Evropska unija ulazi u jesen sa dvostrukim zadatkom, da reformiše način na koji prima nove članice, ali i da se sama pripremi za Uniju koja bi u narednim godinama mogla da bude znatno veća.
To je druga strana reforme procesa proširenja koju je Evropska komisija već počela da oblikuje, a koju je komesarka za proširenje Marta Kos predstavila kroz postepenu integraciju, strože zaštitne mehanizme i fleksibilniji pristup članstvu.
Ako se od Zapadnog Balkana, Ukrajine, Moldavije i drugih kandidata očekuje da se pripreme za članstvo, sada se sve otvorenije postavlja i pitanje - da li je i sama EU spremna da ih primi?
Evropska komisija priprema ideje o unutrašnjim reformama Unije, dok će lideri država članica u oktobru strateški razgovarati o budućnosti proširenja i promenama koje bi ono moglo da zahteva.
Proširenje više nije samo pitanje kandidata
Godinama se evropska debata o proširenju uglavnom svodila na pitanje koliko su zemlje kandidati napredovale u reformama.
To ostaje osnovni princip. Članstvo mora da bude zasnovano na zaslugama, a demokratija, vladavina prava i sposobnost primene evropskih pravila ne mogu biti predmet prečica.
Ali sa mogućnošću da EU u narednim godinama dobije nove članice, postaje sve važnije i drugo pitanje: može li Unija od 30 ili više država da funkcioniše po pravilima napravljenim za znatno manji broj članica?
Tu se reforma proširenja pretvara u reformu same Evropske unije.
Manje veta, više fleksibilnosti
Jedno od ključnih pitanja biće način donošenja odluka. U pojedinim oblastima jednoglasnost omogućava jednoj članici da blokira odluku cele Unije. Što je broj država veći, veći je i rizik da takav sistem oteža brzo reagovanje u krizama i donošenje zajedničkih odluka.
Kos je zato ukazala na potrebu da odlučivanje u budućoj Uniji bude "jednostavnije i fleksibilnije", uz smanjenje broja oblasti u kojima pojedinačna država može da blokira druge i širu primenu pojačane saradnje.
To ne znači da je ukidanje veta dogovoreno. Naprotiv, reč je o politički osetljivoj debati koja tek treba da dobije podršku država članica.
Za manje države veto je važan instrument zaštite nacionalnih interesa. Za zagovornike reforme, međutim, pitanje glasi: kako da EU ostane sposobna da deluje ako se broj njenih članica poveća, a mehanizmi odlučivanja ostanu isti?
Stroža pravila i posle članstva
Druga velika tema jeste zaštita vladavine prava i evropskih vrednosti nakon pristupanja.
Iskustvo EU pokazalo je koliko je teško reagovati kada država već postane članica i dobije pravo glasa u evropskim institucijama. Kos je zato upozorila da Unija ne sme da primi "trojanske konje" i da mora da ima snažnije mehanizme za sprečavanje nazadovanja u demokratiji i vladavini prava.
Za zemlje kandidate to nosi dvostruku poruku.
S jedne strane, očekivanja pre članstva mogu postati stroža. S druge, Brisel pokušava da pronađe model u kojem članstvo ne bi značilo kraj reformskog procesa, već obavezu da se evropski standardi trajno poštuju.
Za Zapadni Balkan, gde se upravo pitanje trajnosti reformi godinama nalazi u centru pristupnog procesa, to je posebno važno.
Od "sve ili ništa" do postepenog članstva?
Najveća promena mogla bi, međutim, da bude prelazak sa logike "sve ili ništa" na postepenu integraciju.
Umesto da kandidat dugo čeka na punopravno članstvo, a da tek potom dobije puni pristup evropskim politikama, ideja je da se pojedine koristi i prava uvode ranije, paralelno sa napretkom u reformama.
Za zemlje Zapadnog Balkana to bi značilo da evropska integracija više ne mora da se meri samo konačnim datumom članstva. Kandidati bi mogli postepeno da se uključuju u pojedine delove evropskog sistema i pre formalnog ulaska u EU.
Ali tu postoji i ključna zamka. Ako prelazne faze postanu trajne, a punopravno članstvo se stalno odlaže, postepena integracija mogla bi da stvori novu sivu zonu između kandidata i članice.
Zato će biti važno da svaki korak ima jasna prava, obaveze i uslove za napredovanje.
Šta je 2004. godina naučila EU o "velikom proširenju"?
Marta Kos je sadašnji trenutak uporedila sa Helsinkijem 1999. godine, kada je otvoren put velikom proširenju koje je nekoliko godina kasnije promenilo političku kartu EU.
Pet godina posle Helsinkija, 1. maja 2004, deset država, Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija, postale su članice EU. Bio je to najveći pojedinačni talas proširenja u istoriji Unije i simboličan kraj podele Evrope nastale tokom Hladnog rata.
Ni tada se, međutim, nije menjala samo druga strana. Kandidati su godinama sprovodili političke i ekonomske reforme i usklađivali zakonodavstvo sa pravnom tekovinom EU, dok je Unija prilagođavala sopstvene institucije kako bi mogla da funkcioniše sa većim brojem članica.
Drugim rečima, i tada su se menjale obe strane.
Ali ovo nije 2004. godina, ovog puta kontekst je bitno drugačiji. Proširenje se odvija u senci rata Rusije protiv Ukrajine, promenjene evropske bezbednosne arhitekture i sve snažnije geopolitičke konkurencije.
I sama EU je danas veća i složenija. Dok je 2004. godine Unija sa 15 članica primila još deset država, danas ih ima 27, a novi talas proširenja mogao bi da je odvede preko granice od 30 članica.
Zato ovog puta nije dovoljno pitati kako da se kandidati pripreme za EU. Potrebno je odgovoriti i kako da se EU pripremi za njih.
Šta "novi talas proširenja" donosi Zapadnom Balkanu?
Za Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana to znači da se evropska perspektiva više ne određuje samo kroz pregovaračka poglavlja i klastere. Kandidati moraju da sprovedu reforme i ispune evropske standarde, ali i EU mora da prilagodi svoje institucije, način odlučivanja i budžetske mehanizme budućem proširenju.
Zato se pitanje polako pomera sa "kada će Zapadni Balkan biti spreman za EU?" ka drugom, jednako važnom "kakva će EU biti kada Zapadni Balkan u nju uđe?" Odgovor možemo dobiti već na jesen.
Evropska komisija treba da predstavi svoje ideje o tome kako Unija treba da se pripremi za buduće proširenje, dok će lideri država članica u oktobru na najvišem političkom nivou razgovarati o reformama i proširenju.
Za zemlje kandidate to bi mogla da bude važna promena paradigme: reforma kandidata i reforma Unije više nisu dva odvojena procesa. One moraju da napreduju paralelno.
Od toga će zavisiti da li će naredno proširenje biti samo još jedan talas prijema novih članica ili početak nove faze evropskog ujedinjenja.
(EUpravo zato.rs)
