- Islanđani su na referendumu sa 52,8 odsto glasova odbili nastavak pristupnih pregovora sa EU. Zemlja ostaje u Evropskom ekonomskom prostoru i Šengenu, bez koraka ka članstvu.
- Island već ima velike ekonomske koristi kroz postojeće aranžmane, dok su političke prednosti članstva biračima bile manje ubedljive. Ključni otpor stigao je iz ribarskog sektora.
Ukrajina i Moldavija su završile usklađivanje i provere svojih zakona sa propisima Evropske unije.
Crna Gora je zatvorila 18 od 33 pregovaračka poglavlja, želeći da ostvari cilj koji je sama postavila – "28 do 2028", odnosno da do 2028. zatvori 28 poglavlja na putu ka članstvu.
Albanija se nada da će pregovore završiti do 2027. godine. Svaka od ovih zemalja kandidata je siromašnija, ima manje stabilne institucije ili se nalazi bliže Rusiji nego Island čiji su građani proteklog vikenda na referendumu odbili nastavak pristupnih pregovora sa EU.
Birači su sa 52,8 odsto glasova odbacili tu ideju. Island ostaje u Evropskom ekonomskom prostoru i Šengenskom prostoru, povezan sa jedinstvenim tržištem kao i do sada. Jednostavno nije želeo da ode korak dalje i postane članica EU.
Zašto je Island rekao "ne"?
Za zemlje kandidate članstvo u EU predstavlja veliku transformaciju. "Koristi od članstva u EU drugačije su za bogate zemlje koje su već integrisane", rekla je Tinatin Ahvledijani, šefica programa za proširenje u Centru za evropske političke studije (CEPS).
Zemlje koje teže članstvu, poput Ukrajine, Srbije ili Crne Gore, dobijaju geopolitičko uporište, pristup fondovima i okvir za reforme koji politički otežava nazadovanje.
Island je već posedovao većinu ekonomskih koristi zahvaljujući Evropskom ekonomskom prostoru, dok mu je bezbednost garantovao NATO. Ono što je ostalo na stolu uglavnom je bilo političke prirode: mesto u institucijama u Briselu u zamenu za odricanje od dela suvereniteta i zajedničko odlučivanje.
"Ove koristi su biračima manje opipljive od ekonomskog približavanja ili učvršćivanja demokratije. Za zemlje koje već imaju prosperitet, stabilnost i pristup tržištu, EU mora da iznese snažnije političke argumente za članstvo", rekao je Ahvledijani. Island je probni slučaj za tu tvrdnju i, prema njenom mišljenju, EU te argumente nije iznela dovoljno ubedljivo.
Kampanja za članstvo imala je konkretne argumente. Centralna banka Islanda ima kamatnu stopu od 8 odsto, u poređenju sa 2,25 odsto Evropske centralne banke, dok su tenzije na Arktiku porasle otkako je američki predsednik SAD Donald Tramp ponovo pokrenuo pitanje mogućeg preuzimanja Grenlanda. Ipak, to nije bilo dovoljno. Čak ni argument bezbednosti, zbog kojeg se pitanje članstva Islanda u EU uopšte vratilo na političku agendu, nije uspeo samostalno da preokrene rezultat.
"Bezbednosni izazovi su pomogli da se pitanje članstva Islanda u EU ponovo vrati na dnevni red, posebno imajući u vidu promene u transatlantskim odnosima, rat Rusije protiv Ukrajine koji i dalje traje i činjenicu da Arktik sve više postaje prostor geopolitičkog nadmetanja". Ali samo pitanje bezbednosti nije bilo dovoljno da se pobedi na referendumu", istakla je analitičarka.
Ono što je Islanđane, prema mišljenju mnogih, navelo da odustanu od EU, bila je riba. Oko 90 odsto ribarskih kompanija u zemlji se otvoreno protivilo članstvu, ne želeći da njihova ribolovna područja potpadnu Zajedničku politiku EU o ribolovu.
Ahvledijani smatra da ribarstvo na Islandu nije samo ekonomski sektor, već nešto što je "usko povezano sa nacionalnim identitetom".
Upravo zato je, smatra ona, pobedila kampanja protiv članstva.
"Birači na kraju vagaju geopolitičke rizike u odnosu na veoma konkretne privatne i domaće interese. Za Island su ribarstvo i suverenitet bili neposredniji i politički značajniji od šireg strateškog argumenta za dublju evropsku integraciju", dodala je.
Mika Altola, finski poslanik u Evropskom parlamentu iz redova Evropske narodne partije desnog centra, istu logiku primenjuje i na poljoprivredu. Uzgoj islandskih ovaca, proizvodnja mleka i plastenička proizvodnja opstaju "iza visokih carinskih zidova", koje bi pravila EU promenila.
Šta to znači za EU?
Brisel se nadao drugačijem ishodu. Diplomate su eventualno islandsko "da" videle kao test privlačnosti Unije, odnosno kao dokaz da ona može da privuče bogatu i funkcionalnu demokratiju, a ne samo države kojima je potrebna pomoć. Neki zvaničnici su se nadali da bi pozitivan rezultat, zajedno sa napretkom Crne Gore u pristupnim pregovorima, olakšao predstavljanje šire politike proširenja skeptičnim prestonicama unutar Unije.
Ahvledijani je i sama pre glasanja iznosila taj argument, navodeći da bi pozitivan odgovor na referendumu pokazao da je EU privlačna ne samo siromašnijim ili manje stabilnim kandidatima.
"To nije dobra vest za narativ o proširenju, ali nije ni odbacivanje evropskog projekta. Glasanje za opciju 'ne' znači da EU ne može da koristi Island kao dokaz te dodatne privlačnosti", dodala je.
"Ekonomska integracija ne pretvara se automatski u političku integraciju", istakla je.
Island nije usamljen slučaj među bogatim evropskim zemljama koje nisu članice EU. Norveška je preko Evropskog ekonomskog prostora u svoje zakonodavstvo uključila približno tri četvrtine prava EU, a da nikada nije glasala za članstvo. Istraživanja javnog mnjenja ove godine pokazuju da članstvo podržava samo 37 odsto građana, dok se 49 odsto protivi. Taj obrazac nije se promenio otkako su Norvežani dva puta odbili članstvo - 1972. i 1994. godine.
Švajcarska je, umesto da traži mesto za stolom, tokom protekle godine radila na produbljivanju svojih bilateralnih aranžmana. Bogate zemlje koje su izvan EU imaju nešto što drugi kandidati nemaju: funkcionalne alternative punopravnom članstvu koje im donose većinu ekonomskih koristi, ali bez političke cene.
Znak upozorenja ili izolovan slučaj?
Ne smatraju svi da je rezultat glasanja na Islandu presuda samoj politici proširenja.
Kristin Lojhtenmiler iz Fondacije Konrad Adenauer poziva na oprez. Island je, kako kaže, "veoma specifičan" slučaj, oblikovan višedecenijskim debatama o ribarstvu i suverenitetu.
Ahvledijani se slaže da je Island poseban slučaj, ali smatra da iz njega ipak može da se izvuče šira pouka, koja se direktno odnosi i na Oslo.
"Glavna pouka je da EU ne može da pretpostavi da će duboka ekonomska integracija prirodno dovesti do političkog članstva. Za zemlje poput Norveške, ali potencijalno i druge bogate evropske demokratije, pitanje je kakvu dodatnu vrednost donosi punopravno članstvo u poređenju sa aranžmanima koje već imaju", istakla je.
Za Ukrajinu, Moldaviju i zemlje Zapadnog Balkana odgovor je očigledan: bezbednost, finansijska sredstva i reforme. Za Island, Norvešku i Švajcarsku to nije tako.
"Ono što Brisel može da unapredi jeste način na koji komunicira i objašnjava koristi od članstva: politički uticaj, učešće u donošenju odluka, dublju ekonomsku integraciju i stratešku težinu u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi", rekla je Ahvledijani.
Kako se zaključuje, linija podele u evropskoj politici nije jednostavno pitanje odnosa "za EU ili protiv EU". Reč je o izboru između zadržavanja uticaja unutar institucija u Briselu ili očuvanja kontrole izvan njih.
"Ako EU želi da ostane privlačan geopolitički projekat, ne treba samo da pita zemlje kandidate šta moraju da urade da bi se pridružile, već mora jasno da objasni i šta zauzvrat dobijaju članstvom", poručila je analitičarka.
(EUpravo zato/Euronews)
