Đanis N., poreklom sa grčkog ostrva Samos, stigao je u Nemačku sa 18 godina da bi studirao građevinu. Privukli su ga nemački ideali - socijalna pravda, jednakost i sigurnost. Ipak, posle 16 godina života i rada, odlučio je da se vrati u Grčku. Danas ima 39 godina.
"Dao sam sve od sebe da tamo izgradim život, ali stalno sam nailazio na prepreke."
Radio je kao građevinski inženjer i projektni menadžer, oprobao se i kao slobodnjak, ali ključni trenutak bio je kada mu jedan klijent nije isplatio 100.000 evra za završen posao.
"Neću ti dozvoliti da se obogatiš ovde u Nemačkoj", rekao mu je klijent.
Đanis je to doživeo kao jasan znak netrpeljivosti prema njegovom poreklu.
"Na fakultetu si lenji Grk, na poslu si korumpirani Grk. To postaje toksično", ispričao je on za Dojče Vele.
Sve više migranata planira odlazak
Prema istraživanju nemačkog Instituta za tržište rada (IAB), čak 25% migranata razmišlja o napuštanju zemlje.
U istraživanju je učestvovalo 50.000 ispitanika starosti između 18 i 65 godina, a većina su visokoobrazovani profesionalci, upravo oni koje Nemačka želi da zadrži.
Razlozi za odlazak su kombinacija ličnih, ekonomskih i društvenih faktora: osećaj neprihvaćenosti, diskriminacija, visoki porezi, komplikovana birokratija i političko nezadovoljstvo.
Utku Sen, stručnjak za sajber bezbednost iz Turske, preselio se iz Berlina u London nakon tri godine boravka u Nemačkoj.
Kako kaže, nikada se nije osećao kao deo društva.
"Kao Turčin, uvek sam imao osećaj da sam građanin drugog reda. Kao da posmatraš život koji se dešava oko tebe, ali ti nisi deo toga."
U Velikoj Britaniji, tvrdi, oseća se prihvaćeno i bez diskriminacije.
"Mogu da govorim engleski, sve je jednostavnije. Ovde osećam da pripadam."
"Govorila sam perfektan nemački, ali nikada nisam bila 'njihova'"
Kalina Velikova iz Bugarske živela je devet godina u Bonu, radila kao socijalna radnica i govorila nemački skoro bez greške. Ipak, nikada nije osetila da je zaista prihvaćena.
"Jednog dana razgovaramo kao kolege, sutradan me ignorišu. To mi je bilo neshvatljivo", ispričala je ona.
Kako kaže, vremenom se povukla u sebe, a 2021. se vratila u Sofiju.
"Radim više, zarađujem manje, ali živim mirnije", kazala je ona.
Anastasios Penolidis, koji već sedam godina živi u Nemačkoj i vodi izbeglički kamp, smatra da su obrazovanje i društvena promena ključ za rešavanje problema.
"Potrebne su nam jake institucije koje se bore protiv rasizma, više političkog i socijalnog obrazovanja i pravedniji poreski sistem."
Iako radi puno radno vreme, jedva sastavlja kraj s krajem.
"Poreski sistem kažnjava samce bez dece. To je nepravedno i demotivišuće", rekao je. Ozbiljno razmatra povratak u Grčku, ali još uvek se nada promenama.
"Ukoliko se stvari promene, želeo bih da ostanem i ovde zasnujem porodicu", kazao je on.
Ekonomista Kristijan Dustman kaže da je jezik važan, ali da problemi idu dublje.
"Slično istraživanje u Velikoj Britaniji verovatno bi dalo slične rezultate", rekao je.
Upozorio je da sve veće nepoverenje prema migrantima u Nemačkoj ide ruku pod ruku sa jačanjem krajnje desnice.
"Političari moraju naći ravnotežu, ne smeju da otuđe domaće stanovništvo, ali ni da zatvore vrata onima koji žele da doprinesu ovom društvu."
(M.A./EUpravo zato/index.hr)
