Ukoliko bi vam neko rekao da ćete biti "zarobljeni" na španskim Tenerifima bez naznake kada biste mogli da se vratite kući, sigurno ne biste imali ništa protiv.
Međutim, šta ako vaš divni odmor prekinu vesti da je u vašoj zemlji počeo surovi rat?
Letovi su otkazani, ne možete da stupite u kontakt sa rođacima, a kada se konačno jave, obaveštavaju vas da su krenuli na front.
Upravo takav scenario prati junake filma poljskog reditelja Damjana Kocura "Pod vulkanom" (Under the Volcano/Pod wulkanem) koji možete pogledati na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona.
"Pod vulkanom" je premijerno prikazan prošle godine na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a do sada je učestvovao na oko 100 festivala. Bio je i jedan od poljskih kandidata za Oskara u kategoriji za najbolji međunarodni film.
Iako scene rata ne vidimo direktno, zabrinutost, strah i tenzije se mogu osetiti. Porodici Kovalenko se život okreće naglavačke, dok u hotelu na Tenerifima drugi turisti nastavljaju da plešu i zabavljaju se.
Otac Roman (Roman Lutskyi), njegova (nova) žena Anastasija (Anastasiia Karpenko), i njihovo dvoje dece Sofija (Sofiia Berezovska) i Fedir (Fedir Pugachov) u filmu pokušavaju da sačuvaju međusobni mir dok prate neugodne vesti iz domovine, ali to uspevaju sa teškoćom i uz dosta razmirica.
O filmu, ali i o aktuelnim dešavanjima u Evropi smo razgovarali sa rediteljem Kocurom.
"Primetio sam da je film značajno uticao uglavnom na ukrajinsku zajednicu. Neki ljudi nisu mogli baš da se povežu sa emocijama kroz koje prolaze glavni akteri, ali ja im ni ne želim da ikada budu u takvoj poziciji. Kada je film nominovan za Oskara, mnogi su ga kritikovali jer su ga smatrali ukrajinskim filmom. Mislim da u Poljskoj danas uglavnom preovlađuje prilično antiukrajinsko raspoloženje, ali ne znam šta se krije iza toga. Mi smo sada u dobrom ekonomskom stanju, Poljacima ide prilično dobro u tom smislu, ali ne mogu da razumeju da je nama najbliža zemlja u ratu. Sa druge strane, desničari koriste Ukrajinu u svojim argumentima kako bi dalje podelili društvo", poručio je Kocur za EUpravo zato.
Na početku našeg razgovora, on se prisetio kako su iz njegovog ugla izgledali prvi trenuci rata.
"Trebalo je da posetim moje roditelje, i sedeo sam u vozu, a pored mene je bio jedan Ukrajinac. Mogao sam na njegovom licu da vidim čitavu tragediju njegovog naroda, rekao bih. Bio je utučen. Pio je pivo, možda, i krio ga je na neki način. Pokušavao je da zaboravi na ono što se događa jer, isto kao i ja, nije mnogo da uradi u tom trenutku. Mislim da je preovladavalo osećanje bespomoćnosti, to je bilo dominantno. Ne bih rekao da je to bio strah, već beznađe jer se stvari događaju tako blizu, a vi ne možete ništa da uradite. Zvao sam prijatelje iz Kijeva koji su, naravno, bili pod stresom koji mene u tom smislu nije pogađao. Toga se sećam tog prvog dana rata", naveo je reditelj.
Tih dana je čitao kako je mnoge ukrajinske porodice rat zatekao na odmoru, u različitim zemljama sveta. Pripremio je scenario, ali je kasting ipak određivao dalji tok priče.
"Kada držite sve te emocije u sebi, trebalo bi zagrebete po sopstvenom iskustvu, ali to nije bilo nešto što pripada meni jer ja sam Poljak i bio sam na bezbednom. Počeo sam da razmišljam kako mogu da iskombinujem lična osećanja sa tamošnjim ljudima. Pomislio sam da bi mogao da ih smestim negde van Ukrajine u trenutku izbijanja rata. Pročitao sam članak u nemačkim novinama kako su brojni Ukrajinci bili na odmorima širom sveta, daleko od svoje zemlje kada je izbio rat, sa strahom da li da se uopšte vrate ili ne. Angažovao sam dvoje profesionalnih glumaca, iako je to uglavnom izuzetak u mojim filmovima. Nekoliko meseci smo imali regularan kasting, a Sofiju sam upoznao dok sam radio svoj kratki film u Kijevu, dve godine ranije. Tako da sam znao da će ona igrati glavnu ulogu. Razmišljao sam o njoj, a onda sam morao malo da izmenim scenario jer je u početku priča trebalo da se razvija iz majčine perspektive. Međutim, videli smo na kastingu da se Sofija dosta razlikuje od Anastasije, pa sam odlučio da se radi o maćehi i pastorki, što unosi dodatan sloj priče i uvodi nas u njihov konflikt, pogotovo jer su prvi put zajedno na odmoru", objasnio je poljski filmadžija.
Ćerka Sofija, kao centralni lik, kroz film pokušava da se izbori i sa nekim svojim nesigurnostima, a tokom boravka u odmaralištu upoznaje Majka, migranta iz Afrike koji isto tako bespomoćno luta ostrvom. Na tom idiličnom mestu, na Tenerifima, susreću se ljudi različitih sudbina koji su ostali bez doma.
Njegova priča o dolasku u Evropu je vrlo upečatljiva i emotivna, a gledaocu je jasno da je potpuno istinita.
"Majk je izbeglica iz Senegala. Šetao sam ulicama na Tenerifima i razgovarao sa migrantima, ali kako je on bio jedini koji je znao da govori engleski, pošto se ostali uglavnom služe francuskim, postao je deo filma. Bilo mi je teško da ga nađem, ali uspeo sam. Kada mi je ispričao svoju priču, pomislio sam da je zaista snažna i odlučio sam da mora postati deo filma", rekao je Kocur.
"Pod vulkanom" ne baca svetlo samo na rat u Ukrajini. Mnogi ljudi se psihološki bore, svako na svoj način, sa činjenicom da su daleko od svog doma. Evropa na svojoj koži i te kako oseća posledice masovne migracije.
"Ljudi svakog dana umiru u šumama, na moru... da bi se domogli Evrope, Grčke ili Poljske.. Sve što možemo da uradimo jeste da promenimo svetsko tržište i ekonomiju tako da ljudi mogu u miru da rade u svojoj zemlji u dobrim uslovima, da niko ne mora da napušta svoju porodicu. I mi Poljaci smo bili u sličnoj situaciji pre nekih 20 godina, mi smo preplavili Britaniju i Nemačku kada smo ušli u EU. Mi smo tada bezbedno putovali, autobusima, vozovima i avionima. Bili smo privilegovani i mislim da smo to već zaboravili", rekao je.
Poljska migrantsku krizu već godinama proživljava na granici sa Belorusijom. Prema rečima Kocura, uprkos svim ogradama, kamerama ili detektorima pokreta, ljudi i dalje prelaze granicu i pokušavaju da se domognu Evrope.
"Situacija se nije mnogo promenila, ali su mediji sve manje zainteresovani jer su u jeku rata u Gazi, genocida, i drugih tema, promenili perspektivu. To ne znači da se te stvari ne događaju. Ako malo bolje pogledate lokalne medije, pronaći ćete više informacija ", dodao je.
Poljski reditelj već neko vreme priprema sledeći projekat koji će se baviti upravo problemom na beloruskoj granici. Ipak, zamisao nije počela bez problema.
"Već smo počeli sa snimanjem, a nastavljamo sledećeg leta. Moramo malo da sačekamo. Kasting je gotov i radim trenutno na nekim drugim detaljima.
Kada je konzervativna vlada bila na vlasti, projekat je bio cenzurisan. Nisu želeli da bude snimljen, tako da u tom slučaju morate da sačekate dve godine - da se vlast promeni. Potom sam se zajedno sa producentom ponovo prijavio za sredstva. Mislim da nova vlast nije toliko opsednuta kontrolom kao krajnji desničari. Sličan pristup imaju kada je reč o krizi na granici, ali rekao bih da su liberalniji u kulturi. Ne kontrolišu baš sve, nisu toliko paranoični. Novac je već obezbeđen tako da sada svakako ne mogu to da ukinu, pa smatram da su se sada neke stvari promenile nabolje. Ali, kriza se nastavlja. Vidimo promenu širom Evrope, vlade se pomeraju udesno. Mislim da mnogi u politici koriste upravo migrantsku krizu kao političko oružje. Verovatno će situacija biti sve teža i teža, tu su i klimatske promene, ratovi... Ljudi će sve više tražiti spas u Evropi, tako da migracije neće prestati. Ne znam šta će se dogoditi u budućnosti, moja dužnost je da razgovaram o stvarima koje se događaju sada. Jer, sve što imamo je sadašnjost koja može da promeni budućnost", zaključio je Kocur za EUpravo zato.
(EUpravo zato)
