapiju. U poređenju sa 2010. godinom, broj novih HIV infekcija smanjen je za 42 odsto, dok je smrtnost povezana sa AIDS-om opala za čak 57 odsto.

Međutim, optimizma nema onoliko koliko bi se očekivalo. Razlog za to su procene da oko 9 miliona ljudi širom sveta i dalje nema pristup terapiji, a u pojedinim regionima broj novoobolelih ponovo raste, naročito među populacijama koje se tradicionalno suočavaju sa stigmatizacijom i otežanim pristupom zdravstvenoj zaštiti.

Slična priča važi i za virusne hepatitise. SZO navodi da su nivoi infekcije hepatitisom B od 2015. godine umanjeni za oko 32 odsto, dok je smrtnost povezana sa hepatitisom C, opala za približno 12 odsto. Ipak, virusni hepatitisi i dalje godišnje odnose oko 1,3 miliona života, čime ostaje među najsmrtonosnijim zaraznim bolestima na svetu.

Posebno zabrinjava činjenica da broj umrlih od hepatitisa B nastavlja da raste i pored toga što postoji vakcina.

Zašto medicina nije dovoljna?

SZO u ovogodišnjem izveštaju naglašava tri ključne reči: integracija, inovacije i zajednica.

Drugim rečima, jasno je da nije dovoljno da se imaju odvojeni programi za HIV, hepatitise ili polno prenosive infekcije. Pacijenti bi prema novim savetima trebali na jednom mestu da mogu da se testiraju, vakcinišu, dobije savete i započnu terapiju kada su navedene infekcije u pitanju.

Takav model nije samo efikasniji, već je i značajno jeftiniji za čitave zdravstvene sisteme, naročito u državama sa ograničenim resursima. 

SZO posebno upozorava da manji budžeti, humanitarne krize i rastuće društvene nejednakosti u kratkom vremenskom intervalu mogu da ponište napredak ostvaren tokom prethodnih petnaest godina.

Šta se dešava u Srbiji?

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut", kada je reč o virusnim hepatitisima, najveći izazov nije nedostatak terapije, već kasno otkrivanje bolesti. Hepatitis B i C često godinama ne izazivaju simptome, zbog čega se dijagnoza neretko postavlja tek kada su već razvijene ozbiljne komplikacije poput ciroze ili karcinoma jetre.

Srbija raspolaže obaveznom vakcinom protiv hepatitisa B, dostupnim testovima i savremenom terapijom za hepatitis C. Ali kao i u većem delu Evrope, ključni problem ostaje nedovoljan obuhvat skriningom i rano prepoznavanje osoba koje su u riziku.

Najskuplja bolest je ona koja se ne otkrije na vreme

Ekonomska računica je jasna. Jedan test na HIV ili hepatitis višestruko su jeftiniji od lečenja uznapredovale bolesti, transplantacije jetre ili dugotrajnog zbrinjavanja nastalih usled komplikacija. Zbog toga SZO insistira da ulaganje u prevenciju nije trošak, već investicija koja dugoročno štedi milijarde upravo zdravstvenim sistemima.

Istovremeno, stručnjaci upozoravaju da nijedna strategija nije dovoljno uspešna ukoliko se ne radi na umanjenju stigme. Strah od osude i dalje predstavlja jednu od najvećih prepreka testiranju i pravovremenom lečenju, kako u razvijenim zemljama, tako i u regionu.

Trka sa vremenom

Do cilja koji je međunarodna zajednica postavila: eliminacije HIV-a, virusnih hepatitisa i polno prenosivih infekcija kao javnozdravstvenih pretnji do 2030. godine, ostalo je manje od četiri godine.

SZO ocenjuje da svet još uvek raspolaže svim potrebnim alatima da taj cilj ostvari. Ono što nedostaje nisu nova otkrića u laboratorijama, već veća ulaganja u javno zdravlje, bolja organizacija zdravstvenih sistema i politička spremnost da prevencija postane jedan od ključnih delova nacionalnih strategija. 

Drugim rečima, pitanje više nije da li možemo da zaustavimo ove bolesti, pitanje je da li ćemo odlučiti da to zaista učinimo.

(EUpravo zato)