Postoje energetske tranzicije koje se događaju zato što neka zemlja nema drugog izbora, ali postoje i one koje se događaju zato što neka zemlja odluči da napravi baš takav izbor.
Danska istorija energije vetra spada u drugu kategoriju, ali je počela prvom vrstom nužde. Naftna kriza iz 1973. koja je ovu skandinavsku zemlju zatekla gotovo potpuno nepripremljenu, dovela je do radikalnih promena u razmišljanju o temi energetike.
Do same krize Danska je uvozila više od devedeset odsto svoje energije, a ceo njeni elektroenergetski sistem, grejanje domaćinstava i industrijska proizvodnja oslanjali su se na naftu čija je cena, praktično preko noći, porasla četvorostruko. Bila je to egzistencijalna poruka sa tržišta da nešto mora da se promeni i Danska je tu poruku shvatila.
Ono što je usledilo nije bio jedan dramatičan zaokret u javnoj politici ili jedan vizionarski zakon, već sporije i manje spektakularno, ali daleko trajnije rešenje. Petnaestogodišnji proces traganja za odgovorima, tokom kog su naučnici, inženjeri, lokalne zajednice i politički akteri postepeno izgradili konsenzus oko toga šta bi danska energetska budućnost trebalo da bude, dao je rezultate.
Nuklearna energija bila je na stolu kao jedno od rešenja, kao i u većini zapadnih zemalja tog doba, ali Danska je krenula drugačijim putem, i to ne slučajno. Antinuklearni pokret koji je u to vreme jačao u Danskoj bio je specifičan po tome što nije bio ograničen na emotivni ili ideološki naboj, već je bio argumentovan, organizovan i u stanju da vodi javni dijalog koji je prevazilazio uže stranačke granice. Aktivisti su koristili naučne dokaze, sarađivali sa istraživačima i uspeli da ubede javnost, a potom i politički establišment, da nuklearna opcija nije adekvatno rešenje za zemlju danskih dimenzija i gustine naseljenosti. Dok se ovakav zaokret protiv nuklearne energije u Nemačkoj pokazao loše, a zaokret ka nuklearnoj energiji u Švedskoj pokazao kao uspešan, Danska je bila jedna od retkih država gde kada je nuklearna opcija odbačena, prostor koji je ostao u praksi je adekvatno popunjen i država nije beležila veće energetske probleme.
Taj prazan prostor su zauzeli vetar, sunce i biomasa, ali pre svega vetar.
OIE prepoznati kao potencijalni resurs
Prva formalna potvrda da Danska ozbiljno razmatra vetroenergetiku kao strateški resurs došla je 1978. godine, kada je vlada osnovala test stanicu za vetroturbine pri Riso nacionalnoj laboratoriji. Riso je bila naučna institucija sa dugom tradicijom i velikim ugledom, i njena uključenost u razvoj vetroturbina dala je čitavom projektu institucionalni kredibilitet koji bi privatna inicijativa teško mogla da obezbedi sama. U ovoj instituciji su mali danski proizvođači mogli da donose svoje prototipove, testiraju ih u kontrolisanim uslovima, dobijaju sertifikate i unapređuju dizajn na osnovu podataka, a ne nagađanja. Ova naizgled tehnička infrastruktura imala je ogromne posledice, jer je ubrzala učenje čitave industrije i smanjila troškove grešaka koje su u ranoj fazi razvoja svake tehnologije neizbežne.
Plan iz 1981. godine doneo je da su obnovljivi izvori energije formalno su prepoznati kao potencijalni resurs u danskom energetskom sistemu, a uspostavljeni su mehanizmi podrške koji su investitorima davali razlog da ulažu. Subvencije i sistem otkupnih tarifa za struju iz vetroenergije nisu bili naročito veliki po iznosu, ali su bili predvidivi i stabilni, a to je, kako je dansko iskustvo pokazalo, daleko važnije od visine samog iznosa. Investitori i preduzetnici u energetici ne traže brzo bogatstvo, već sigurnost da pravila igre neće biti promenjena u sredini partije.
Ono što se dešavalo na terenu u ovom periodu bilo je fascinantno i gotovo jedinstveno u istoriji energetske tranzicije. Dok su u većini zemalja takve promene podrazumevale da krupni kapital ili državne kompanije grade infrastrukturu negde daleko od pogleda javnosti, u Danskoj su se vetroturbine podizale u dvorištima poljoprivrednika, na rubu seoskih zajednica i uz obale lokalnih jezera i to uz direktno učešće tih istih zajednica.
Model zadružnog vlasništva nad vetroturbinama, koji je u Danskoj imao široku političku podršku i dublju kulturnu rezonancu, omogućio je da obični građani postanu suvlasnici turbina koje su videli kroz prozor. Finansijska dobit od prodaje električne energije vraćala se u lokalne džepove, a time i lokalni otpori prema novim projektima postajali su znatno manji nego što je to bio slučaj u zemljama gde su zajednice bile samo gledaoci, a ne i učesnici promena.
Ovaj kulturni element danske tranzicije teško je preceniti, jer u svetu u kome energetski projekti gotovo po pravilu izazivaju protestna pisma i sudske sporove, dansko iskustvo je pokazalo da je moguće izgraditi drugačiji odnos između infrastrukture i zajednice, ali samo ako je zajednica od samog početka u igri kao partner, a ne kao pasivni primalac već donetih odluka. To nije bio rezultat tako skrojenog zakona ili nužno pametnog regulatora, već dubokog kulturnog obrasca koji se godinama gradio kroz zadruge, sindikate i tradiciju skandinavske deliberativne demokratije i visok stepen društvenog poverenja.
Kalifornijsko znanje
Dok se ovaj lokalni razvoj odvijao unutar Danske, na globalnom tržištu se otvarala sasvim neočekivana šansa. Početkom 1980-ih, Kalifornija je pod pritiskom ekoloških pokreta i regulatornih obaveza uvela snažne poreske olakšice za obnovljive izvore energije. Rezultat je bila gotovo nestvarna potražnja za vetroturbinama na tržištu ove savezne države, a koje je tada bilo najveće na svetu. Danski proizvođači, koji su do tada radili uglavnom za lokalno tržište i bili srazmerno mali, prepoznali su šansu i krenuli u Ameriku. Zahvaljujući Riso sertifikatima i reputaciji o pouzdanosti, danski proizvodi su se brzo probili i zauzeli dominantno mesto na tržištu koje je u kratkom roku postalo najkonkurentnije na svetu.
Ovaj kalifornijski ulazak na tržište bio je i finansijski uspeh i industrijska škola u realnosti. Kompanije koje su prošle kroz iskustvo masovne isporuke na zahtevno tržište naučile su da upravljaju lancima snabdevanja, da skaliraju proizvodnju, da drže rokove i da servisiraju instaliranu bazu turbina rasutih po ogromnim geografskim prostranstvima. Znanje stečeno u Kaliforniji vratilo se u Dansku i postalo osnova za sledeću generaciju kompanija i sledeću generaciju turbina.
Danske kompanije danas utiču na globalnu energetiku
Iz te generacije malih danskih preduzetnika i inženjera izrasle su kompanije koje danas utiču na globalnu energetiku. Vestas, koji je danas ubedljivo najveći svetski proizvođač vetroturbina sa instaliranim kapacitetima u više od osamdeset zemalja, ima korene u fabrici poljoprivrednih mašina u jutlandskom gradu Lemvig. Siemens Gamesa, čiji je offshore deo nastao iz danske kompanije Bonus Energy koja je 1981. počela da pravi turbine u malom gradu Brande, postala je pionir offshore vetroenergije kada je 1991. instalirala prvih jedanaest turbina na svetu u morskom okruženju, na vetrofarmi Vindebi kod obale Lolanda. Ta istorijska instalacija bila je dokaz koncepta koji je otvorio ceo segment koji danas čini okosnicu evropske energetske tranzicije.
Danska studija slučaja o energiji vetra je priča o ekosistemu koji se gradio decenijama i koji danas obuhvata čitav lanac vrednosti, od istraživanja i razvoja do instalacije, servisiranja i upravljanja projektima.
Pored velikih OEM kompanija, u Danskoj postoji gusta mreža specijalizovanih dobavljača komponenti i usluga koji su nevidljivi široj javnosti, ali su suštinski važni za funkcionisanje čitave industrije. Niebuhr Gears, na primer, proizvodi precizne zupčanike za sisteme za okretanje vetroturbina i isporučuje ih u Simensove fabrike gondola rasute po celom svetu. Postoje firme fokusirane isključivo na logistiku instalacije offshore turbina, kompanije koje se bave samo elektromehaničkim komponentama, ali i istraživački centri koji razvijaju sledeću generaciju materijala za lopatice. Svo znanje, novostvorena vrednost i prihodi ostaju unutar danske ekonomije i to je ono što zaista razlikuje Dansku od zemalja koje su samo tržišta za tuđe turbine.
Ørsted je možda najdramatičniji primer ove transformacije, jer kompanija koja je nekada bila poznata kao DONG Energy (Danish Oil and Natural Gas) i koja je tokom decenija gradila svoju poslovnu osnovu na eksploataciji fosilnih goriva, prošla je kroz jednu od najradikalnijih korporativnih transformacija u istoriji evropske energetike. Prodala je naftna i gasna postrojenja, preusmerila kapital ka offshore vetroenergiji i danas je globalni lider u segmentu koji je sama pomogla da stvori. Ova transformacija nije bila idealistička misija, već racionalno hladna poslovna kalkulacija zasnovana na proceni dugoročnih trendova, koja je bila moguća jedino zato što je regulatorni okvir u Danskoj davao dovoljno jasne signale o tome u kom pravcu će javna politika ići.
Energija vetra pokriva 60 odsto ukupne potrošnje struje u Danskoj
Ta predvidivost danske politike zaslužuje posebnu pažnju jer je ona ono što je najteže kopirati. Danska nije imala savršene vlade ni savršene zakone. Ova države je imala vladinu politiku koja se, uz korekcije i prilagođavanja, kretala u istom pravcu bez obzira na to koja stranka bila na vlasti. Energetski sporazumi sklapani između strana nisu bili obavezujući u formalnom pravnom smislu, ali su bili politički obavezujući u smislu da se od njih teško odstupalo bez ozbiljnih posledica po reputaciju. Aukcijski sistem za dodelu prava na razvoj vetroparkova funkcionisao je transparentno i pouzdano, čime je privlačio investitore koji su znali šta mogu da očekuju i na koji vremenski horizont mogu da planiraju povratak investicije.
Rezultat svih ovih faktora, istorijskog, kulturnog, institucionalnog i industrijskog, jeste da je Danska danas zemlja u kojoj energija vetra pokriva oko šezdeset odsto ukupne potrošnje električne energije, pri čemu taj udeo i dalje raste ka cilju od sto odsto obnovljive energije do 2030. U pitanju je jasan energetski, ekonomski i geopolitički uspeh. Zemlja od svega šest miliona stanovnika drži blizu četrdeset odsto evropskog tržišta offshore vetroenergije, a njene kompanije zapošljavaju inženjere, tehničare i menadžere na svim kontinentima.
Danska je u bukvalnom smislu izvoznik energetske budućnosti.
Koje lekcije može Srbija da nauči od Danske?
Za Srbiju, koja tek ulazi u ozbiljniju fazu razvoja vetroenergetike, danska priča nudi nekoliko lekcija koje su relevantne bez obzira na razlike u veličini, istoriji i geografskom položaju.
Prva i najvažnija lekcija tiče se kontinuiteta. Danska nije izgradila ono što ima za jednu ili dve dekade, već joj je za to bilo potrebno pedeset godina doslednog rada u kome su se vlade smenjivale, ali politike naslanjale jedne na druge. Srbija koja danas postavlja temelje energetske tranzicije mora da razume da su dugoročni politički okviri i stabilna pravila igre vredniji od povremenih ambicioznih najava koje se potom ne sprovode. Svaka promena regulative koja investitore iznenadi, svaki retroaktivni zahvat u već uspostavljene odnose, i svako improvizovanje umesto strateškog planiranja košta višestruko više od kratkoročnih benefita koje takve akcije eventualno donose.
Druga lekcija tiče se odnosa između energetske tranzicije i lokalnih zajednica. Danski model zadružnog vlasništva, istina, nije prenosiv direktno u srpski kontekst. Drugačija tradicija, drugačiji pravni okvir i drugačiji je kulturni obrazac jesu prepreke.
Međutim, suštinsko načelo da zajednice koje snose troškove prisustva energetske infrastrukture moraju da imaju i opipljivu ekonomsku korist od te iste infrastrukture ima univerzalnu logiku. Zajednice koje se osećaju zaobiđenim ili oštećenim ne pristaju tiho, već blokiraju, tuže i politički mobilišu, a sve to usporava tranziciju i povećava njene troškove.
Treća lekcija, koja je možda najteža za sprovođenje ali i najvažnija za dugoročni razvoj, jeste ona o industrijskoj politici.Danska nije samo ugradila turbine, već je izgradila industriju oko njih. Srbija, koja danas kupuje turbine od stranih proizvođača, plasira kapital van svojih granica i prima tehnologiju kao gotov paket, ima potencijal da razmisli kako iz energetske tranzicije može da izvuče i industrijski razvoj. To ne znači nužno ambiciozno i teško ostvarivo nastojanje da se u granicama iste države razvije cela turbina, ali može da znači razvoj servisnih kapaciteta, logistike, specifičnih komponenti u kojima postoji lokalni tehnološki i industrijski potencijal, i pre svega inženjerskog obrazovanja koje bi Srbiju pozicioniralo kao ozbiljnog igrača u sektoru, a ne samo kao tržište za kupovinu turbina.
Britanski primer sa primenom energije vetra, koji je na mnogo načina impresivan, pokazao je šta se dogodi kada se na ovo ne pomisli na vreme. Vetar postoji u dovoljnom intenzitetu, turbine se vrte, energija se proizvodi, ali vrednost lanaca snabdevanja, intelektualni kapital i profiti od globalne industrije turbina ostaju u rukama kompanija koje nisu britanske.
Danska pokazuje da je moguće i drugačije, ali samo ako se o tome počne misliti dok su temelji još sveži, a ne kada je industrija već konsolidovana i prostora za ulaznike gotovo nema. Zbog toga, danska studija slučaja o primeni energije vetra i rezultati u brojnim njenim aspektima svakako predstavljaju korisni okvir za Srbiju.