"Mnogi misle da sam glup što ovo radim", priznao je Ričard Dejvis, a onda je zavrnuo rukave, pištolj uperio u sebe i ispalio metak u svoj grudni koš!
"Prosto kao pasulj", rekao je veselo.
Pancir je sprečio da metak prodre u njegovo telo, a upravo se Dejvis smatra ocem modernih zaštitnih prsluka. Kako bi dokazao da su efikasni, pucao je u samog sebe 192 puta.
Nije ni čudo što je uglednom iransko-američkom filmskom reditelju, Raminu Bahraniju, poslužio kao inspiracija za film "Druga šansa" (2nd chance) iz 2022. godine koji možete da pogledate na ovogodišnjem izdanju festivala Slobodna zona.
Bahrani je poznat po filmovima koji se fokusiraju na priče "novih Amerikanaca" i marginalizovanih pojedinaca u svakodnevnim okruženjima. Čuveni kritičar Rodžer Ebert ga je opisao kao "novog velikog američkog reditelja".
Da se vratimo na ekscentričnog Dejvisa.
Bio je biznismen koji je izdavao magazine "seksa i nasilja" kako bi promovisao svoje filmove. Bivši marinac, bankrotirali vlasnik picerije i rođeni šoumen, stvorio je mit o sebi snimajući niskobudžetne filmove koji su postali popularni među policajcima širom Amerike.
Ipak, može se reći da je ugrozio više života nego što ih je spasao, ali je bio više nego raspoložen da Bahraniju ispriča svoju stranu priče.
Na pitanje da li je isprobao jedan od njegovih pancira tokom snimanja, reditelj je odgovorio: "Ne!".
"Plašio bih se da ću promašiti pošto se dogodilo i tako nešto. Ričard je jednom prilikom tokom testiranja pitao sina da li želi da ga upuca, ali kako on nije to želeo, odluka je pala na policajca Arona koji se pojavljuje u filmu. Međutim, metak je pogodio Ričarda jer nije dobro zavezao prsluk. Morao je da ide u bolnicu gde je izmislio čitavu priču šta se dogodilo. Rekao je da se sam povredio jer da je otkrio da je Aron pucao, morala bi da se pokrene policijska istraga, a to je već laž koju razumem", rekao je jednom prilikom za "Salon".
U svom zenitu, Dejvisova kompanija "Second Chance" je vredela više od 50 miliona dolara, a proizvode su nosili policajci i vojnici pa čak i predsednik Džordž V. Buš. Ali dok je spasao hiljade života, Dejvis je doveo u opasnost nebrojene druge - zbog neodgovornih laži i kulture nekažnjivosti. Ponašao se poput "Prljavog Harija". Pokazivao je i narcizam i sklonost ka samopromociji.
"Prvi put kada vidite snimak Ričarda kako uperuje pištolj u svoj grudni koš i puca iz neposredne blizine, oči vam iskoče od šoka", rekao je Bahrani.
"I naravno, uradio je to skoro 200 puta", naveo je reditelj za "Gardijan".
"I uspelo mu je: od nezaposlenog vlasnika picerije postao je direktor višemilionske kompanije. Neki od tih filmova bili su izuzetno brutalni, sa gotovo fašističkim pogledom na pravdu i policiju, a istovremeno ponekad urnebesno duhoviti i potpuno sumanuti. Sav taj arhivski materijal je bio sjajan način da se istaknu glavne teme i ludilo njegove priče", dodao je.
Kako je nastala ideja o panciru?
Dejvis je tvrdio je dobio inspiraciju posle pucnjave u kojoj je želeo da se osveti nekim kriminalcima. Tada je ranjen u glavu i nogu. Uvideo je da "Kevlar" omogućava izradu laganih prsluka koji se mogu nositi neprimetno ispod odeće. Napustio je Detroit i otvorio malu fabriku u Central Lejku, na severu Mičigena, zaposlilo stotine ljudi i postao najveći poslodavac u gradu. Smatrali su ga spasiocem posrnule zajednice, a finansirao je i tradicionalni godišnji vatromet.
Kada je na svom privatnom strelištu organizovao takmičenje u pucanju, zalutali metak je rikošetirao i završio u kući starije žene. Dejvis je, navodno, pokušao da podmiti, a zatim i zastraši jednog tinejdžera da preuzme krivicu. Jedne godine je eksplozija od vatrometa ubila muškarca, a povredila najmanje petnaestoro. I tada je odbio da prihvati odgovornost.
Omiljen među policajcima, Dejvis je retko snosio pravne posledice. Ali kada je distribuirao 100.000 pancira sa novim materijalom "Zylon", koji se pokazao neispravnim, jedan policajac je nastradao. Dejvisov dugogodišnji zaposleni, Aron Vestrik, kome je život spasao upravo pancir "Second Chance" i koji je glumio u Dejvisovim filmovima, kasnije je postao uzbunjivač u državnom postupku protiv kompanije, noseći prisluškivač i snimajući razgovore o neadekvatnim prslucima.
Suočen sa svim tim pitanjima tokom snimanja dokumentarca, Dejvis (70) i dalje nije bio voljan da u potpunosti prizna svoje greške tako da je incident sa zalutalim metkom nazvao "neslavnim propustom".
"Trudili smo se da bude jasno da ovo nije film o njegovoj sujeti, što je možda on u početku mislio. Ali takođe sam želeo da pokažem da ne pravim film s namerom da ga uništim. Iskreno me je zanimalo ko je on, šta misli i u šta veruje. Neke stvari je bio spreman da otkrije, a za druge, mislim da nije bio sposoban da emotivno ode toliko daleko. Mnogo je govorio, ponekad sam bio šokiran onim što je otkrivao pred kamerom tako da deo toga nisam ni uključio u film. Bilo je toliko ekstremno. Opet, nisam hteo da film bude napad na njega, ali on je jednostavno govorio sve i svašta. Šta god da ste ga pitali, o prošlosti, postupcima, greškama, ništa nije mogao da prihvati", objasnio je Bahrani.
On smatra da je Dejvis stvorio mit o sebi.
"Njegova životna priča je krvava, osvetnička legenda koja, po svemu sudeći, nema uporište u činjenicama. Ali on i dalje insistira da je sve bilo baš tako. I što je još neverovatnije, likovi poput Arona Vestrika, policajca koji je radio za njega, a kasnije postao uzbunjivač, i dalje biraju da veruju u taj mit, iako znaju da nije istinit. To mnogo govori, ne samo kao metafora za Ameriku, već i za ljudsku prirodu uopšte, koliko nam je teško da pustimo svoje iluzije da umru", zaključio je Bahrani.
(EUpravo zato)
