Širom Evrope, arhitekte i parfimeri zajedno rade na novom fenomenu koji stručnjaci zovu olfaktorna arhitektura - umetnost oblikovanja prostora kroz miris.
"Miris je prvo sećanje i poslednji zaborav", kaže holandska dizajnerka mirisa Anouk van der Heijden, čiji studio sarađuje sa arhitektima u Amsterdamu. "On oblikuje naše raspoloženje pre nego što shvatimo da smo ušli u prostor."
Prema izveštaju ArchDaily-a iz maja 2025. godine, sve više evropskih projekata uključuje miris kao neizostavni deo u arhitektonskom poslu - od galerija u Briselu do univerzitetskih kampusa u Roterdamu. Cilj nije samo lepota, već raspoloženje kojem mirisi mogu da doprinesu: prostor treba da nas smiri, probudi ili prizove uspomenu.
Tiha revolucija koja miriše na citrus, lavandu, pa čak i knjige
Na Univerzitetu KU Leuven u Belgiji, pokrenut je projekat istraživanja mirisa u javnim zgradama. Istraživači su tom prilikom otkrili da mirisi citrusa povećavaju koncentraciju u učionicama, dok lavanda smanjuje anksioznost u bolničkim čekaonicama.
Zato je za arhitekte poput Belgiјanca Tomasa Petersa, miris nova dimenzija prostora: "Boju vidiš, teksturu dodirneš, ali miris - on te obuhvati. On je arhitektura koja ulazi u tebe."
Ovaj pokret nije samo estetski, već i naučni. Evropski projekat Odeuropa (finansiran iz programa Horizon Europe) pokušava da rekonstruiše istorijske mirise Evrope - miris katrana iz viktorijanskih luka, tamjana iz srednjovekovnih katedrala, parfema koji su se koristili u Veneciji tokom 17. veka. Cilj je sačuvati miris kao deo kulturnog nasleđa, isto kao što čuvamo slike ili arhitekturu.
Nevidljiva emocija prostora
Psiholozi tvrde da miris može momentalno evocirati emociju i do nekoliko decenija staru. Jedan udisaj mirisa i vraćamo se u detinjstvo, u kuću bake, u vreme kad su sobe mirisale na sapun i proleće. Zato je ideja "mirisne arhitekture" više od dizajna - to je pokušaj da se prostor ponovo poveže sa dušom čoveka.
U Milanu, luksuzne zgrade sada imaju signature scent - sopstveni miris koji se širi ventilacijom, pažljivo osmišljen da izazove osećaj sigurnosti i pripadanja. U Belgiji, arhitekte eksperimentišu s prirodnim materijalima (kedrom, glinom ili vosakom) koji imaju sopstveni miris.
U svetu u kojem sve postaje digitalno, sterilno i tiho, evropske metropole otkrivaju čulo koje je dugo bilo potisnuto - miris. Olfaktorna arhitektura vraća čoveka prema mišljenju stručnjaka, fizičkom doživljaju prostora i uči da zgrade nisu samo betonske forme, već organizmi koji dišu zajedno sa ljudima koji u njima provode vreme.
(EUpravozato/ ArchDaily)
