Povodom obeležavanja Svetskog dana Roma, juče je održan događaj u organizaciji Romske ženske mreže Srbije, na kojem su predstavljeni rezultati istraživanja i iskustva sa terena o položaju Romkinja, sa posebnim fokusom na problem dečjih brakova i nasilja u porodici.
U uvodnom obraćanju, predsednica Upravnog odbora Romske ženske mreže Srbije, Slavica Vasić Mitrović, govorila je o položaju Romkinja u Srbiji i rezultatima rada mreže, ističući da se ova organizacija već duži niz godina aktivno bavi suzbijanjem dečjih brakova, koje prepoznaje kao oblik rodno zasnovanog nasilja.
Naglašeno je da Romkinje i dalje nisu adekvatno prepoznate u strategijama i zakonima, dok se u praksi dečji brakovi često relativizuju kao "tradicija", uz izostanak adekvatne reakcije države.
Slavica Vasić Mitrović, predsednica UO Romske Ženske Mreže Srbije predstavila je "Analizu studije slučaja dečji brak i nasilje u porodici", dok su aktivistkinje Romske ženske mreže Srbije, Laura Saitović, Maja Simić, Svetlana Ilić, Tanja Grgić, Sanja Hasanović i Katarina Mitrović, podelile rezultate i iskustva sa terena.
Poseban akcenat stavljen je na značaj poverenja koje žene iz romske zajednice imaju u aktivistkinje mreže.
Upravo to poverenje omogućilo je da se čuju autentične, često potresne životne priče, koje svedoče o duboko ukorenjenim problemima. Istaknuto je da je od ključne važnosti da svako ko čuje ove priče preispita sopstvenu ulogu i mogućnost delovanja.
Rezultati istraživanja ukazuju na zabrinjavajuće razmere problema. Čak 51 ispitanica stupila je u dečji brak do 15. godine života, dok je 49 njih u brak ušlo između 16. i 17. godine. Preciznije, 30 odsto ispitanica udalo se sa 15 godina, isto toliko sa 16, 19 odsto sa 17 godina, 16 odsto sa 14, dok je pet odsto njih imalo svega 13 godina.
Rani brakovi podrazumevaju preuzimanje svih tradicionalnih ženskih uloga u domaćinstvu, uz snažan pritisak zajednice da devojčice što pre postanu majke.
U tim porodicama dominira patrijarhalna struktura, u kojoj ključnu moć imaju svekar i svekrva, dok devojčice često u brak ulaze bez ikakvog razumevanja onoga što ih očekuje.
Jedna od ispitanica, koja je udata sa 14 godina, svedoči:
"Dete sam bila, još sam se igrala sa devojčicama iz kraja... Onda su jednog dana seli moji i rekli da je 'došlo vreme'. Niko me nije pitao da li to želim... Sećam se te noći pre svadbe. Plakala sam da me niko ne čuje."
Podaci pokazuju i da su partneri u velikom broju slučajeva punoletni, u rasponu od 13 do 30 godina, pri čemu je 52 odsto njih bilo starosti između 18 i 22 godine, bez vidljive reakcije institucija.
"Nisam imala kuda da idem... Tada nije bilo ni gde niti kome da se obratim."
Svedočenja ukazuju i na izražen strah od prijavljivanja nasilja. Jedna ispitanica opisuje:
"Nisam smela ni da pomislim da odem u neku instituciju... Kad sam išla kod doktora, rekla sam da sam pala."
Druga dodaje:
"Nisam imala kuda da idem... Tada nije bilo ni gde niti kome da se obratim."
Čak 67 odsto ispitanica i dalje živi u nasilnim zajednicama, 17 odsto je razvedeno, 14 odsto udovice, dok je jedna u procesu razvoda. Ovi podaci ukazuju na gotovo potpunu neosnaženost žena da napuste nasilne odnose. U pojedinim slučajevima, izlaz iz nasilja dolazi tek smrću partnera, što potvrđuje i izjava jedne žene:
"Hvala Bogu da je umro, sad mogu da živim na miru, bez batina."
U najvećem broju slučajeva odluku o sklapanju braka donose roditelji.
U kontekstu siromaštva, devojčice često veruju da će udajom poboljšati svoj položaj, ne sluteći da ulaze u začarani krug nasilja. Jedna ispitanica navodi:
"U početku sam mislila da sam pobegla od nemaštine... ali sam kasno shvatila da je to bila ogromna greška."
Iako većina ispitanica zna da su dečji brakovi zakonom zabranjeni, navode da se ta zabrana u praksi ne sprovodi.
Nijedna nije znala za slučaj da je roditelj sankcionisan zbog organizovanja dečjeg braka, iako smatraju da bi takve mere imale preventivni efekat.
Dečji brakovi gotovo po pravilu dovode do prekida obrazovanja. Bez osnovnog obrazovanja je 41 odsto ispitanica, osnovnu školu završilo je 46 odsto, dok je srednje obrazovanje steklo svega 13 odsto. Čak 77 odsto ispitanica navodi da škole nisu reagovale na prekid njihovog obrazovanja.
Rane trudnoće
Rane trudnoće predstavljaju još jednu ključnu karakteristiku.
Čak 87 odsto ispitanica prvi put je zatrudnelo pre 18. godine, uključujući i devojčice od svega 13 godina. Odluke o planiranju porodice najčešće donose muževi ili partneri, dok su "zajedničke odluke" često rezultat pritiska.
Kontrola nad devojkama i ženama ogleda se i u pristupu zdravstvenim uslugama: samo 19 odsto ispitanica odlazilo je samostalno kod ginekologa, dok je većina išla u pratnji muža, majke ili svekrve. Zdravstveni sistem je reagovao u svega 22 odsto slučajeva maloletničkih trudnoća.
Iskustva sa zdravstvenim radnicima su različita, od osude i neprijatnosti do ograničene podrške koja se često završava na verbalnoj reakciji bez daljih koraka.
Istraživanje nedvosmisleno potvrđuje da su Romkinje koje stupaju u dečje brakove izložene nasilju: 99 odsto ispitanica prijavilo je neki oblik nasilja, dok je samo jedan odsto naveo da nije bio izložen nasilju.
"Najviše me bolelo kada su me deca gledala dok brišem krv sa usne i govorim da sam pala"
U 70 odsto slučajeva nasilje počinje pre 16. godine, a u čak 98 odsto slučajeva deca prisustvuju nasilju u porodici.
Jedna od ispitanica svedoči:
„Nasilje je počelo na samom početku braka i trajalo je više od 20 godina..."
Druga dodaje:
"Više sam se plašila da neko ne čuje, nego samih udaraca."
Posebno potresni su iskazi koji ukazuju na posledice po decu:
"Ćerka mi nije otišla na ekskurziju jer se plašila da me ostavi samu..."
"Najviše me bolelo kada su me deca gledala dok brišem krv sa usne i govorim da sam pala."
Nepoverenje u sistem
Većina žena nikome nije prijavljivala nasilje, zbog osećaja sramote, ekonomske zavisnosti, nepoverenja u institucije, ali i želje da očuvaju porodicu uprkos njenoj disfunkcionalnosti.
Zaključak predstavljenog istraživanja je jasan: dečji brakovi u romskoj zajednici predstavljaju ozbiljan oblik nasilja nad devojčicama, čije posledice obuhvataju prekid obrazovanja, rane trudnoće, dugotrajno nasilje i sistemsku nevidljivost.
Rezultati ukazuju na hitnu potrebu za efikasnijim institucionalnim odgovorom, ali i za kontinuiranim radom na osnaživanju žena i devojčica u romskoj zajednici.
Svi ovi rezultati, na kraju su stali u rečenicu jedne od aktivistkinja: "Pomozite nama Romkinjama da dečiji brakovi postanu prošlost".
(M.A./EUpravo zato)
