Nivo mora bi mogao da se poveća i za čitav metar: Evropski gradovi bi bili na udaru, a neka mesta skroz nenaseljiva

Na jednom malom poluostrvu, u državi Tabasko na jugoistoku Meksika, živi zajednica El Bosk. Do pre nekoliko godina, ljudi su tamo živeli u harmoniji sa morem – većinski hvatajući ribu u Meksičkom zalivu.

El Bosk je samo jedan mali primer borbe protiv porasta nivoa mora usled klimatskih promena. A uz dalje otopljavanje planete, moglo bi da se javi još više ovakvih rizičnih zona.

Bar, Dubrovnik i Zadar, Venecija, Valensija i Palma de Maljorka, Amsterdam, Kejptaun, Majami Bič i delovi Njujorka, Buenos Ajres, Montevideo, Manila, Bangkok, Portland u Australiji, brojne male ostrvske države u Tihom okeanu…

Sve su to mesta kojima – pri globalnom zagrevanju od 3 °C – do kraja veka preti porast mora od najmanje pola metra pa do preko jednog metra, u zavisnosti od lokacije.

Samo u širim područjima navedenih gradova živi preko 90 miliona ljudi. Tri tačkice na kraju rečenice kriju ih mnogo, mnogo više, kao što možete videti na Nasinoj mapi odakle smo preuzeli podatke.

Topljenje leda i termalna ekspanzija vode su vodeći razlozi za porast nivoa mora

A kako to klimatske promene istovremeno podižu i živu u termometru i nivo mora?

Dva su ključna načina:

• Zbog rastućih temperatura, ledene ploče i lednici se tope. Voda sa kopna koja je nekada bila u čvrstom agregantnom stanju prelazi u tečnu formu i kao takva otiče u okeane.
• S obzirom na to da, pored vazduha, toplija postaju i sama mora, dolazi do pojave koja se zove termalna ekspanzija. Jednostavno rečeno, zagrejanoj vodi povećava se zapremina.

Ako imamo ovo u vidu, jasno je da će se okeani podići još i više u slučaju daljeg otopljavanja. Na godišnjem nivou, Antarktik izgubi prosečno 150 milijardi tona leda, a Grenland skoro duplo više – 270 miliijardi tona, proračunali su iz Nase. Pošto svakih 360 milijardi tona istopljenog leda podiže okeane za otprilike jedan milimetar, samo ove dve ledene ploče u toku jedne godine doprinesu fenomenu još i više od toga.

U protekle tri decenije, otapanju leda sa Antarktika i Grenlanda pripisuje se jedna trećina globalnog porasta mora koji iznosi oko deset centimetara.

I dalje od toga… U ovim ledenim prostranstvima uskladišteno je dve trećine svih kapaciteta slatke vode na planeti Zemlji – a prema naučnim nalazima, njeno mešanje sa slanom vodom i posledično smanjenje saliniteta okeana moglo bi da poremeti globalne morske struje.

Ali nivo mora ne raste samo kada se voda dodaje, već i kada se zagreva. Okeani upijaju i preko 90% toplote proizvedene sagorevanjem fosilnih goriva zbog čega dolazi do termalne ekspanzije vode – pojave da molekuli vode postaju „energičniji” i „pokretniji”, te da zauzimaju više prostora.

Termalna ekspanzija prouzrokovala je oko jedne trećine porasta nivoa mora.

Ipak, kao što smo videli kod gorepomenutog El Boska, ne treba da čekamo „posle” da bismo spoznali posledice ovih fenomena – one su uveliko sa nama, od erozije obala preko snažnijih olujnih udara i destruktivnijih poplava do ekonomskih gubitaka.

U budućnosti, one bi mogle da postaju samo razornije, veće i sveobuhvatnije dovodeći čak i do apsolutne nenaseljivosti pojedinih mesta na svetu poput Maldiva.

Ali to koliko će more porasti – i koja će biti silina njegovih posledica – najviše zavisi od budućeg globalnog zagrevanja.

U protekle tri decenije, porast nivoa mora se duplirao u odnosu na 1993. godinu

Trend porasta nivoa mora beleži se od kraja 19. veka kada smo počeli besomučno da sagorevamo ugalj, naftu i gas, dodajući u atmosferu rastuće količine gasova koji zagrevaju planetu. U ranim fazama globalnog zagrevanja porast nivoa mora bio je sporiji – baš poput porasta temperature – da bi se vremenom, sa sve bržim klimatskim promenama, i on sam ubrzao.

Tempo podizanja okeana se više nego duplirao od 1993. godine – sa nekadašnjih 2,1 milimetara godišnje na sadašnjih 4,5 milimetara godišnje, otkriva studija američkih istraživača iz prošle godine.

U narednim decenijama, moguć je još brži napredak porasta nivoa mora.

Do 2100. godine, u scenariju porasta temperature od 3 °C, svetski okeani bi se, u proseku, podigli za 61 centimetar u odnosu na referentni period (1995-2014), navodi Nasa.

Sa druge strane, ako bi se globalno zagrevanje zauzdalo na 1,5 °C, prosečan porast mora bio bi skoro 20 centimetara manji, tačnije 44 centimetara.

Ipak, brojni naučnici smatraju da nam ovaj ambiciozniji cilj iz Pariskog sporazuma ostaje van domašaja zbog višedecenijskog okolišanja u borbi protiv klimatskih promena. Štaviše, sve je izvesnije da bi globalni porast temperature mogao da premaši i 2 °C: prema izveštaju Ujedinjenih nacija (UN), uz aktuelne planove i politike, svet bismo do kraja veka mogli da zagrejemo između 2,6 i 3,1 °C u odnosu na predindustrijsko doba (1850-1900).

Možda bi neko pomislio da 61 ili 44 centimetara ne pravi neku razliku – uostalom, to je niže od trpezarijskog stola – ali moramo razumeti da govorimo o nadolazećim morima koja ne samo da neminovno „jedu” delove kopna, već proizvode i brojne druge poteškoće za stanovništvo u nižim predelima, tik uz obalu.

Voda erodira zemljište, dospeva do poljoprivrednih useva i zaslanjuje ih, zagađuje izvore slatke vode… I to već sada kada su okeani dramatično niži nego u projekcijama.

Verovatno jedan od najuočljivijih uticaja porasta nivoa mora jesu obalne poplave. Dok su ranije one tipično bile rezervisane za periode visoke plime i jakih oluja, poslednjih godina gradovi na obalama doživljavaju poplave i u danima sa manje ekstremnom plimom i sa manje vetra, pa čak i kada je sunčano.

Drugim rečima, onda kada im vreme (bilo) nije.

Ali kolike su zapravo dimenzije problema?

8/10 mega-gradova je na obalama

Ljudi vole obale.

Preko jedne trećine čovečanstva živi u radiju od 100 kilometara od obala. To je 2,75 milijardi ljudi – dakle, više nego što je pedesetih godina prošlog veka naseljavalo čitavu planetu.

Prema analizi sa Univerziteta u Kembridžu, skoro milijarda njih nalazi se na samo deset kilometara od obale.

Stopa rasta stanovništva u svetskim priobaljima se ubrzava, a jedan od ilustrativnih primera je Kazablanka – koja se i sama suočava sa porastom nivoa mora. Sredinom 19. veka, na ovim prostorima na obali Atlantika živelo je oko 5.000 ljudi. Sto šezdeset godina kasnije, Kazablanka je najveći grad u Maroku sa preko 4,2 miliona stanovnika.

Preko „bare”, u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), na obalama je izgrađeno u proseku 2.000 kuća svakog dana od 1970. do 1994. godine, pokazuje jedan stariji izveštaj. Najveća pomama zabeležena je u Floridi i Kaliforniji, današnjim epicentrima porasta nivoa mora.

Posredi je globalna kriza: osam od deset najvećih svetskih gradova smešteno je u blizini obale, počevši od džinovskog i apsolutno rekordnog Tokija, otkriva Atlas okeana Ujedinjenih nacija.

A urbane sredine ko urbane sredine – imaju puteve, mostove, fabrike, elektrane, sisteme za vodosnabdevanje, deponije… Sva ta infrastruktura – često neophodna za živote stanovništva i opstanak lokalne ekonomije – u riziku je od narastajućih okeana.

Kakve će tačno biti posledice porasta nivoa mora teško je predvideti – ali generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Antonio Gutereš, pre par godina naveo je da će svet svedočiti „masovnom egzodusu biblijskih razmera”.

Razlog ovako dramatičnom predviđanju je činjenica da skoro 900 miliona ljudi živi u priobalnim zonama na niskim nadmorskim visinama. To je u proseku svaki deseti čovek na planeti.

S obzirom na uticaj porasta nivoa mora, Gutereš je upozorio da će ovaj fenomen dovesti do još žešćeg takmičenja oko zemljišta, pijaće vode i drugih resursa.

Stanovništvo priobalja je raznovrsno: od najsiromašnijih slojeva društva čiji prihodi zavise od mora kroz ribarstvo i turizam do onih bogatijih koji su na obalama gradili impozantne vile, a koji bi u svom budućem bezbednijem mestu stanovanja mogli da dovedu do tzv. klimatske džentrifikacije, odnosno poskupljenja troškova života.

A pored mega-gradova, u opasnosti od porasta nivoa mora su i čitave nacije – i to već danas.

Reč je o malim ostrvskim državama.

Maldivi bi mogli da budu nenaseljivi već sredinom veka

Maldivi su najmanja zemlja u Aziji – i egzotična destinacija u Indijskom okeanu koja privuče na desetine hiljada turista godišnje.

Međutim, sa 80% svojih koralnih ostrva na nadmorskoj visini ispod jednog metra, Maldivi su država sa najnižim terenom na svetu.

Uzevši to u obzir, uz trenutni porast nivoa mora, kao i projektovanu stopu za naredne decenije, arhipelagu se ne piše dobro: pojedini stručnjaci čak predviđaju da će Maldivi biti među ostrvima na nižoj nadmorskoj visini koja će postati nenaseljiva već do 2050. godine.

Vlasti su svesne problema: još u oktobru 2009. organizovan je prvi podvodni sastanak kabineta kako bi se podigla svest o tome u kojem obimu globalno zagrevanje ugrožava Maldive.

Samo tokom 2022. godine, u klimatsku akciju uloženo je 96 miliona dolara – 30 puta više nego deceniju ranije. Mada to deluje kao ogromna svota, to je tek delić potrebnih finansija, a koje se procenjuju na preko 800 miliona dolara.

Kako bi Maldivi prebrodili izazove, vlada razmišlja i o kupovini zemlje u drugim državama. To ipak ne znači da su digli ruke od svoje postojbine: godine 1997, počela je izgradnja veštačkog ostrva, Hulhumale, severoistočno od prestonice, Malea.

Hulhumale se prostire na četiri kvadratna kilometra i dom je za oko 53 hiljade ljudi, a još 200 hiljada moglo bi da se potencijalno preseli tamo. Poređenja radi, čitava populacija Maldiva broji 526 hiljada stanovnika.

Sa sličnim mukama suočava se i mala pacifička zemlja, Nauru. Zbog porasta nivoa mora, u planu je preseljenje stanovništva u više predele, ka unutrašnjosti samog ostrva. Troškovi ovog poduhvata mogli bi da idu i do 60 miliona dolara.

Ali poput drugih zemalja koje su jako malo doprinele klimatskim promenama – a ozbiljno su njima pogođene, Republici Nauru manjka novca za efikasnu borbu protiv problema.

Zato su nadležni organi odlučili da prodaju pasoše po ceni od 105 hiljada dolara. U prvoj godini programa očekuje se oko 66 uspešnih prijava, a Nauru se nada da će to vremenom porasti na pet stotina.

Na taj način, zemlja bi obezbedila preko 50 miliona dolara za projekat preseljenja ljudi dalje od obale.

Neki od glavnih uzroka porasta nivoa mora stotinama kilometara su daleko od ovih poprišta: ilustracije radi, da se ledena ploča na Antarktiku otopi u celosti, okeani bi se podigli za 58 metara – što bi rezultovalo u katastrofi epskih razmera.

Iako do takvog kolapsa sigurno neće doći, moramo razumeti da sudbina ogromnog broja ljudi zavisi od ledom okovanih prostranstava – od Grenlanda na severu do krajnjeg juga Zemlje.

Porast nivoa mora, izazvan otapanjem leda i termalnom ekspanzijom, bez sumnje će preoblikovati svet kakav poznajemo, potencijalno menjajući čak i samu mapu. U našim je rukama koliko će se taj budući svet udaljiti od postojećeg – da li 60 ili 44 centimetra.

Međutim, pomenute projekcije staju na kraju veka, a prekrajanje planete nastaviće se i nakon toga. Posle 2100. godine, uz dalji globalni porast mora, olujni udari postajaće jači i očekuje se ogromna šteta u obalnim područjima. U prvi mah, pomoći će strateška adaptacija kroz izgradnju zidova za zaštitu od mora. Ali u nekom trenutku, i to će biti nedovoljno pa će se ljudi još masovnije seliti ka unutrašnjosti kontinenata.

A kako se kriza bude dalje produbljavala, račun na „morskom” frontu sa klimatskim promenama biće samo veći.

(EUpravo zato/Klima 101)