- EU je 14. jula ubrzala pregovore o članstvu sa Ukrajinom, Moldavijom, Albanijom i Crnom Gorom, što je Marta Kos nazvala 'super utorkom'.
- Brisel razmatra postepeni pristup jedinstvenom tržištu i ukidanje jednoglasnosti u ranim fazama, ali nijedna nova članica verovatno neće ući pre 2028. godine.
Evropska unija je 14. jula napravila jedan od najznačajnijih koraka ka proširenju u poslednje dve decenije, održavši četiri odvojene međuvladine konferencije u jednom danu i unapredivši pregovore o članstvu sa Ukrajinom, Moldavijom, Albanijom i Crnom Gorom.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos taj dan je nazvala "super utorkom".
Poslednje veliko proširenje EU, kada je 10 uglavnom centralnoevropskih država pristupilo Uniji 2004. godine, promenilo je političku mapu kontinenta. Bugarska i Rumunija pridružile su se 2007, a Hrvatska 2013. godine.
Nakon toga, blok se smanjio izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU.
Nova geopolitička računica
Tradicionalno, EU je proširenje posmatrala kao daleku nagradu za zemlje koje žele da postanu članice, a ne kao aktivnu geopolitičku strategiju.
Međutim, ruska invazija na Ukrajinu, rastući uticaj Kine i neizvesnost u vezi sa posvećenošću Sjedinjenih Američkih Država Evropi i NATO promenili su računicu u Briselu, objavio je u Global Finance Magazine.
Umesto ekonomskog dogovora u kojem nove članice otvaraju svoja tržišta u zamenu za razvojna sredstva, članstvo se sada predstavlja kao obostrano koristan dogovor koji obuhvata zaštitu granica, energetsku bezbednost i globalni uticaj.
Ipak, zemlje kandidati moraju da ispune stroge kriterijume reformi, a nijedna od novih članica verovatno neće pristupiti EU pre 2028. godine. Pregovori obuhvataju 35 oblasti politika, odnosno poglavlja, grupisanih u šest klastera, od osnova i vladavine prava do zelene agende. Svih 27 postojećih članica mora da odobri otvaranje i zatvaranje svakog poglavlja, što je pravo veta koje je dugo usporavalo, pa i blokiralo, proces.
Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta založio se za ukidanje jednoglasnosti u ranim fazama pristupanja, ali bi za to bila potrebna jednoglasna saglasnost država članica, upravo ona prepreka koju bi takva promena trebalo da ukloni.
Predlog koji su izneli francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Fridrih Merc mogao bi delimično da zaobiđe ovu prepreku tako što bi zemljama kandidatima omogućio postepeni pristup, zasnovan na ispunjavanju konkretnih etapa, jedinstvenom tržištu EU, uključujući robu, usluge, energiju i regulatorne standarde, godinama pre punopravnog članstva.
Šta članice moraju da urade pre integracije
Bez obzira na to, ekonomska konvergencija već napreduje brže od političke integracije. Tokom protekle dve decenije, ekonomije centralne i istočne Evrope rasle su više nego dvostruko brže od ekonomija EU-15, odnosno bogatijih zapadno i severnoevropskih država koje su bile članice pre velikog istočnog proširenja 2004. godine.
Neke od tih novih članica, prema podacima Eurostata, od tada su postale pokretači rasta Unije. Češka Republika je 2025. godine zabeležila rast od 2,6 odsto, Letonija 2,1 odsto, a Litvanija 2,9 odsto. Poljska, predvodnik u regionu, porasla je za 3,6 odsto i sada je šesta ekonomija EU prema nominalnom bruto domaćem proizvodu, sa udelom od 4,9 odsto u ukupnoj proizvodnji Unije, ispred zemalja poput Švedske, Irske i Austrije.
Nisu, međutim, samo zvaničnici EU ti koji očekuju da će drugo proširenje ka istoku ojačati Uniju. Pažnju su usmerili i investitori. Prema izveštaju računovodstvene kompanije Forvis Mazars, vrednost spajanja i akvizicija (M&A) u regionu dostigla je rekordnih 42,5 milijardi evra u 2025. godini, što je 36 odsto više nego godinu ranije.
Ipak, postoje i rizici.
Demografski pad, nedostatak radne snage i izloženost geopolitičkim šokovima mogli bi da potkopaju nastojanja usmerena ka proširenju. Proširenje sa sobom nosi i političke troškove, uključujući dodatno usporavanje već tromog procesa donošenja odluka i pritisak na zajednički budžet, koji je već opterećen rastućim izdvajanjima za odbranu.
Na kraju, proširenje je počelo da se posmatra ne toliko kao pitanje da li će do njega doći, već kada.
Istočni pogranični region više nije samo proizvodna baza EU sa nižim troškovima, već prostor u kojem će se odlučivati o budućnosti odbrane, industrijske politike i privrednog rasta Unije.
(EUpravo zato.rs)
