"Ovo je retka prilika da OIE prikažu sve svoje prednosti": Stručnjak o aktuelnim energetskim planovima u Srbiji

U narednih nekoliko godina, Srbija planira izgradnju više od tri gigavata novih kapaciteta obnovljive energije.

Poređenja radi, tri gigavata je i postojeća ukupna snaga svih hidroelektrana u Srbiji, koje su se gradile decenijama, a gde dominiraju „Đerdap I i II” i hidroelektrane na Drini i Limu u zapadnoj Srbiji. Pošto hidroelektrane čine većinu naših obnovljivih kapaciteta, to znači da će Srbija u narednih par godina gotovo pa duplirati svoje kapacitete obnovljivih izvora, prenosi Klima 101.

Za našu energetiku, u pitanju je promena koja je opipljiva, dugo očekivana, ali i neophodna, jer se događa u doba rastućih energetskih izazova, koje dodatno problematizuje rat u Iranu.

„Razvoj obnovljivih izvora je posebno važan u kontekstu onoga što se dešava na svetskoj sceni gde su energetika i geopolitika najtešnje povezane”, kaže dr Nikola Rajaković, profesor na ETF-u i predsednik Saveza energetičara. „Ovo je retka prilika da obnovljivi izvori energije pokažu sve svoje prednosti.”

Naime, izvori energije kao što su sunce, vetar i voda nisu samo obnovljivi i čisti – jednom izgrađeni, oni su i „domaći”, tj. umnogome su nezavisni od svetskih tokova i tržišta nad kojima nemamo gotovo nikakvu kontrolu. Samim tim, oni su i faktor energetske nezavisnosti, posebno za male zemlje kao što je Srbija.

A to je, objašnjava dr Rajaković, kontekst u kojem treba posmatrati aktuelne planove i projekte koje je Srbija iznela u novom Programu, sa ukupnim zbirom od tri gigavata novih obnovljivih kapaciteta.

„Ove brojke su dobre”, ocenjuje dr Rajaković, „ali ja bih voleo da su veće, i da nisu toliko skoncentrisane na jedan projekat.”

Naime, kapitalni projekat od 1 GW solara, koji se gradi na šest lokacija u istočnoj i jugoističnoj Srbiji, čini gotovo polovinu ulaganja u obnovljive izvore: ovaj projekat koštaće oko 1,7 milijardi evra, od ukupno oko 3,6 milijardi koliko iznose ukupna ulaganja u obnovljive izvore do 2028. godine.

U poređenju sa takvim projektom, u Programu je navedena projekcija rasta kupaca-proizvođača koja je vrlo skromna – tek 105 novih megavata tokom naredne tri godine, što bi zapravo bio sporiji rast nego što je Srbija beležila do sada.

„U Srbiji nije dovoljno shvaćen značaj građanske energije”, kaže dr Rajaković. „Solarne panele moguće je instalirati na različitim lokacijama i njihova tehnološka primenljivost gotovo da nema granica (krovovi, parkirališta, balkoni, krovovi automobila…).

Istovremeno, EPS bi morao ofanzivnije da krene u izgradnju svojih obnovljivih kapaciteta. Pepelišta, napušteni kopovi – to je sve već njihovo zemljište, idealno za solarne elektrane gde već imaju i priključke na mrežu.”

Dok EPS najavljuje dve elektrane na lokacijama pepelišta svoje dve najstarije termoelektrane – „Kolubare A” i „Morave” – ostaje utisak da je, i pored nezanemarljivih planova u novom Programu, sa razvojem obnovljivih izvora trebalo da se krene mnogo ranije i mnogo ofanzivnije.

„Ni na CBAM nismo na vreme reagovali”, zaključuje dr Rajaković. „Trebalo je pre više godina da reagujemo. Dekarbonizacija je skupa, ali je zakasnela dekarbonizacija neuporedivo skuplja.”

Potencijal koji je u Srbiji nedovoljno iskorišćen

Prema rečima Rajakovića, "ovom trenutku, imajući u vidu šta se dešava na svetskoj sceni gde energetika i geopolitika stoje nikad bliže, ovo je retka prilika da obnovljivi izvori energije pokažu gotovo sve svoje prednosti".

"Sa Trampovim povlačenjem iz Pariskog dogovora, sa „inoviranom fosilizacijom” koja se događa u SAD, učinilo se da je ipak zadat ozbiljan udarac dekarbonizaciji. Ali sada, posle početka rata u Iranu, bilo koji ozbiljan strateg koji razmišlja o energetskoj nezavisnosti malih zemalja poput Srbije morao bi da zaključi: mi moramo što manje da zavisimo od fosilnih goriva – nafte, gasa i uglja.

O svemu tome smo nedavno razgovarali na Savetovanju „Energetika 2026” na Zlatiboru. Pravi odgovor na sukob je: što ranije i što brže okretanje obnovljivim izvorima energije. Naravno, teorijski je to lako konstatovati, ali je i praktičnih opcija zaista puno.

Brojke koje su iznete u novom Programu ostvarivanja Strategije razvoja energetike Srbije jesu dobre, i tri gigavata novih obnovljivih kapaciteta nije malo. Ali ja bih voleo da su brojke ipak veće, i da nisu toliko skoncentrisane na jedan projekat, tj. na kapitalnu investiciju od 1,7 milijardi evra za 1 gigavat solara.

Ne vidi se dovoljna afirmacija rasta broja kupaca-proizvođača, odnosno prozjumera.

Solarna energija ne mora da se koristi samo kroz krupne kapitalne investicije. Solarni paneli se mogu instalirati na izuzetno mnogo lokacija i primene su vrlo raznovrsne: ne samo instalacije na zemlji i na krovovima zgrada, već i male instalacije na balkonima, na krovovima automobila…

Ovakve instalacije su daleko jeftinije, ne zahtevaju administrativnu procedure i nalaze se iza brojila što može predstavljati izvestan „problem” jer se ne vide lako u bilansima. Međutim, pozitivne posledice se vide u smanjenoj potrošnji.

U Srbiji zapravo nije dovoljno ozbiljno shvaćen značaj građanske energije. Po nekim procenama, građanska energija, koje su prozjumeri samo jedan deo, u teoriji može na globalnom nivou da pokrije oko jedne trećine sveukupne svetske potrošnje energije. Ostale dve trećine treba da su iz centralizovanih izvora.

Taj potencijal je u Srbiji nedovoljno iskorišćen.

Istovremeno, EPS bi morao ofanzivnije da krene u izgradnju obnovljivih kapaciteta. Grade se solarne elektrane „Kolubara A” i „Morava” na pepelištima, ali takvih povoljnih lokacija EPS ima puno: ne samo pepelišta, već i iskorišteni površinski kopovi i jalovišta. Sve su to zemljišta koja poseduje EPS, koja su pogodna za malo šta drugo, a imaju čak i priključke na mrežu.

Dekarbonizacija nije ograničena samo na elektroenergetiku. I grejanje u Srbiji je u najvećoj meri zavisno od fosilnih goriva i uvoza pre svega prirodnog gasa, a te zavisnosti se nije moguće rešiti odmah.

Međutim, nije ni to nemoguće. Protiv zavisnosti od gasa možemo se boriti postepenim ugrađivanjem toplotnih pumpi, upotrebom biomase, izgradnjom sistema „solar-termal”…

I sistemi daljinskog grejanja takođe se mogu okrenuti obnovljivim izvorima, a tu ima pomaka u Srbiji: u aktuelnom Programu navedeno je pokretanje projekta delimične dekarbonizacije sistema daljinskog grejanja u Novom Sadu, kao i još jednog sličnog projekta koji će se sprovesti u 10 gradova širom Srbije.

Ali kao i u sektoru elektroenergetike, i u tome treba ići brže u Srbiji.

Jer, mi ni na CBAM nismo na vreme reagovali. Trebalo je pre više godina da reagujemo. Volim da kažem: dekarbonizacija je skupa, ali zakasnela dekarbonizacija je neuporedivo skuplja. I to će se tek videti u narednim godinama”, zaključio je sagovornik Klima 101.

Prof. dr Nikola Rajaković je gotovo ceo radni vek proveo na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, predavajući predmete iz oblasti elektroenergetskih sistema. Napisao je 5 udžbenika i objavio je više od 300 bibliografskih jedinica, od čega preko 50 u uglednim međunarodnim časopisima, uz konstantan rad na usko profesionalnim i stručnim aktivnostima – autor je preko 30 primenjenih projekata iz oblasti elektroenergetskih sistema. Već je gotovo tri decenije aktivan u afirmaciji obnovljivih izvora energije i u nalaženju optimalne putanje za dekarbonizaciju energetike. Predsednik je Saveza energetičara u Srbiji, strukovne organizacije sa tradicijom dugom preko 100 godina, i istaknuti član internacionalnih udruženja (IEEE, CIGRE, CIRED, SDEWES). Trenutno radi kao konsultant na razvoju projekata obnovljivih izvora energije.

(EUpravo zato/Klima 101)