U leto 1928. godine, Aleksandar Fleming je u svojoj laboratoriji primetio nešto neobično: plesan koja je slučajno kontaminirala njegove uzorke ubijala je bakterije oko sebe.
Slučajno otkriće dovelo je do pronalaska penicilina, prvog antibiotika. Odjednom, veliki broj infekcija koje su vekovima smatrane smrtonosnim postale su izlečive, što je uticalo na uspostavljanja temelja moderne medicine.
Skoro vek kasnije, taj temelj je počeo da se ljulja.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2019. godine antimikrobnu rezistenciju proglasila jednom od deset najvećih pretnji po globalno javno zdravlje. Dostupni podaci sugerišu da bakterije otporne na lekove svake godine uzrokuju oko 1,27 miliona smrti širom sveta.
Šta su zapravo superbakterije?
Superbakterije nisu "nove" vrste mikroorganizama, već stare poznanice u svetu nauke, koje su jednostavno iskoristile prirodne sposobnosti i evoluirale. Bakterije (ređe i gljivice) koje su razvile sposobnost da prežive savremene terapije antibioticima.
Drugim rečima, lek koji ih je nekada ubijao, sada više na njih ne deluje.
Naučnim rečnikom, otpornost nastaje kroz mutacije i razmenu genetskog materijala među bakterijama, a dodatno je ubrzana ljudskim ponašanjem poput prekomerne i pogrešne upotrebe antibiotika, npr. za virusne infekcije, kao i nekontrolisanom primenom u poljoprivredi, koja kasnije preko tanjira dospeva do ljudi.
Rezultat je trka u kojoj bakterije često brže napreduju od nauke.
Sudar bakterija, antibiotika i klimatskih promena
Savremeni antibiotici i dalje spašavaju milione života, ali njihova moć je poljuljana spomenutim ponašanjima ljudi, uz to pojavljuje se još jedan faktor - klimatske promene.
Ono što je važno naglasiti jeste da infekcije izazvane rezistentnim bakterijama poput Staphylococcus aureus, enterobakterijama poput Escherichia coli i salmonele, gonoreje i slično, dovode do produženih lečenja i uvođenja kombinacija više lekova, takođe nuspojave su često izraženije, a u retkim slučajevima terapija ne postoji.
U nekim slučajevima, bakterije su postale otporne čak i na tzv. "poslednju liniju odbrane", najjače antibiotike napravljene za najteže infekcije. U pitanju su lekovi dizajnirani da "zaobiđu" postojeće mehanizme koje su bakterije razvile, poput enzima koji razgrađuju antibiotik. Koriste se uglavnom u bolnicama, za slučajeve teških infekcija i jedno od zlatnih pravila njihove primene jeste da se ne prepisuju rutinski, kako bi se sprečilo ili bolje rečeno usporilo stvaranje rezistencije.
Primeri uključuju lekove poput zavicefta I meropenema, koji neutrališu beta-laktamaze, odgovorne za otpornost.
Postoji li izlaz iz vrzinog kola?
Odgovor kako naučnici tvrde nije jednostavan. Nauka razvija nova rešenja poput ciljanih terapija koje preciznije napadaju bakterije, kao i bakteriofaga, virusa koji uništavaju bakterije i kombinovane terapije.
Stručnjaci se slažu u jednom, samo novi antibiotici neće rešiti problem. Ako se način upotrebe lekova ne promeni, svaka nova terapija će vremenom izgubiti na efikasnosti. U borbi protiv superbakterija, najmoćnije sredstvo nije samo rešenje iz laboratorije, već I svakodnevno ponašanje.
Najefikasnije mere prevencije su pravilno i racionalno korišćenje antibiotika onako kako je prepisao lekar, redovno pranje ruku i higijena, vakcinacija, koja sprečava infekcije i smanjuje potrebu za antibioticima i kontrola infekcija u bolnicama.
Smanjivanjem broja infekcija, smanjuju se i šanse da bakterije razviju otpornost.
Fleming je još sredinom 20. veka upozorio da nepravilna upotreba antibiotika dovodi do razvoja rezistencije. Danas se njegova bojazan ostvaruje. Savremeni antibiotici još uvek "pobeđuju" mnoge infekcije, ali ne sve, dok budućnost zavisi od odgovornog svakodnevnog ponašanja, kako prema sebi i ljudima oko nas, tako i prema prirodi.
(EUpravo zato/Cleveland clinic)
