Početkom leta, svetlost dana ugledao je Vodič za digitalnu samoodbranu, prva pomoć svake žene koja vreme provodi na internetu i društvenim mrežama. Sa napretkom novih tehnologija, veštačke inteligencije i svega što nosi novo doba, nastali su i novi izazovi i problemi. Mnogih nismo svesni, a mnogi svakodnevno utiču na naše živote i remete nam mir.
Vodič je pisala novinarka i aktivistkinja Hristina Cvetinčanin Knežević i u razgovoru za EUpravo zato, otkrila kroz šta je sve prošla kako bi prikupila informacije koje našim sugrađankama mogu sačuvati život.
“Kada je reč o Vodiču, pisala sam ga sa namerom da on ne bude samo neki spisak protokola šta sve može da se uradi kada doživimo rodno zasnovano nasilje sa digitalnom komponentom, već sa idejom da osoba koja prolazi kroz to dobije neki lični osećaj sigurnosti i prihvatanja. Jer baš kada govorimo o digitalnim oblicima nasilja, veoma često se oni ne smatraju dovoljno nasilnim da bi bilo nasilje, ili, ako budu prepoznati kao takvi, veoma često se postavlja pitanje koje žene koje su doživele nasilje veoma dobro znaju: ‘Čime je ona izazvala to nasilje? Zašto je morala da se fotografiše? Šta je očekivala da će se desiti? i slično’. Tako da, kada se nađemo u situaciji digitalnog nasilja, mi zapravo vodimo dve bitke. Prva je protiv samog digitalnog nasilnika, odnosno protiv tog čina nasilja. A druga borba koju vodimo zapravo je protiv celog tog društva koje nasilje prema ženama, kada ima digitalnu komponentu, ne smatra dovoljno adekvatnim da bi bilo viđeno kao nasilje. To možemo da vidimo i iz načina na koji govorimo o nasilju, kako se o njemu izveštava, pa i iz činjenice koliko je naš zakonodavni okvir prilagođen rešavanju ovog ozbiljnog problema, posle ću samo da pomenem da Istanbulska konvencija, kao i GREVIO izveštaji, posebno ističu važnost rodno zasnovanog nasilja koje ima digitalnu komponentu. Iako je, na primer, naša država potpisnica Istanbulske konvencije, veoma malo profesionalaca i profesionalki kojima digitalno nasilje dolazi kada se prijavi zna kako da rade sa tim slučajem. Ne znaju kome da se obrate, nemaju nikakve informacije”, objasnila nam je Hristina na početku razgovora i dodala:
“Sa jedne strane, žena mora da se bori protiv samog nasilja, a sa druge strane mora da se bori protiv celog sistema koji to nasilje već godinama pokušava da nam upakuje kao jedan najobičniji, najnormalniji deo ženske egzistencije ako smo glasne i vidljive na internetu, a, naravno, naše prisustvo ne mora da bude povod za nasilje, jer sve češće viđamo situacije partnerskog nasilja koje imaju i digitalnu komponentu. Tako da su sada proganjanje, praćenje lokacije, kontrola uređaja sve češći kada je reč o intimno-partnerskom odnosu sa digitalnom komponentom. Nije to samo objavljivanje nekonsenzualnih fotografija i tako dalje”.
Istraživanje godinama
Napisati jedan Vodič nije lako i ne dolazi preko noći. Hristina je istraživala godinama, a na kraju je sve testirala sa najbližima.
“Za ovaj vodič kažem da je istraživan poslednjih deset godina. U suštini, da. Zbog rada na Feminizmu iz teretane veoma često mi se javljaju žene koje traže savet, pomoć, adresu, broj telefona, imejl, kontakt. Tako sam postala neka vrsta ‘razvodnice’, pa već manje-više znam šta je problematično i gde sistem najčešće zakazuje. Ovu temu sam obrađivala iz najrazličitijih mogućih uglova. Pisala sam o nasilju na dejting platformama, zatim o grupama na Telegramu, a radila sam i istraživanje zakonodavstva u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini – kako se ovakva dela procesuiraju. Postoji zaista mnogo informacija: kakvo je iskustvo LGBT+ populacije na internetu, kakvo nasilje oni doživljavaju i slično. Mnogo toga sam samo sublimirala na jedno mesto. Radila sam čak i ‘mama test’, pošto, nažalost, i moja mama, koja ima 73 godine, ima iskustvo digitalnog nasilja. Pre mesec dana je, na primer, uz fotografiju smokava iz našeg dvorišta dobila veoma lascivan i bezobrazan komentar. Onda mi je ona bila test. Ako ona, koja je izuzetno digitalno pismena za svoje godine, ali je ipak digitalno manje pismena u odnosu na osobe kojima je vodič namenjen, može da razume vodič i primeni ono što u njemu piše, onda znam da sam ga dobro napisala. Proces samog pisanja nije toliko dugo trajao koliko je trajao proces redakture, da zaista sve što tamo piše ima smisla i da bude primenljivo. Testirala sam ga na svom okruženju”.
Promene u digitalnom svetu odvijaju se znatno brže od onih “na javi” i neophodno je ispratiti ih kako bi ostali zaštićeni od svih pošasti koje nose. Nedavno je obelodanjeno istraživanje koje je otkrilo spisak aplikacija za praćenje menstrualnog ciklusa koje dele informacije koje smo uneli sa drugim kompanijama.
“Mi već godinama, da ne kažem preko decenije, imamo problema sa aplikacijama koje mi instaliramo sasvim spontano, pa kad nam kasni menstruacija, a na društvenim mrežama se pojavljuju reklame za pelene. Pre par godina, drugarica je puštala španski radio, telefon joj je bio na stolu, pa su počele da joj izlaze reklame na španskom”, kratko i jednostavno nam je sagovornica objasnila.
Zakon o bezbednosti na internetu
Nažalost, Zakon o bezbednosti boravka na internetu i dalje ne postoji, a mnoge situacije i korišćenje društvenih mreža, bez sumnje bi bile olakšane, naročito u vremenu kada sve mlađe devojčice postaju korisnice. Ipak, meta nisu samo najmlađe i toga treba biti svestan.
“Jednostavno, to je pitanje naše informisanosti, na šta sve pristajemo kada prihvatimo sve uslove. I ja mislim da, kao što svi mi sada znamo pravila saobraćaja, čak i ako ne vozimo, samom činjenicom da izlazimo na ulicu i da su tu drugi učesnici u saobraćaju, pa isto tako i kada govorimo o internetu i digitalnom okruženju, ako je već to toliko integrativni deo našeg života, svakodnevne tehnologije, iskustva i života, trebalo bi da se upoznamo sa pravilima koja tamo postoje. Samo što postoji jedna velika razlika: mi imamo Zakon o bezbednosti saobraćaja, a nemamo Zakon o bezbednosti interneta. U tom smislu, možda malo više čitanja, ne nužno praćenja tehnoloških vesti, već samih izmena koje se dešavaju. Čisto da znamo na šta pristajemo, šta prihvatamo kada instaliramo neku aplikaciju”, kazala je autorka Vodiča.
Pričati o opasnosti i šta sve predstavlja opasnost, biti otvorena u ženskom društvu, dobra je osnova zaštite.
“Korisnice iPhone-a su dosta tu privilegovane, zato što mogu da traže od aplikacija da ne prate podatke, i to se automatski, pri instaliranju aplikacije, nudi kao opcija. Za Android nisam toliko sigurna, ali mislim da ono što bi svakako moglo da doprinese da mi međusobno osećamo bezbednije, da malo više pričamo o tome. Tokom ovog leta, zajedno sa SHARE fondacijom i još nekim organizacijama, volonterski smo organizovali digitalne kafe, odnosno digitalne sistematske preglede, gde su sve zainteresovane žene mogle besplatno da dođu, popune upitnik i besplatno sa nama, jedan na jedan, prođu kroz podešavanje bezbednosti na telefonu. Tako da možda rešenje nije uvesti poseban predmet u školu, ‘digitalna bezbednost’, mada mislim da bi trebalo da uvedemo internet bonton, pre svega, već da se malo oslanjamo na svoje interne zajednice i da pomažemo jedna drugoj i na taj način zajedno podižemo svoju bezbednost. I na kraju krajeva, ono što sam primetila i na šta sam izuzetno ponosna u poslednje vreme jeste da sve češće, kada jedna žena bude napadnuta na internetu ili doživi neki drugi oblik nasilja u digitalnom okruženju, druge žene će da uskoče, da prijavljuju profile, da je brane na neki način. Ako ništa drugo, ako je reč o nama bliskim ženama, dovoljno je samo da neko bude uz nas i prolazi kroz poruke sa nama, da mi ne bismo morale same”.
Solidarnost je osobina koja pomaže drugima, ali i nama.
“Mislim da može da bude rešenje ta ženska solidarnost. Iako ne volim tu frazu, milion puta je korišćena i apsolutno je izgubila smisao, ali žensko prijateljstvo, feministička politika i prijateljstva — da budemo jedna tu za drugu, čak i kada niko ne gleda, i da se zajedno nosimo sa tim problemima koji nas sve pogađaju — mislim da je to rešenje. Pogotovo ako uzmemo u obzir globalnije političke tendencije i udare na ženska prava i ženske politike. Možda je zaista vreme da se oslonimo jedna na drugu. Na kraju krajeva, i činjenica da mi nemamo zaštitu od platformi kada trpimo nasilje govori u prilog tim politikama koje su pre svega za žene nebezbedne”.
Kako Vodič približiti devojkama?
Vodič za digitalnu odbranu je u javnosti i besplatan je, ipak, nameće se pitanje, kako ga približiti devojkama i objasniti da je reč o štivu koje im može spasiti život.
“Vodič je tu, na internetu. Mi iz Centra za levu politiku pravimo jednu malu kampanju koja je organska i koja je u toku, ali mislim da je ključno upravo ono ‘od usta do usta’. Da vam ga drugarica preporuči. Ja znam na svom ličnom primeru. Kada je reč o digitalnoj bezbednosti, u pola dana ili u pola noći, mogu da nabrojim 15 stvari koje svako od nas treba da uradi na svom telefonu da bi bio bezbedniji. Ali, da li sam stvarno sve to radila? Nisam, dok se nas nekoliko nije okupilo, pa smo sele i bukvalno jedna drugoj proveravale i nameštale podešavanja kako bismo bile bezbednije. Mislim da je i sa ovim vodičem slična priča. Ne bih volela da on bude samo još jedna od mnogih kampanja, neki projektni proizvod ili nešto što se pojavi, pa se zaboravi. On je tu da ostane. Zato se nisam toliko oslanjala na tehničke stvari, jer se tehnologija menja. Naravno, postoje druge organizacije koje se bave tehničkim aspektima i mogu da objasne kako se neka aplikacija instalira, kako se podešavanja menjaju i slično. Mislim da vodič neće tako brzo zastareti jer je više reč o praksi: šta radimo u tim situacijama, kako se odnosimo prema sebi i svojoj glavi kada upadnemo u tu spiralu koja nas izludi i kako da budemo podrška jedna drugoj”, navela je Cvetinčanin Knežević.
Autorka vodiča smatra da je pričati o nasilju koje smo doživeli i dalje predstavlja jednu od tabu tema, ali upravo je to jedan od načina koji nas može osvestiti.
“Kao što postoje vodiči za sajber-bezbednost koji su postojali ranije i koji će se pojavljivati i ubuduće, sa pravilima kako da učinimo svoje telefone bezbednijim, mislim da bi i za ovaj ženski vodič takva forma bila zanimljiva. To je nešto o čemu treba da pričamo. Možda je čak prvi korak da ohrabrimo žene da međusobno govore da su doživele digitalno nasilje. I dalje postoji određena stigma. Ako to nazovemo digitalnim nasiljem, da li smo možda preosetljive? Da li smo nedovoljno jake žene? ‘Pa šta, svima se to dešava, svi dobijaju hejterske komentare, svi dobijaju dick-pic poruke, svi dobijaju pretnje u inboksu’. Ako pišete o nekim feminističkim temama, ali feminističkim pod znacima navoda, daleko je to od feminizma, određeni nasilnici iz manosfere se uznemire pa reaguju. Ako pređemo preko toga da nismo slabe zato što nešto percipiramo kao nasilje, moramo da pređemo i preko druge jako bitne stvari – stigme i osećaja krivice. I ta velika sramota koja je posebno vidljiva kada je reč o seksualnim oblicima rodno zasnovanog nasilja sa digitalnom komponentom. Bilo da je reč o takozvanoj osvetničkoj pornografiji, odnosno nekonsenzualnom deljenju intimnog sadržaja, deepfake sadržaju, dick-pic porukama ili nekom drugom obliku nasilja, svi ti oblici, baš kao i analogno seksualno nasilje, nose osećaj krivice i stigme. O tome se i dalje ćuti. Zato mislim da prvo mi, žene, moramo da počnemo da pričamo o tome, da vidimo koliko je to iskustvo koje delimo. A delimo ga. Sigurna sam da bismo, kada bismo sada razgovarale i prošle kroz svoje iskustvo, došle do situacije u kojoj ste možda doživele neki vid digitalnog nasilja, čak i ako ga niste tako posmatrale. Mislim da je to takođe veliki problem, jer sebi na internetu dopuštamo određene obrasce ponašanja koje sebi ne bismo dozvolile da smo oflajn. Dvostruki standardi. Tu vidimo koliko su to dvostruki standardi. I same imamo dvostruke standarde. Ako mi neko na ulici priđe i kaže: ‘Hristina, treba te ubiti’, ja bih otišla u policiju. Ali kada mi to uradi osoba na Instagramu, što se dešava relativno često, ja to samo pustim. Budem u fazonu: ‘Super, stani u red’. Ali barem sam svesna toga".
Sledeći korak u zaštiti
Biti svesna jedan je od najvažnijih koraka, ali postoji i nastavak.
“Moj sledeći korak je upravo ta regionalna platforma, zato što će ona imati i edukativni sadržaj, odnosno određene kurseve. Zaista mislim da, ako već plaćamo institucije iz svojih džepova, one treba da rade i u našu korist. To je taj institucionalni korak na kojem takođe treba raditi. Ipak, veoma sam oprezna kada je reč o zakonima i njihovoj primeni u Srbiji, zato što se vrlo često može zloupotrebiti naše građansko poverenje, pogotovo ako se zakoni donose, a ne postoji infrastruktura koja bi mogla da ih sprovede. Već sam pomenula da Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal ima manjak kapaciteta. Zamislite šta je sa ostalim osnovnim tužilaštvima širom Srbije, posebno u malim mestima, koja takođe treba da se nose sa digitalnom komponentom, na primer rodno zasnovanog nasilja u partnerskim odnosima. To su neke promene koje su, da kažem, trenutno van domašaja institucija. Ali, sa druge strane, ono što možemo i što mislim da se ne radi dovoljno jeste da roditelji razgovaraju sa svojom decom o digitalnom nasilju. Generalno, roditelji ne razgovaraju sa svojom decom o nasilju zato što žele da ih zaštite. To, međutim, često može da izazove kontraefekat, jer mi živimo u izuzetno nasilnom svetu, odnosno svetu koji obeležava kultura nasilja. Mislim da svako od nas može da doprinese iz svoje uloge. Novinari i novinarke treba adekvatno da izveštavaju. Kada je reč o rodno zasnovanom nasilju, Novinarke protiv nasilja su takođe objavile svoje smernice. Lekari i lekarke u domovima zdravlja mogu da reaguju kada im dođe uznemirena pacijentkinja i da je pitaju kako se oseća, šta joj je potrebno i kako mogu da joj pomognu. Dakle, postoji čitav niz, čitav lanac u kojem je mnogo karika puklo, ali ja zaista verujem da to može da se poveže. Naravno, sa jedne strane su naše lične inicijative, a sa druge strane je ta neka infrastrukturna, državna inicijativa koja bi sada trebalo da se desi. Da li je to moguće u ovom trenutku? Ne znam. Prilično sam skeptična, ali želim da verujem da će biti moguće u nekim budućim trenucima. Inače ne znam šta nam preostaje. Digitalna komponenta rodno zasnovanog nasilja je samo jedna kap u moru, koja je vrlo, vrlo reflektivna i pokazuje nam šta se sve dešava kada je reč o bezbednosti žena ako problem posmatramo holistički”.
Akcije
“Postoje i neke akcije u kojima nisam stigla da učestvujem, ali su ih organizovale drugarice koje su se feministički organizovale na gerilski način. Imale smo šetnju na Adi Ciganliji, pa smo imale šetnju na Kalemegdanu. Mislim da smo pronašle više od 50 neispravnih svetala. I dalje se dopisujemo sa nadležnima, jer postoje čitave deonice koje nisu osvetljene. Kalemegdan je centralni gradski park, a postoje delovi u kojima žene ulaze i izlaze kući kroz mrak. Međutim, to njima nije prioritet. Dakle, aktivnosti postoje i sada”, kazala je naša sagovornica koja je prošle godine radila na Mapi nasilja u Beogradu, još jednoj platformi koja sugrađankama može biti veoma korisna:
“Naša mapa je uvek dostupna. Razgovarale smo i sa aktivistkinjama iz Kruševca i Leskovca da se u njihovim sredinama napravi slična mapa. Prvobitno je bila ideja o zajedničkom projektu, ali znamo šta se desilo sa Leskovcem i Ženama za mir, tako da je to trenutno malo usporeno. Ono čime se mi sada nastavljamo baviti, naravno van projekta, jeste prijavljivanje neispravne rasvete. Svetlo zaista jeste faktor bezbednosti, posebno na mestima kao što su Kalemegdan i Ada, ali, na kraju krajeva, i u našim ulicama. Ako ulica nije osvetljena, nećemo se osećati bezbedno.
Druga stvar je da smo početkom ove godine ja i još jedna koleginica iz inicijative ‘Ne plaši se mraka’ učestvovale u FemPlatz inkubatoru koji je bio organizovan na temu bezbednosti žena i devojčica u javnim prostorima. Reč je o Pančevu. Tamo smo razvijale različita rešenja za bezbednost žena. Grupa koju sam ja razvijala zajedno sa još jednom koleginicom iz Inkre dobila je drugo mesto. One su bile najmlađe – srednjoškolke. Njih najviše brine neobeleženo stajalište javnog prevoza u Pančevu. Autobus ode, a one ostanu same. Može svašta da im se desi. Negde ima svetla, negde nema. Sada radimo na razvoju njihove ideje, odnosno na tome kako žene mogu da se povežu i ostanu bezbednije. Takve akcije se stalno dešavaju. Postoje različite inicijative – neke su ženske, neke su nastale iz drugih potreba. Kao što je, na kraju krajeva, i ‘Ne plaši se mraka’ nastao iz konkretne potrebe. I sada idemo i prijavljujemo neispravnu rasvetu iz konkretnog razloga”, istakla je Hristina na kraju.
(EUpravo zato)