Danas je gotovo opštepoznato da se čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu leči antibioticima. Međutim, pre samo nekoliko decenija takva ideja delovala je gotovo nezamislivo.
Sve do osamdesetih godina prošlog veka lekari su verovali da čir nastaje zbog prekomernog lučenja želudačne kiseline, stresa, pušenja ili začinjene hrane. Lečenje se svodilo na lekove koji smanjuju kiselinu, stroge dijete, a kod težih slučajeva čak i na operacije.
Malo ko je verovao da bakterija može da preživi u izrazito kiseloj sredini želuca, pa je sama pomisao da je infekcija uzrok čira zvučala gotovo neverovatno.
Promena je došla sa istraživanjima dvojice australijskih lekara, patologa Robin Vorena i gastroenterologa Bari Maršala. Pažljivo proučavajući uzorke tkiva želuca, Voren je primetio spiralne bakterije koje su se uporno pojavljivale u područjima zahvaćenim upalom.
Nakon što mu se Maršal pridružio u istraživanju, zajedno su dokazali da je upravo heliko bakterija povezana sa hroničnim gastritisom i peptičkim ulkusom, u narodu poznat i kao čir. Za ovo otkriće dobili su Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 2005. godine.
Eksperiment koji je ušao u istoriju medicine
Kako naučna zajednica u početku nije prihvatala njihove rezultate, Maršal se odlučio na potez koji bi danas teško prošao etičke komisije. Popio je kulturu bakterije kako bi dokazao da ona izaziva bolest.
Nekoliko dana kasnije razvio je simptome akutnog gastritisa. Prisustvo bakterije potvrđeno je nakon pregleda, a nakon terapije antibioticima infekcija je nestala. Iako taj eksperiment nije sam po sebi predstavljao konačan naučni dokaz, postao je jedan od najupečatljivijih primera koliko daleko istraživači ponekad idu kako bi potvrdili svoju hipotezu.
Nakon toga, sprovedena su istraživanja koja su duboko promenila uverenja o ovoj bakteriji.
Danas znamo da je njom zaraženo oko polovine svetske populacije, iako većina nikada neće razviti ozbiljne tegobe, kod dela obolelih dovodi do hronične upale sluzokože i čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu.
Takođe, dugotrajna infekcija povećava i rizik od razvoja pojedinih tumora, zbog čega je heliko bakterija danas prepoznata kao jedan od najvažnijih faktora rizika za nastanak karcinoma želuca.
Zašto se leči antibioticima?
Za razliku od bolesti koje nastaju isključivo zbog načina života, infekcija bakterijom može da se izleči. Standardno lečenje podrazumeva kombinaciju inhibitora koji smanjuje lučenje želudačne kiseline, i dva ili više antibiotika. Izbor antibiotika zavisi od lokalne rezistencije bakterije i važećih medicinskih smernica i jedino je može prepisati stručno lice.
Uspešna eliminacija bakterije ne samo da omogućava zarastanje čira već značajno smanjuje verovatnoću njegovog ponovnog javljanja, što direktno doprinosi smanjenju rizika od raka želuca kod osoba koje imaju hroničnu infekciju.
Upravo zbog toga se danas sve više govori o strategiji "otkrij i leči", posebno u populacijama sa povećanim rizikom od karcinoma želuca.
Međutim, priča o heliko bakteriji danas ulazi u novu fazu. Bakterija koja je promenila istoriju gastroenterologije sve češće pokazuje otpornost na antibiotike koji su decenijama bili osnova lečenja. Zbog toga terapija koja se nekada rutinski prepisivala kod potvrđenih slučajeva, danas više nije podjednako uspešna kod svih pacijenata.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava da je antimikrobna rezistencija jedna od najvećih pretnji po javno zdravlje u 21. veku.
To ne znači da je infekciju nemoguće izlečiti, već da lečenje zahteva pažljiviji pristup nego ranije. Preporuke su da se antibiotici koriste isključivo kada za to postoji medicinska indikacija i da se propisana terapija sprovede do kraja. Na taj način povećavaju se šanse za uspešno iskorenjivanje bakterije, ali se istovremeno usporava razvoj rezistencije, koja predstavlja izazov ne samo kod heliko bakterije, već i kod brojnih drugih bakterijskih infekcija.
(EUpravo zato/NIH/Nobel Prize)
