Apple je krajem juna podigao cene najvećeg dela svoje ponude, od iPad tableta do MacBook računara. Cene većine računara su povećane za oko 300 dolara, dok je za neke to značilo rast od preko 20 odsto u jednom danu.
Istog dana Microsoft je objavio da od 1. avgusta poskupljuje Xbox konzole, za 100 do 150 dolara, a najskuplji model potpuno povlači iz prodaje.
U oba slučaja je razlog nedostatak memorije koju je izazvala trka oko veštačke inteligencije.
Računari, telefoni, konzole i grafičke kartice postaju skuplji i slabije opremljeni, a taj trošak na kraju plaća svako ko kupuje uređaj, uključujući i firme koje sa veštačkom inteligencijom nemaju nikakve veze.
Svi plaćaju cenu trke brzog razvoja AI.
Skupi bitovi, skupi uređaji
Memoriju koju traže procesori za veštačku inteligenciju zovu memorijom visoke propusnosti, skraćeno HBM. Pravi se slaganjem čipova jedan na drugi i podatke isporučuje višestruko brže od obične memorije u računaru.
Problem je u tome što se HBM i obična memorija prave na istim linijama i od istih silicijumskih pločica, ali HBM po jedinici kapaciteta troši mnogo više tih pločica i prostora u čistim sobama.
Drugim rečima, svaki bit napravljen za veštačku inteligenciju znači oko tri bita manje obične memorije za sve ostalo.
Proizvodnja za veštačku inteligenciju ne podiže samo tražnju, nego fizički istiskuje standardnu memoriju sa istih resursa.
Tu je i struktura tržišta. Celu svetsku proizvodnju drže tri kompanije, Samsung, SK Hynix i Micron. One kapacitet usmeravaju ka onome što više donosi, a HBM i serverska memorija donose daleko više. Procene govore da bi data centri u 2026. mogli da potroše oko sedamdeset odsto svetske proizvodnje memorije, naspram otprilike trećine pre nekoliko godina.
Potrošnja najviše dolazi iz planiranih ulaganja od 650 milijardi dolara od strane velikih tehnoloških kompanija kompanije, koje ove godine planiraju za veštačku inteligenciju, što je 80% više nego prošle godine
Ne poskupljuje samo memorija, i grafičke kartice su već mesecima skuplje, a proizvođači računara biraju između dizanja cena i ugradnje manje memorije u jeftinije modele, pa najčešće rade oba. U pojedinim uređajima memorija danas čini trećinu cene svih delova, a pre nekoliko meseci bila je oko šestine.
Uz to, uređaji baš sada traže više memorije nego ranije, jer nove funkcije veštačke inteligencije u telefonima i računarima troše više. Kupac plaća dvostruko: memorija je skuplja, a više nam je potrebna.
Istraživačke kuće Gartner i IDC razilaze se oko toga koliko će prodaja pasti, ali se slažu da će skuplji uređaji, duži rok zamene i pritisak na najjeftiniji deo tržišta na koji će biti najveći uticaj. Obe računaju s padom isporuka kakav se ne pamti u poslednjoj deceniji.
Nestašica je stigla do starog gvožđa
Koliko je ozbiljno, pokazuje podatak od 22. juna. Tada je istraživačka kuća TrendForce objavila da je nestašica stigla do DDR2 memorije, standarda iz 2003. godine, kakvog odavno nema u novim računarima. Pošto su moderni moduli skupi i teško dostupni, proizvođači uređaja vraćaju se starijim generacijama da bi obezbedili zalihe, pa cene rastu i tamo gde to niko nije očekivao. Nije reč o računarima, nego o ugrađenim i industrijskim sistemima, mrežnoj opremi i uređajima koji rade godinama.
Dva dana kasnije, 24. juna, Micron je sklopio višegodišnje ugovore sa kupcima vredne više od dvadeset milijardi dolara. To pokazuje da memorija prestaje da bude jeftina roba koja se kupuje po potrebi i postaje strateški ugovorena sirovina, oko koje se kupci obavezuju unapred da bi uopšte imali pristup.
Nove fabrike se grade, ali ozbiljnije količine iz njih ne stižu pre 2027, a verovatno ni do 2028. Svaki čip napravljen za veštačku inteligenciju u međuvremenu smanjuje proizvodnju obične memorije, pa se jaz ne zatvara, nego širi.
Evropa opet kasni
Za Evropu, pa i za nas, ovo je još jedan podsetnik na zavisnost. Memoriju ne pravi nijedna evropska fabrika u količinama koje bi nešto menjale, pa kada cena dela zavisi od odluka u Istočnoj Aziji i Americi, evropske firme mogu samo da čekaju.
Evropska komisija je početkom juna predstavila Chips Act 2.0, predlog kojim želi da smanji strateške zavisnosti i pokrene proizvodnju čipova u Uniji. Namera je dobra, ali fabrike se grade godinama, dok je poskupljenje već stiglo.
Memorija više nije stavka oko koje se ne razmišlja, nego trošak koji se planira unapred, kao i svaka sirovina čija cena ume da skoči. Ko nabavku odlaže čekajući jeftinije cene, najverovatnije čeka uzalud.
Najveća promena ipak nije u ceni, nego u prirodi same memorije. Godinama je bila nevidljiva i podrazumevana, a veštačka inteligencija ju je pretvorila u stratešku robu za kojom se otima ceo svet. Dok najveći pune svoje data centre, račun se preliva na sve ostale korisnike.