Supružnici Zorica i Danijel Lazić 15 kilometara od Sokobanje, u selu Jošanica, već godinama dočekuju goste na svom imanju kroz koje protiče potok.
Najveću atrakciju čini vodenica potočara, jedinstvena u Srbiji zato što je deo njihove kuće.
Datira još iz 1888. godine, iz vodenice se ulazi u kuhinju, a potom u u dvorište omeđeno starim zgradama i vinovom lozom.
Potočara nije samo ukras, u njoj se i danas melju sve vrste žitarica - cela zrna pšenice (raži, ovsa, ječma, kukuruza) pretvaraju se u integralni hleb, osnovu za domaći hleb ispod sača, razna peciva, pite, pa i integralne palačinke, u domaćinskom stilu.
Zorica je dobila i brojne nagrade za pripremanje zdrave hrane i gotovo zaboravljenih jela.
Porodica Lazić je počela sa izdavanjem soba još 1961. godine, a danas ovo domaćinstvo posećuju i đačke grupe i brojni izletnici. Gosti mogu probati i njihove domaće proizvode.
Smeštaj su prvo izdavali banjskim gostima kada je banja Jošanica počela da radi i tom vrstom turizma su se bavili sve do sredine 90-tih godina, onda je naišao period stagnacije.
Krajem 2005. i početkom 2006. godine ova porodica je obnovila posao, ali u malo drugačijoj formi, pa su se okrenuli seoskom turizmu.
U Jošanici je u prvoj polovini 19. veka bilo čak 37 vodenica potočara, a sada se vodenični kamen okreće jedino još kod Lazića. Danijel je četvrta generacija vodeničara u njegovoj porodici.
Lazić četvrta generacija vodeničara
"Radio je prvo moj pradeda, pa deda Dragan, onda otac i sada ja. Reč je o zanatu koji se uči, ne može neko ko se nikada ranije time nije bavio da uđe u vodenicu i da radi. Postoje stvari koje moraju da se znaju, a ja sam ih naučio od svog oca, a on od svog", kazao je Danijel za Niške vesti, po zanimanju poljoprivredni inženjer.
Vodenica je, prema starim zapisima izgrađena još 1888. godine, ali Lazići kažu da su u podrumu nedavno pronašli papir u kome je navedeno da je izgrađena i ranije, čak 1821. godine.
U vodenici koja se nalazi u njihovoj kući i danas je mnogo toga isto kao kada je izgrađena. Isti je vodenični kamen, drveno zvono na vratima kojim se doziva vodeničar, mučjak od drveta gde pada brašno, drvene posude za zahvatanje brašna…
"Meljemo kukuruz, pšenicu i raž, uglavnom te tri žitarice. Kvalitet brašna koji se dobija mlevenjem u vodenici potočari ne može da se uporedi sa onim koji se melje u električnim mlinovima. Ovde se brašno dobija od celog zrna, svi hranljivi sastojci su tu. Brašno je hladno, jer se vodenični kamen sporo okreće i ne izgori hraniljive sastojke kao što to radi električni mlin", objašnjava Danijel.
Vodenica mora da se redovno održava, ne može samo da se uđe i sipa kukuruz ili pšenica za mlevenje.
"Najbitnije je da se održava dotok vode, jer bez vode vodenični kamen ne može da se okreće. Mi održavamo oko 600 metara kanala koji vodi do vodenice. Svakako najteži posao, teži i od mlevenja vagona kukuruza ili pšenice je kovanje vodeničnog kamena. Kovanje kamena nužno je nakon što se samelje kukuruz koji nije bio potpuno suv. Takav kurkuruz se zalepi za vodenični kamen i ispuni sve neravnine koje ima. Kamen onda samo klizi, ne melje. Moram da ga skinem, očistim metalnom četkom i potom ga iskujem čekićem", objasnio je Danijel.
On je kazao da je jedno vreme, kada su električni mlinovi preovladali, skoro potpuno zamrla tražnja za brašnom iz „starinskih“ vodenica. Međutim, poslednjih godina, kako se pažnja sve više pridaje zdravoj hrani, interesovanje je veće.
"Nama su se javljali ljudi iz Beograda i tražili da im mesečno isporučujemo po tonu brašna. Naravno da tako nešto ne možemo da radimo. Niti imamo toliko žita, niti vodenica može toliko da samelje. Sameljemo po jedan džak kukuruza, pšenice, da imamo brašno kad neko naiđe, ali ne radimo komercijalnu prodaju", rekao je Lazić.
Njegova supruga Zorica rekla je da su Danijelovi preci zahvaljujući vodenici bili svojevremeno jedna od najimućnijih porodica u čitavom kraju.
"Izgradili su najveću kuću u selu, imali su veliko imanje, fijaker. Kada je 60-tih godina banja u Jošanici zaživela, oni su prvi u selu počeli da primaju goste i bave se seoskim turizmom. Međutim, 90-tih godina prošlog veka u vreme krize i sankcija, banja je počela da stagnira pa je i broj gostiju opao", izjavila je Zorica.
Prema njenim rečima, tada su odlučili da se bave seoskim turizmom, a Danijel je počeo da radi kao vodeničar, kada su ostali bez posla u društvenim firmama u Sokobanji.
"Nemamo mnogo gostiju otkako je 2014. godine lečilište u banji zatvoreno. Kada bi ponovo bilo otvoreno, Jošanica bi ponovo sigurno vrvela od ljudi. Ovako dođe po neko kod nas da vidi vodenicu i kupi brašno, retko ko odseda, da bude u pansionu", kazala je Zorica.
(EUpravo zato/Niške vesti)
