Postoji nešto gotovo intuitivno što privlači ljude u ideji da je poniznost dobra za čoveka. Ponizan čovek ne mora stalno da dokazuje kako je najbolji, može da prizna grešku, da sasluša druge i da prihvati činjenicu da ne zna sve.
Zbog toga se poniznost vekovima smatra jednom od najvećih vrlina u različitim kulturama, filozofskim tradicijama i religijama. Zato nauka danas pokušava da otkrije da li su ponizniji ljudi zaista zdraviji, zadovoljniji životom i otporniji na probleme mentalnog zdravlja?
Istraživači su pokušali da pronađu odgovor analizirajući rezultate 65 studija koje su ispitivale vezu između poniznosti i različitih aspekata zdravlja i blagostanja.
Poniznost nije isto što i nisko sampouzdanje
Poniznost ne znači kako treba da mislimo da smo bezvredni. Naprotiv, u psihologiji se poniznost često posmatra kao sposobnost da imamo realističnu sliku o sebi, da prepoznajemo sopstvene kvalitete, ali i ograničenja.
Ponizan čovek može da bude veoma sposoban i uspešan, a da pritom ne veruje da je zbog toga vredniji od drugih. Stručnjaci ističu da je ovo posebno važno jer se poniznost ponekad pogrešno poistovećuje sa samoponižavanjem, nesigurnošću ili manjkom samopouzdanja.
Šta su istraživači zapravo otkrili?
Tim istraživača iz SAD-a analizirao je veze između poniznosti i nekoliko važnih aspekata našeg života: fizičkog zdravlja, depresije, anksioznosti, osećaja zadovoljstva životom, kao i smislom i svrhom. Rezultati su pokazali određene pozitivne uticaje, ali oni nisu bili veliki.
Kada su istraživači posmatrali sve rezultate zajedno, uticaji su se kretale od vrlo malih negativnih do malih i umereno pozitivnih efekata.
Drugim rečima, poniznost jeste bila povezana sa nekim aspektima blagostanja, ali nije postojala velika, univerzalna veza koja bi mogla da se predstavi kao: "Što ste ponizniji, to ćete biti srećniji i zdraviji."
Ovo nije univerzalno pravilo
Jedan od zanimljivijih zaključaka istraživača jeste da je kulturni kontekst u vezi ove osobine važan. Pre svega jer način na koji određeno društvo doživljava poniznost nije svuda isti.
Negde se ona povezuje sa skromnošću, saradnjom i poštovanjem drugih. U drugom kontekstu, određeni oblici povlačenja ili umanjivanja sopstvenih dostignuća dobijaju sasvim drugačije značenje.
Zato istraživači upozoravaju da ne možemo jednu osobinu proglasiti univerzalno dobrom za sve ljude, bez obzira na kulturu i okolnosti.
Poniznost možda nije cilj, već način odnosa prema sebi i drugima
Pored toga, istraživači upozoravaju i na jednu od zamki kada je poniznost u pitanju: ne moramo svakog jutra da radimo na tome da budemo skromniji kako bismo bili mentalno zdravi.
Drugim rečima, umesto da nam ovo postane "welness rutina", mnogo korisnije je razvijanje sposobnosti da: možemo da budemo ponosni na ono što smo postigli, ali i da znamo da nismo savršeni, možemo da budemo stručni u nečemu i da prihvatim kako neko drugi zna više, ili da možemo da verujem sebi i da promenimo mišljenje kada saznamo nove informacije.
To je, kako tvrde, mnogo zdravija verzija poniznosti od umanjivanja sebe.
A šta je sa srećom?
Ako ste se nadali jednostavnom receptu "budite ponizni i bićete srećni" nauka za sada ovo ne može da potvrdi.
Velika meta-analiza pokazuje da su veze između poniznosti i zdravlja i blagostanja uglavnom male do umerene, a da njihov uticaj zavisi od načina na koji se poniznost definiše i meri, kao i od kulturnog konteksta. Što takođe, ne znači da poniznost nije važna.
Već da ljudsko blagostanje ne može da se svede na jednu ličnu osobinu. Čovek može da bude skroman, ali usamljen. Može da bude samouveren, ali empatičan. Može da zna svoje granice, a ipak i da bude ambiciozan.
Naše mentalno zdravlje nastaje iz mnogo složenije kombinacije odnosa, okolnosti, ličnosti, iskustava i načina na koji razumemo sami sebe.
(EUpravo zato/ APA)
