Koliko je Srbija spremna za CBAM: Kakve bi posledice građani Srbije mogli da osete već sledeće godine?

Od sledeće godine će Evropska unija uvesti sistem za naplatu prekogranične takse na emisije ugljen-dioksida - CBAM.

Evropski uvoznik zato mora da zna koliko je emisija (CO2/tone čelika) potrošeno tokom proizvodnje u Srbiji. Ako brojka nije verifikovana, koristiće se default vrednosti (obično više od proseka).

Zbog toga je potrebno nabaviti CBAM sertifikate.

Prelazni period od tri godine, koliko je Srbija imala da se uskladi sa Uredbom o mehanizmu za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM), polako se privodi kraju. Kada Evropska unija počne da naplaćuje taksu na uvoz proizvoda sa visokim emisijama CO2, naši izvoznici će biti manje konkurentni na tržištu EU.

Istovremeno, bez uvođenja nacionalne takse na CO2, domaće tržište ostaje otvoreno za uvoz jeftinijih proizvoda iz trećih zemalja koje ne primenjuju slične klimatske politike.

Uvođenjem nacionalne takse na CO2 brojke bi bile usklađene sa evropskim vrednostima. U tom slučaju uvoznik ne bi morao da plati CBAM, jer se smatra da je emisija već oporezovana kod izvora.

Kao i u mnogim drugim oblastima, naša zemlja se obavezala da će se uskladiti sa evropskim standardima, što se odnosi i na direktive u oblasti energetike.

Za sada još nema konkretnih podataka o tome kada bi Srbija mogla da uvede nacionalnu taksu na CO2, ali su nedavno iz Ministarstva za rudarstvo i energetiku saopštili da bi trebalo da se odvija postepeno.

Koliko je Srbija spremna za uvođenje CBAM-a, kako bi izgledala nacionalna taksa na ugljenik i kakve posledice bi građani mogli da osete već naredne godine, pojasnila nam je Sanja Knežević Mitrović, šefica Jedinice za životnu sredinu u NALED-u.

Koliko su srpske kompanije spremne za uvođenje CBAM-a?

Spremnost kompanija u Srbiji za CBAM u velikoj meri zavisi od sektora, kao i od toga da li je reč o domaćim ili stranim kompanijama, koje dobijaju određenu podršku iz svojih centrala. Ipak, i jedne i druge se suočavaju sa značajnim izazovima, koje da bi prevazišle, neophodna im je podrška države. Domaćim kompanijama i kompanijama koje pretežno posluju na domaćem tržištu treba dodatna podrška za merenje emisija i jačanje administrativnih kapaciteta za ispunjavanje složenih zahteva CBAM izveštavanja. Tim pre što su trenutno proizvođači energetski intenzivnih industrija u obavezi sprovođenja verifikacije emisija prema domaćem sistemu MRV (monitoring, reporting, verifying) koji podrazumeva merenje na nivou proizvodne instalacije, dok CBAM zahteva merenje po proizvodu.

S druge strane, i multinacionalnim kompanijama i onima koje su pretežno izvozno orijentisane neophodna je sistemska podrška države u smislu prepoznavanja njihovih napora u procesu dekarbonizacije u koju su već značajno uložili.

Konkretni izazovi sa kojima se suočavaju domaći proizvođači jeste neusklađenost domaće regulative koja omogućava dodatno smanjenje GHG emisija kao što postoji u EU. Trenutno u Srbiji ne postoje jasni propisi koji bi olakšali korišćenje alternativnih goriva u industrijskim procesima, kao i posebna pravila za tretman metalnog i drugog otpada.

Kontinuirana podrška privredi je neophodna - pored industrije veštačkih đubriva, gvožđa i čelika, cementa, vodonika i električne energije koje su trenutno obuhvaćene CBAM regulativom, važno je uključiti u dijalog i uspostaviti mehanizme podrške i ostalim industrijama koje trenutno nisu obuhvaćene CBAM-om.

Kako bi trebalo da izgleda uvođenje nacionalne takse na ugljenik, koliko bi Srbija mogla da prihoduje od toga?

Uvođenje nacionalne takse na ugljenik u Srbiji trebalo bi da bude postepeno, sistemski osmišljeno i usklađeno sa politikama Evropske unije, ali i prilikama tržišta u Srbiji. Prvi korak bio bi formiranje regulatornog okvira za dekarbonizaciju privrede, uključujući mehanizme podrške industriji. To obuhvata liberalizaciju uvoza alternativnih goriva i sirovina, zabranu izvoza otpada koji se može reciklirati i uvođenje podsticaja za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Kada je reč o prihodima koje bi Srbija mogla da ostvari, ispitivali smo različite scenarije i projekcije pokazuju značajan finansijski potencijal.

Scenario uvođenja nacionalne takse na emisije CO2 sa projektovanom cenom ugljenika iz Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana za 2034. godinu, pokazuje da bi to privredu koštalo do 539 miliona evra godišnje (ne uključujući sektor električne energije), dok bi dodatni prihod države kroz domaći CBAM mehanizam sa 13 miliona evra u 2027. porastao do čak 128,6 miliona evra u 2034. godini. Opravdanost ovakve mere kojom bi se sredstva umesto u EU kasu slivala u državni budžet Republike Srbije, bila bi održiva ako država prethodno obezbedi regulatorne mehanizme industriji kako bi smanjila svoje CO2 emisije.

S obzirom na to da su CBAM i Zelena agenda novi regulatorni faktori koji do sada nisu bili obuhvaćeni prilikom određivanja pravila o državnoj pomoći, neophodno je detaljno preispitati postojeće regulative kojima se uređuju pravila za dodelu državne pomoći kompanijama.

Takođe, ukoliko se nacionalna taksa uvede, ključno je da se sva sredstva koja država prihoduje od nje, troše namenski i reinvestiraju u dekarbonizaciju industrije.

Nedavna Analiza potencijalnih uticaja CBAM-a, koju je izradio NALED, pružila je prilično sumorne prognoze. Kakva je budućnost energetski intenzivne industrije u Srbiji ukoliko se uskoro ne preduzmu konkretni koraci, da li će građani posledice osetiti već sledeće godine?

Ne bih rekla da su prognose sumorne, analizirani su različiti scenariji i svaki ima svoje prednosti i mane. Nova regulativa nosi određene izazove, ali ako reagujemo na vreme i donesemo rešenja u dijalogu sa privredom i civilnim sektorom, svi možemo da osetimo benefit.

Ipak, ako se ubrzo ne preduzmu konkretni koraci, energetski intenzivna industrija u Srbiji bi mogla da se suoči sa ozbiljnim gubicima. Gubitak konkurentnosti na tržištu EU, dodatni troškovi zbog plaćanja CBAM taksa, pa i potencijalni pad izvoza - sve su to posledice koje se mogu osetiti već tokom 2026.

Za građane to može značiti i rast cena određenih proizvoda, smanjenje proizvodnje i zaposlenosti u pojedinim sektorima, a dugoročno - i slabije fiskalne mogućnosti države ukoliko industrija ne uspe da odgovori na izazove. Zato je u svačijem interesu da se ova tranzicija sprovede planski.

(EUpravo zato)