U zoru, dok se magla još drži iznad sela, a prvi petao para tišinu, badnje jutro počinje tihim koracima domaćina koji, naoružan sekirom i starim običajem, odlazi po badnjak - mlado hrastovo drvo koje će te večeri postati simbol svetlosti, ognjišta i novog početka.
Dok se po mraku kreće ka najbližoj hrastovoj šumi, iza njega ostaju tragovi u snegu, isti kao i vekovima unazad - kada su njegovi preci ustajali u cik zore da započnu jedan od najdublje ukorenjenih običaja srpske tradicije.
Kod kuće, ostali ukućani su uveliko budni: u kuhinji se mesi posna pita, čisti se kuća i unosi slama koja će podsetiti na pećinu Vitlejema - mesto rođenja Isusa Hrista. Deca raznose grančice po kući, ukrašavaju pragove i prozore, dok najstariji član porodice priprema ognjište i vatru u kojoj će izgoreti badnjak.
Sve deluje kao dobro uvežbana koreografija - svaki zadatak ima svoje značenje i svrhu koji nosi tragove verovanja starih vekovima. Dan kada se prošlost i sadašnjost sreću pred kućnim pragom, uz zavet: da svetlost u domu nikada ne utihne.
Spoj staroslovenske tradicije i hrišćanstva
Badnjak je u tradiciji pravoslavnih Srba mnogo više od običnog komada drveta: to je živi simbol drevnih verovanja, koji i danas -spaja staroslovensku baštinu i hrišćansku simboliku.
U ranim jutarnjim časovima Badnjeg dana, obično muški članovi porodice idu po drvo koje će te večeri postati središte porodičnog rituala. Sam čin sečenja, unošenja i slaganja badnjaka obavlja se pažljivo i svečano, po pravilima koja se razlikuju od kraja do kraja u Srbiji.
Vernici badnjak pozdravljaju kao da je božanstvo, prinose mu darove od žita, vina i meda, i od njega zauzvrat očekuju dobrobit za svoj dom i porodicu.
Njegova religijska uloga se ne završava završetkom Badnjeg dana: u mnogim mestima badnjak nastavlja da gori i na Božić. Poseban trenutak predstavlja dolazak položajnika koji, udarajući žaračem po badnjaku, priziva zdravlje, napredak i obilje - varnice koje pršte simbolično postaju merilo za sreću i napredak u narednoj godini.
Simbolika vatre u kojoj badnjak gori ima dvostruko značenje. U hrišćanskoj tradiciji ona priziva sećanje na vatru koju su, prema predanju, vitlejemski pastiri naložili da ugreju Isusa i Mariju.
Dok prema narodnom predanju, badnjak jeste oličenje božanstva koje umire i obnavlja se, čiji žar donosi blagostanje, rodnu godinu i zaštitu. Drvo hrasta je bilo veoma cenjeno u staroslovenskoj religiji, povezano s Perunom, bogom groma, te je zbog toga postalo glavni izbor za badnjak.
Preci su verovali da paljenjem badnjaka, prizivaju zaštitu Peruna i njegovu zaštitu. Ovo je bio veoma važan proces za čitavu zajednicu, a prihvatanjem hrišćanstva on nije odbačen, samo je transformisan i povezan za Badnjim danom i Božićem.
Plamen badnjaka više nije predstavljao Perunovu vatru, već svetlost Hristovog rođenja. Ali generalno kontekst je ostao isti, iskre se smatraju zaštitom, a jačina plamena zankom božanske naklonosti. Ipak, etnolozi smatraju, da bez obzira što je običaj transformisan, on i dalje predstavlja jasnu vezu sa staroslovenskim Perunom.
Loženje ispred hramova - običaj iz modernih vremena
Iako danas mnogi veruju da je javno loženje badnjaka drevni običaj, ono je u sadašnjem obliku - moderniji oblik stare tradicije. Njegov koren se nalazi u tradiciji koju su započeli vojnici, a potom je ceo proces dobio ceremonijalnu formu u Kraljevini Jugoslaviji - gde je postao standardizovani deo vojnih svečanosti sve do Drugog svetskog rata.
U modernim vremenima badnjak je postao središte zajedničkog obeležavanja praznika povezanih sa Božićem. Vernici ga seku i donose do hrama, gde se badnjaci blagosiljaju i polažu, a zatim gore do sitnih jutarnjih časova.
Na ovaj način, dok plamen obasjava lica vernika, staro i novo značenje badnjaka stapaju se u jedinstvenu sliku - spoj prirode, predanja i vere, koji je vekovima oblikovao duhovni pejzaž srpskog naroda i predstavlja jednu od najdugotrajnijih tradicija koje se prenose sa kolena na koleno među evropskim narodima.
(EUpravo zato)
