Veliki međudržavni sastanak Ujedinjenih nacija u Ženevi, na kojem su učestvovale ukupno 184 države, sa ciljem konačnog usvajanja prvog obavezujućeg međunarodnog dokumenta koji bi trebalo da na globalnom nivou ograniči zagađenje plastikom, završen je petak, 15. aprila.
Međutim, nakon deset dana pregovora, sastanak u Ženevi je završen neuspehom. Nije usvojen nikakav dokument, a kamoli obavezujući, pre svega usled otpora tzv. petrohemijskih država, prenosi Klima 101.
Ovakav rezultat je zapravo bio i očekivan. Petrohemijske države, a pre svega SAD, Saudijska Arabija i Kuvajt, već decenijama unazad se opiru bilo kakvim merama koje ograničavaju rast proizvodnje, a samim tim i rast profita u petrohemijskoj industriji.
A pošto je plastika petrohemijski proizvod, bilo bi naivno očekivati da ove zemlje, čije su ekonomije zavisne od petrohemije, neće iskoristiti sva sredstva da zaustave dogovor koji je uključivao i ograničenje proizvodnje petrohemijskih proizvoda.
Ovaj sporazum bio je najavljen još u martu 2022. godine. Tada je UNEP (Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu) dao tri godine za njegovu izradu, o čemu su svetski mediji izveštavali kao o velikom uspehu.
Ali optimizam po ovom pitanju je i tada bio nerealan i manipulativan: ne može jedan protokolarni sporazum, čija bi primena ionako bila upitna, da se proglašava nekakvom velikom pobedom nad plastikom. U tom ključu treba posmatrati i neuspeh nedavnog sastanka u Ženevi.
Petrohemijska industrija, i zemlje koje od nje zavise, prirodno su protiv ograničenja proizvodnje
Sjedinjene Američke Države su bile jasne: rešenje je u reciklaži i upravljanju otpadom, a ne u ograničavanju potrošnje ili proizvodnje.
Otpor prema ograničenjima proizvodnje je i više nego jasan. Što više proizvodiš, više zagađuješ ali i više zarađuješ. Ograničenje proizvodnje je jednako padu profita. Nijedna država ne želi pad profita u vitalnim industrijama kao što je petrohemija, jer to automatski znači i pad poreskih prihoda. A politika uvek brani vitalne ekonomske interese.
Ne postoji mogućnost da se ovaj stav ublaži tokom mandata Donalda Trampa, tako da ne očekujem da se u narednim godinama preduzmu bilo kakve radikalne mere u vezi sa smanjenjem proizvodnje plastike.
Naravno, ne treba da se odlučujemo za ograničenja proizvodnje ili za reciklažu. Nijedna mera nije sama po sebi dovoljna. Moraju se primeniti oba mehanizma, tačnije čitava hijerarhija otpada koja kaže: najbolje je da ne napraviš otpad uopšte, a ako si ga proizveo, upotrebi ga ponovo ili recikliraj, ako nije moguće ni to, onda ga iskoristi kao energent i tek kao poslednja opcija – deponuj ga.
Uzroci, i potencijalne „pozitivne” posledice sastanka u Ženevi
Pre deset godina, ekološki osvešćeni Evropljani i Amerikanci su slali svoj plastični otpad u Kinu, Maleziju, Indoneziju… I nisu dalje brinuli o njemu.
Da pitate mnoge u tom lancu, složili bi se da im je tada bilo bolje.
Međutim, onda su Kina, a ubrzo za njom i druge zemlje istočne Azije, zabranile uvoz otpada, a Evropska unija i SAD su ostale zatrpane plastikom, jer nisu imale gde da je prerade.
Inicijativa UN i pokušaj usvajanja međunarodnog obavezujućeg dokumenta je posledica ovih događaja, i pokušaj da se natera petrohemijska industrija da preuzme odgovornost za svoj proizvod i ograniči proizvodnju plastike, upravo zato što nema dovoljno kapaciteta za preradu.
Odgovor petrohemije na to će biti veća ulaganja u te kapacitete, i tu su ključne promene koje se dešavaju poslednjih godina, kao što je razvoj tehnologije hemijske reciklaže plastike.
U pitanju je tehnologija koja jedina omogućava da se različite vrste plastike prerađuju zajedno, bez odvajanja, koje se pokazalo kao najveći izazov u „tradicionalnoj” reciklaži, imajući u vidu koliko različitih vrsta plastike postoji, i činjenicu da je mehanička reciklaža primenjiva samo na izdvojene, jednorodne materijale.
Ali tehnološka rešenja naravno nisu dovoljna sama po sebi.
Srbija je primer koji pokazuje zašto je neophodna politička volja da bi se rešio problem plastike
Imajući u vidu kakvo je trenutno stanje u Srbiji, nama kao državi prioritet treba da bude sakupljanje i tretman plastike.
Uostalom, visoka politika neće očistiti naše reke, niti zatvoriti naše deponije. To može samo odgovorna javna uprava, odgovorna privreda i odgovorni građani. Za zagađenje plastikom koje svakodnevno gledamo nisu krivi samo SAD ili Saudijska Arabija, nego Vlada i institucije Srbije, privreda Srbije i građani Srbije. Zato mislim da je pravo pitanje zapravo šta ćemo mi da uradimo.
Srbija, zapravo, može da reši problem plastike, jer već postoje efikasni mehanizmi za to.
Suština je u tome da već postoje brojni regulatorni i finansijski mehanizmi, od EU Direktive za jednokratnu plastiku, preko takse za nerecikliranu plastiku, takse za deponovanje, depozitnog sistema za PET boce do najznačajnijeg od svih – koncepta „produžene odgovornosti proizvođača”, po kojem su proizvođači ti koji snose finansijsku odgovornost za upravljanje fazama životnog ciklusa otpada nastalog od njihovih proizvoda.
Sve ove mere samo je potrebno razraditi i primeniti, a dobra zakonska rešenja omogućila bi razvoj industrije koja plastiku može da preradi.
Ali za to „samo” je pre svega potrebna politička volja i motiv. Trenutno, recikleri plastike u Srbiji su pred zatvaranjem jer nemaju dovoljno otpada za reciklažu, pre svega zato što javna preduzeća i lokalne samouprave koje su za to odgovorne nemaju ni volje, ni kapaciteta da ih sakupe.
I to je perspektiva iz koje treba posmatrati neuspeli sastanak u Ženevi.
Autorka teksta je Kristina Cvejanov - konsultantkinja sa 15 godina iskustva u industriji otpada, ekspertkinja za produženu odgovornost proizvođača i sisteme upravljanja otpadom. Bavi se strategijama i razvojem u oblasti upravljanja otpadom s fokusom na ekonomske mehanizme za podsticanje ponovnog korišćenja, odnosno smanjenja deponovanja otpada. Najviše radnog iskustva stekla je u oblasti upravljanja ambalažnim otpadom, kao predsednik Srpske asocijacije reciklera ambalažnog otpada, zatim direktor operatera za upravljanje ambalažnim otpadom, a trenutno kao nezavisni konsultant koji sarađuje sa vodećim kompanijama u branši.
(EUpravo zato/Klima 101)
