Manje od godinu dana nakon što je formirana nova Evropska komisija, a već se glasalo o nepoverenju liderki koja zauzima najvišu izvršnu funkciju u Evropskoj uniji. Za mnoge je ta vest zvučala kao da je pala iz vedra neba – ne samo zbog političke težine tog čina, već i zato što se ovakva procedura izuzetno retko pokreće.
U evropskoj političkoj kulturi, glasanje o nepoverenju predstavlja signal rastućeg nezadovoljstva i simboličnu "žutu kartu". Upravo zato je aktuelni pokušaj da se izglasa nepoverenje Ursuli fon der Lajen izazvao toliku pažnju – kako u političkim krugovima, tako i u široj javnosti. Iako je ovo glasanje, na kraju, bilo neuspešno, ono je otvorilo mnoga pitanja i stvorilo dileme kada je u pitanju dalji rad Komisije.
Uzimajući u obzir značaj ove teme, u nastavku teksta objasnićemo da li je ovaj potez presedan u istoriji EU, kako tumačiti rezultate glasanja, kako je došlo do odluke da se procedura pokrene, koje su ključne zamerke na rad predsednice Komisije, ali i šta sve to može da znači za njenu dalju političku karijeru.
Da li se radi o presedanu i kako tumačiti rezultate glasanja?
U savremenoj istoriji EU, do formalne procedure došlo je samo jednom – 2014. godine, protiv prethodnika Fon der Lajen, Žan-Kloda Junkera. Protiv njega je pokrenuta inicijativa nakon afere „Luxleaks“, kada su procurile informacije da je omogućavao multinacionalnim kompanijama, dok je bio premijer Luksemburga, da izbegnu plaćanje poreza kroz agresivne poreske sporazume. Za razliku od tog pokušaja, koji je završio neuspešno i bez većih političkih posledica, sama pretnja glasanjem o nepoverenju imala je daleko ozbiljnije posledice 1999. godine. Tada je čitava Komisija pod vođstvom Žaka Santera kolektivno podnela ostavku, pod pritiskom optužbi za korupciju, favorizovanje i loše upravljanje sredstvima. Bio je to prvi i jedini put da je izvršni organ Unije sam sebe srušio - što je istovremeno omogućilo učvršćivanje uloge Evropskog parlamenta. Od ova dva istorijska primera, slučaj Ursule fon der Lajen je bliži onom Žan-Kloda Junkera, s obzirom na to da je u oba navrata glasanje o nepoverenju pokrenuto – ali nije prošlo.
Činjenica da je bilo potrebno čak dve trećine evroparlamentaraca da bi došlo do smene, značajno je podigla lestvicu i unapred suzila prostor za realnu mogućnost obaranja Komisije. Pod pretpostavkom da bi njena domaća politička familija – Evropska narodna partija (EPP) – ostala verna, bilo je nužno da se druga najveća grupacija, Socijaldemokrate (S&D), zajedno sa još jednom grupom levo od centra (liberali, zeleni ili levičari), priključi svim grupacijama koje se nalaze desnije od EPP-a (Konzervativci i reformisti, Patriote i Suverenisti).
Takav scenario bio je teško zamisliv, imajući u vidu dosledan stav većine stranaka levo od centra da ni po koju cenu ne treba sarađivati sa desničarima – pa čak ni kada sa njima dele ozbiljne zamerke na račun rada Fon der Lajenove. Ipak, socijaldemokrate su mudro iskoristile trenutak da ostvare politički poen, uslovivši svoju podršku očuvanjem Evropskog socijalnog fonda, koji je namenjen borbi protiv siromaštva i podršci ranjivim grupama u okviru predstojećih pregovora o višegodišnjem finanijskom okviru Unije. Tako dolazimo i do objašnjenja konačnog rezultata: 175 glasova za ostavku, 360 protiv, 18 uzdržanih – dok čak 160 poslanika uopšte nije glasalo.
Kako je uopšte došlo do glasanja o nepoverenju Ursuli fon der Lajen?
Glasanje o nepoverenju Ursuli fon der Lajen nije došlo iz vedra neba, iako je za širu javnost možda tako delovalo. Inicijativu je prvobitno pokrenuo rumunski poslanik iz redova evroskeptične i desno orijentisane grupacije Evropski konzervativci i reformisti (ECR), i to kao direktan odgovor na tzv. aferu "Fajzergejt" (Pfizergate). Fon der Lajenovoj se zamera što nije obelodanila sve privatne poruke koje je razmenjivala sa glavnim izvršnim direktorom farmaceutskog giganta Fajzer, tokom pregovora o nabavci vakcina za EU u jeku pandemije koronavirusa. Njen kontraargument je od samog početka bio da sadržaj tih poruka nije bio dovoljno značajan da bi se klasifikovao kao zvaničan dokument – te samim tim nisu bili registrovani niti dostupni za objavljivanje javnosti ili medijima.
Iako je prošlo više godina otkako je ova afera izbila, ona se vraća u prvi plan usled činjenice da je Sud pravde EU, 14. maja 2025. godine, presudio da je Evropska komisija prekršila načelo dobre uprave time što nije pružila uverljivo objašnjenje zašto te poruke nikada nisu otkrivene. Uz to, kako podnosioci inicijative za glasanje o nepoverenju ističu, istraga Evropskog javnog tužilaštva (EPPO), otpočeta 2022. godine protiv Evropske komisije, i dalje je u toku u 2025. godini. Imajući sve to u vidu, kao i druge zamerke, autori inicijative zaključuju da je glasanje o nepoverenju zapravo glasanje o nužnosti „očuvanja principa transparentnosti, odgovornosti i dobre uprave, koji su ključni za demokratsku Uniju“.
Činjenica da je bila potrebna samo jedna desetina od ukupnog broja evroparlamentaraca da se pokrene glasanje o nepoverenju, olakšalo je kritičarima trenutne evropske administracije da plenarnu sednicu Evropskog parlamenta pretvore u megafon koji će im skupiti dodatne poene kod evroskeptične populacije - pa čak iako se znalo da će Fon der Lajenova „preživeti“ ovaj pokušaj smene.
Šta se još zamera fon der Lajenovoj?
Iako se 2019. godine pojavila iznenada, na preporuku Emanuela Makrona, kao proizvod političkog kompromisa, Fon der Lajen je tokom svog mandata postepeno gradila imidž samostalne, čvrste i odlučne liderke. Iako je trebalo da ovi atributi budu njena politička prednost, za njene kritičare upravo su postali osnova za jačanje optužbi o preteranoj centralizaciji moći. Tako se sve češće može čuti da najvažnije odluke donosi iznenada i u dogovoru sa uskim krugom najbližih saradnika, mimo šire institucionalne strukture. S jedne strane, Evropski parlament, koji tradicionalno teži jačanju svoje uloge kao najdemokratskije institucije EU s neposredno izabranim članovima, izražava nezadovoljstvo ovakvom praksom. S druge strane, ni države članice često ne dele poverenje u ovakav stil upravljanja, budući da ne žele da supranacionalna Komisija preuzme preveliku ulogu - naročito u oblastima u kojima su članice bile te koje su vodile glavnu reč.
Ono što je za njene kritičare „centralizacija moći“, za Fon der Lajenovu je to pre metod koji je prekopotreban da bi Unija brže i efektivnije izlazila na kraj sa višestrukim krizama koje je okružuju. Ipak, nesumnjivo je da je stil upravljanja predsednice Komisije, u takvim okolnostima, često stavljao i države članice i Evropski parlament pred svršen čin. Ovaj pristup posebno je došao do izražaja tokom pandemije, kada je uloga Komisije kao glavnog pregovarača porasla, a preferirala je da vodi pregovore sa farmaceutskim kompanijama iza zatvorenih vrata.
Kao ilustrativan, ali znatno benigniji primer, često se navodi Novi plan rasta za Zapadni Balkan. Iako je reč o inicijativi sa pozitivnim političkim ciljem, njen nastanak i razvoj bili su toliko brzi i centralizovani da je i sama Evropska komisija priznala kako u tom procesu nije bilo vremena za sadržajne konsultacije sa svim zainteresovanim stranama, što bi u uobičajenim okolnostima predstavljalo standardnu praksu.
Šta ovo znači za njenu političku budućnost?
Uprkos brojnim kritikama, potencijalne posledice liderskog stila Fon der Lajen ne treba nužno preuveličavati. Da je nezadovoljstvo među poslanicima Evropskog parlamenta zaista bilo toliko veliko, Fon der Lajen ne bi bila reizabrana 2024. godine. Isto tako, da su države članice ozbiljno zamerale njen način rada, ne bi bilo moguće da po drugi put dođe do konsenzusa oko njene nominacije u Evropskom savetu. U pogledu pojedinačnih politika, EU je zapravo bila lider, uprkos optužbama za nedovoljnu transparentnost, kada se radilo o pružanju mogućnostima građanima Unije da se oslone na vakcine tokom pandemije – uključujući i građanima iz država kandidata. U pogledu Novog plana rasta, iako je brzo donesen usled činjenice da se prethodni institucionalni ciklus u to vreme bližio kraju, danas niko ne spori njegovu važnost i vrednost; štaviše, postao je prekopotreban impuls za kandidate.
Kada je u pitanju konkretna afera Fajzergejt, Komisija će sada verovatno morati da ponovo razmotri početni zahtev za pristup, sprovede odgovarajuću potragu i pruži novo pravno obrazloženje ukoliko ponovo odbije da objavi tražene dokumente. Sud pravde EU je napomenuo da tumačenje Komisije o tome šta se kvalifikuje kao dokument – i koliko dugo takvi dokumenti moraju biti čuvani — ne oduzima nikome pravo da traži pristup dokumentima, niti oslobađa Komisiju obaveze da ih potraži. Unutrašnje prakse Komisije sada bi mogle doći pod dodatnu proveru, a ova EU institucija će možda morati da pojasni sopstvena interna pravila. Ovakva presuda, kao i politički pritisak koji će još strože pratiti rad Komisije u narednom periodu, zapravo stvara mogućnost da se ova institucija još snažnije posveti pitanjima transparentnosti.
U vreme kada se EU suočava sa sve većim pritiskom iznutra – pre svega kroz jačanje evroskeptičnih partija – način na koji će institucije, a naročito Evropska komisija, odgovoriti na zahteve za većom transparentnošću i odgovornošću postaće ključan pokazatelj njihovog demokratskog kapaciteta.
Rešavanje ovih pitanja neće biti samo tehničko ili proceduralno – ono će oblikovati narativ o kredibilitetu Unije u narednim godinama. S obzirom na to da se novi izbori za Evropski parlament očekuju već 2029. godine – na kojima bi Fon der Lajenova mogla ponovo da cilja na ostanak na čelu Komisije – poruka je jasna: vremena je sve manje. Njen sledeći izazov dolazi već naredne nedelje, kada će predstaviti nacrt Višegodišnjeg finansijskog okvira, najvažnijeg dokumenta ovog mandata, koji bi trebalo da obuhvati period od 2028. do 2034. godine. Upravo način na koji Fon der Lajen bude vodila ovaj proces poslužiće kao test njenih političkih veština, ali i kao pokazatelj stvarne podrške koju uživa među državama članicama i poslanicima Evropskog parlamenta.
