Pitanje iz naslova ovog teksta postavlja se sve češće, i to ne samo među onima koje bismo mogli, kolokvijalno, i za ovu priliku, nazvati – stručna javnost (oni koji knjige pišu, koji za knjigu žive, ili oni koji od knjige žive, izdavači i trgovci, kao i oni koji knjigama žive, oni koji ih čitaju), a koji su, nažalost, manjina, već i među onima kojima je knjiga odavno postala nebitna, koji je retko uzimaju u ruke i još ređe na njenim stranicama traže odgovore na mnoga izrečena ili, autorom prećutana, pitanja, na neke svoje (ili pak autorove) lične sumnje i nedoumice, a koji su velika većina. Kada ovo kažem, mislim pre svega na knjige koje spadaju u književna dela, na literaturu u najširem smislu reči, uključujući sve žanrove koji se pod tu odrednicu mogu podvesti, ali nije mnogo bolja situacija ni sa knjigama koje spadaju u udžbenike, knjige koje su naučno-obrazovno štivo i/ili imaju neku drugu svrhu. Ovaj vek nije vek knjige.
XXI vek je vek modernih tehnologija, masovnih komunikacija, vek šera i klika, vek slike koja nadomešta i obesmišljava upotrebu reči, vek u kojem ništa što je duže od 30 sekundi većini ne drži pažnju, vek čitavih, i funkcionalno i faktički, nepismenih generacija, čija je brzina tipkanja na tastaturi računara ili ekranu mobilnih aparata u obrnutoj srazmeri sa njihovom sposobnošću da pročitano (pa i ono što su sami netom otipkali) razumeju, ili da o njemu promisle, sa svešću o tome šta, o čemu i kako zapravo o tome misle. Vek skraćenica, u kome su OMG, WTF, "vrh" i "top" vrhunac iskazivanja emocije, a "prankovanje" i, ne daj Bože, "kancoelovanje", najgora kazna, dok je sve drugo, pa i čitanje knjiga (to naročito) apsolutno "bzvz" (bez veze) i "trula priča".
Stoleće koje je već u svojoj prvoj četvrtini uspelo da u praksi ostvari sve fantastične zamisli najpoznatijih autora tzv.distopijske književnosti i u kome je ono o čemu su pisali H. DŽ. Vels ("čovek koji je izmislio sutra", govorilo se za njega), Haksli i Orvel (o Žil Vernu da i ne govorimo), postala stvarnost koju čovečanstvo živi, postalo primenjena antiutopija. Vek u kome se iz vremena istorije prešlo u vreme razistorije – u kojem caruju simulakrumi života i gde je sve manje ljudi među ljudima, a sve više potrošača i konzumenata, raščovečenih kopija, koje samo naizgled žive, pod budnim okom nekog Velikog brata, ma ko ili ma šta da jeste to što nad nama, obezduhovljenima i obezdušenima, svejednako i odasvud bdi. Život svakog čoveka, čitavog čovečanstva, postaje privid i seli se, sve brže, van ove, ljudske realnosti, u virtelnu stvarnost, u kojoj sve manje imamo vremena, strpljenja i empatije za druge, što će za rezultat imati da, u jednom trenutku, nemamo više ništa od toga ni sami za sebe. Veštačka inteligencija koju smo razvili i koju za sad kako-tako držimo pod kontrolom (da li?!) neće propustiti tu priliku – poništiće nas, učiniće nas izlišnima, preuzeće stvarnost, i nas u njoj, od gospodara postaćemo robovi, a onda, u jednom trenutku, verovatno i sasvim nepotrebni. Šta će s nama biti – trebalo bi pitati veštačku inteligenciju, mada nisam siguran da bi nam, bez obzira na njeno sveznanje, iskreno odgovorila. Tešim se da ni ona to ne zna zasigurno. Još uvek, bar.
Ne znam da li će, kako će, ni kad će – ako će – doći do toga, ali čovečanstvo krupnim koracima ide ka tome. Naravno, moguće je i da se ovo što živimo okonča i pre, u nekom velikom, nuklearnom prasku, koji će biti posledica nečije želje da pobedi u nekakvom pravom, ili izmišljenom, medijski osmišljenom, upriličenom i vođenom, ratu – pa je pitanje iz naslova ovog teksta u tom slučaj potpuno izlišno i deluje groteskno, ali, ipak, hoće li, zapravo – može li – knjiga preživeti XXI vek?
S jedne strane, bar kad je Srbija u pitanju (a slično je i drugde), nikad se više nije pisalo i objavljivalo (Miljkovićev proročanski stih, da ga parafraziram – da će doći vreme kada će svi pisati...) a, istovremeno – nikad manje čitalo. Taj paradoks ide dotle da mi se ponekad čini da pojedinci, koji su nešto napisali i objavili, ni sami nisu (pro)čitali to što su napisali – ali, dobro, o ukusima ne vredi raspravljati, a to i nije toliko bitno za osnovnu ideju kojom se bavimo.
Situaciju u vezi sa knjigom i njenim položajem u društvu, njenom čitanošću, ali i njenom budućnošću, kod nas dodatno komplikuje nedavna odluka Vlade Republike Srbije – da se od januara 2025. godine svaka knjiga u bilo kojoj biblioteci u Srbiji koja se iznajmi na čitanje "oporezuje" sa 15 dinara, zarad zaštite prava koja ima Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava. Istine radi, takva praksa već postoji u mnogim zemljama EU, kao i u nekim eks YU, ali... (ostaviću ove tri tačke ovde, bolje nego da dovršim misao).
Takodje, knjiga se tretira kao bilo koja druga roba, prepuštena je zakonima tržišta, nema podrške državnih institucija, ne propagira se tzv.kultura čitanja, niti se afirmišu istinske kulturne vrednosti, mediji povlađuju i protežiranju kič i šund, a opšti odnos prema kulturi i umetnosti (pa samim tim i književnosti i svim u vezi sa njom) iskazuje se sa 0,67 odsto BDP, koliko se u budžetu izdvaja za tu oblast.
S druge strane, uvek će postojati ljudi koji za knjigu, zbog knjige i knjigom žive, ali će, najverovatnije, biti minorna skupina, manjina na nivou statitstičke greške, egzemplari prošlosti, antikviteti, nešto poput živog fosila. I sve ređi, siguran sam, kako vreme bude proticalo. Njihovo želja, njihova potreba da čitaju, biće raritetna osobine, nepotrebna veština, nešto kao hobi kojim se bave čudaci. Da li će ta manjina, ti osobenjaci, ma kako bili malobrojni, uspeti da održe knjigu živom, prisutnom – verujem da hoće, bar dok ljudska civilizacija bude imala ovakav, ili ovom sličan, oblik. Nakon toga – knjige neće biti, kao ni ljudske civilizacije. Da li će se to dogoditi do kraja ovog veka?! Ne znam, ali sam siguran da ja to neću dočekati. I, drago mi je zbog toga.
