- Pavle Milošević i Marija Marković iz Čačka su razvili firmu koja od recikliranog stakla pravi ekološke ploče za stolove, kuhinje, zidove ili fasade.
- Saznajemo kako su od početne ideje, kroz veliki broj eksperimenata, stigli do pravog rešenja
- U njihovom poslu su grantovi bili ključni za napredak, međutim, birokratija i brojne dozvole su i dalje velika prepreka za male inovativne kompanije.
Skoro svako domaćinstvo u Srbiji ima višak tegli i drugih staklenih predmeta sa kojima posle upotrebe ne zna šta da radi.
Ali, kako se osloboditi staklenog otpada, osim najjednostavnijeg bacanja u kantu?
Do odgovora su došli Pavle Milošević i Marija Marković iz Čačka i to na vrlo kreativan način.
Marija, inače umetnica, pre nekoliko godina je dobila ideju da deliće stakla pomeša sa cementom kako bi napravila skulpturu. Međutim, tada nije znala da se te dve komponente međusobno ne trpe pod određenim uslovima.
"U svojoj umetnosti sam često koristila transparentne materijale jer su mi delovali korisno i lepo, posebno zbog različitih boja. Jednom prilikom sam počela da lomim staklo i da ga mešam sa cementom, i onda sam polirala taj material. Kada je Pavle došao kući, sve je bilo u prašini, ali je video kako to izgleda i dopalo mu se. Rekao je da moramo sa tim nešto da uradimo. Pošto smo shvatili da spoj stakla i cementa izaziva hemijsku reakciju koja se naziva rak betona zbog koje se vaša kreacija kasnije praktično raspada, obratili smo se našem saradniku koji je već radio na tome i pronašao način da se taj proces zaustavi. Tako smo počeli da razvijamo proizvod zajedno sa njim. Naravno, početna formula nije bila i krajnje rešenje. Posle toga smo razvijali proizvod, i još uvek ga razvijamo”, objasnila je Marija za EUpravo zato.
Rezultat? Danas Pavle i Marija stoje iza firme “Fragment” koja razvija inovativne i ekološke ploče od recikliranog stakla. Njihovi materijali se koriste za stolove, kuhinje, zidove ili fasade. Cilj im je od samog početka bio da budu ekološki orijentisani kako bi se staklu pružio novi život.
Početni izazovi
Nakon početnih eksperimenata, želja im je bila da pokrenu veću proizvodnju. Iako su mislili da će sve teći glatko, ubrzo su uvideli da nigde u Evropi ne postoje adekvatne mašine za obradu jer niko nije pravio ovakve proizvode.
Kako Pavle ističe, znali su da je materijal mehanički dobar, ali je sledeća faza bila vrlo izazovna - kako od pilot-proizvoda napraviti pravi proizvod za tržište?
“Tržište, na kraju, ne zanima mnogo da li je nešto novi materijal. Važno je da proizvod funkcioniše. Mi smo morali da odgonetnemo kako materijal može da se ispolira bez ogrebotina, kako da se ivice ne lome, kako reaguje na vino, ulje ili vodu, koliko je otporan na različite vrste opterećenja i habanja… Sve to je za nas bio veliki izazov. To je spoj hemije, mehanike i tehnologije. Međutim, sve mašine za koje smo mislili da će biti jeftine su se pokazale kao neke od najskupljih u industriji. Postojao je praktično samo jedan proizvođač koji je mogao da ponudi ono što nam je bilo potrebno. Svaki put kada bismo kupili novu mašinu, morali smo ponovo da prilagođavamo hemijski sastav materijala tom uređaju. Morate da preuredite srce mašine, jer što važi, na primer, za mermer, ne važi nužno za naš material od recikliranog stakla jer je potpuno drugačiji", rekao je.
Nekoliko godina im je bilo potrebno da dođu do pravog rešenja, a u međuvremenu su naučili toliko toga novog što ranije nisu mogli ni da sanjaju.
Ipak, mala kompanija poput njihove ne može da ostvari sve svoje ciljeve bez finansijske podrške zbog čega je neophodno okrenuti se projektnom finansiranju.
“Išli smo od projekta do projekta, od konkursa do konkursa dok nismo napravili pravu tehnologiju. Dobili bismo sredstva za jedan deo proizvodnje ili jednu mašinu, pa bi sledeći deo morao da sačeka sledeći projekat. Veliki problem su u početku bile vrlo skupe mašine. To je i jedan od problema zelenih inovacija, za njihovu realizaciju je potrebno mnogo novca. U Srbiji ne postoji razvijeno tržište kapitala za startape, a grantovi jednostavno nisu dovoljni za ovakve stvari. Kada je o Fragmentu reč, mi se nalazimo između tradicionalne industrije i netradicionalnog materijala. Materijal jeste inovativan, ali njegova krajnja upotreba je tradicionalna. Mislim da smo napravili korak ka nečemu boljem, ali proizvod se i dalje koristi u tradicionalnim okvirima", objasnio je Pavle za naš portal.
Kako da budemo održivi?
Prema njegovim rečima, svet ne funkcioniše prema ekološkim principima, već je okrenut ka profitu.
"To su potpuno različite stvari. Kod održivosti nešto pravite da traje. Ako traje dugo, onda ljudima ne morate stalno prodavati novu stvar. Sa druge strane, tržište se zasniva na stalnom marketingu i stalnoj promeni proizvoda na svake tri ili četiri godine. Pravimo nameštaj koji kratko traje jer je lakše proizvoditi i zamenjivati ga novim. Tako da ja održivost zamišljam kroz kvalitet proizvoda i načina života. Ne možemo beskonačno nastaviti sa potrošnjom samo zato što je postala sastavni deo našeg života. Moramo da pravimo kvalitetne proizvode koji dugo traju. Zato je potrebna i edukacija o materijalizmu i potrošačkom načinu života", rekao je.
Marija se slaže da je potrebna ozbiljna edukacija.
"Ja sam po tom pitanju prilično radikalna. Mislim da nema mnogo smisla govoriti o ekologiji ako ne govorimo i o ljudskim pravima. Ne verujem mnogo u koncept individualne odgovornosti kao glavnog rešenja. Naravno, mi se trudimo i radimo ovo zbog savesti i zato što znamo da postoje veliki problemi, ali ne možemo sve rešiti individualnim ponašanjem. Za mene održivost nije samo proizvodnja održivih proizvoda. Potreban nam je ozbiljan pristup klimatskim promenama i zagađenju, ali i obrazovanje koje će nas naučiti da smanjimo potrošnju. To je, po mom mišljenju, jedino pravo rešenje. Zato smo i mi počeli da razmišljamo o tome kako možemo makar malo da doprinesemo drugačijem modelu. Ne mislim da ćemo se svi ikada potpuno složiti oko definicije održivosti, za nju se treba boriti, upravo kroz ovakve priče i konkretne projekte", dodala je.
Od tegle do recikliranog stakla - kakve prepreke postoje u Srbiji?
Iako se čini da ideja da od stare tegle možete da napravite materijal za vašu novu kuhinju, situacija nije tako jednostavna.
"Teoretski, mi bismo mogli da prikupljamo i recikliramo staklo, ali da bi se to radilo po propisima, potrebno je da dobijemo čitav niz dozvola. Potrebna je dozvola za sakupljanje stakla, zatim za transport, posebna dozvola za skladištenje i odgovarajući prostor koji mora da ispuni brojne tehničke uslove. Postoje precizna pravila o udaljenosti od stambenih objekata, buci, snazi električne energije i mnogim drugim stvarima. Zatim, neophodna je dozvola za tretman otpada, a tek nakon toga dolazi možda i najvažnija stvar - ukidanje statusa otpada, odnosno dokazivanje da određeni materijal nakon obrade više nije otpad, već može da se koristi kao proizvod ili sirovina. Međutim, samo za ispunjavanje ovih uslova su potrebne stotine hiljada evra. Za malu inovativnu kompaniju to je praktično nemoguće. U Srbiji je, na primer, status otpada ukinut za određene vrste plastike, jer je to materijal čija je prerada već dobro poznata i standardizovana. Ali kada je reč o staklu i novim načinima njegove upotrebe, situacija je mnogo komplikovanija. Zbog toga mi, paradoksalno, ne možemo jednostavno da uzmemo staklo koje se nalazi ovde i preradimo ga, već moramo da kupujemo staklo iz drugih zemalja", napomenuo je Milošević.
Prepreke su i dalje velike jer u našoj zemlji postoji veoma komplikovan sistem, a birokratija ozbiljan problem za male kompanije koje žele da uvedu inovacije.
"Naš cilj je da presretnemo barem deo otpadnog stakla i iskoristimo ga kao osnovnu sirovinu za Fragment ploče. Da odbačenim pivskim i vinskim flašama, teglama za džem i med, udahnemo novi život. Udeo stakla u našem proizvodu iznosi 73 osto!", stoji na njihovom sajtu
Kako grantovi pomažu?
Iz Fragmenta ističu da su realizovali mnoge aktivnosti uz pomoć brojnih grantova, poput učestvovanja u programima Fonda za inovacionu delatnost, evropskog programa Horizon...
"Ne bismo mogli da napredujemo bez grantova, jer je kapitalni minimum previsok za ovo što mi radimo. Oni dosta pomažu kada želite da dostignete tržište sa alternativnom solucijom", rekao je naš sagovornik dok Marija dodaje da je veliki uspeh i to što su na taj način stvorili i impozantnu mrežu kontakata.
"Mi se nalazimo u prostoru Naučno-tehnološkog parka Čačak, pa smo se povezali sa ljudima koji takođe razvijaju svoje ideje i sa njima delimo iskustva. Lakše vam je kad vidite da i drugi prolaze kroz iste stvari, volela bih da ovde bude i više startapova", navela je.
Iz ove čačanske kompanije smatraju da mogu dobro da se pozicioniraju na tržištu, a u narednom periodu će se fokusirati na serijsku proizvodnju i predstavljanje njihovih proizvoda na različitim sajmovima u Evropi, ali i u Africi ili Turskoj.
(EUpravo zato)
