Baš kao i čovek, i reke su pod stresom. Prolaze kroz različite uslove, od velikih suša do bujičnih poplava, zbog čega im je potreban adekvatan odmor.
Međutim, klima se menja zbog čega je taj "odmor" upitan.
Ovih dana doživljavamo snažan toplotni talas, a prve na udaru su bile upravo reke, posebno Dunav o kome se naširoko govori. Njegov rekordno niski vodostaj je zaustavio reaktore nekoliko nuklearnih elektrana, strahuje se da će biti nestašica struje i vode, a o posledicama po poljoprivredu da i ne govorimo. Ipak, nisu suše jedini problem kada govorimo o vodotokovima.
O zdravlju naših reka, merama koje možemo da primenimo da bismo sačuvali vodne resurse i iskustvima iz drugih evropskih zemalja, razgovarali smo sa dr Igorom Leščešenom, hidrologom sa Instituta za hidrologiju Slovačke akademije nauka.
Kako je objasnio na početku razgovora za EUpravo zato, nalazimo se u fazi koju bi mogli nazvati "ubrzanim raskidom sa klimom na kakvu smo navikli."
Vodostaj Dunava, na primer, zavisi i od snega na njegovom izvorištu, odnosno stanja na Alpima. A situacija na Alpima je prilično drugačija nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija.
"Suočavamo se sa postepenim, ali merljivim skraćivanjem sezone snega i pomeranjem granice snežne linije naviše. Ono što je izvesno jeste da manji snežni pokrivač dodatno ubrzava zagrevanje, jer sneg reflektuje sunčevo zračenje nazad u svemir, a njegov nestanak znači da tlo i led apsorbuju više toplote, to je takozvana povratna sprega, mehanizam koji sam sebe pothranjuje. Dakle, odgovor je jasan: da, snega će biti sve manje, i to nije linearni, već ubrzavajući proces", istakao je.
Iako se ovih dana dosta govori o Dunavu ili Rajni, postoji još dosta reka čiji sliv zavisi od alpskog snežnog sistema ili od intenzivne letnje evapotranspiracije bez planinskog "punjenja". Treba pomenuti Tisu i, u širem regionu, gornji tok Save.
"Reke sa dinarskim, kraškim slivom, kao što su Drina i Lim, trenutno su u relativno boljoj poziciji zahvaljujući obilnijim padavinama, ali važno je napomenuti da ni one nisu imune, samo imaju veći 'bafer' pre nego što se hidrološki stres oseti", napominje hidrolog.
Koja područja su najugroženija u Srbiji?
Prema njegovim rečima, na osnovu dosadašnjih trendova o sušama, najugroženija je Vojvodina, i to iz dva razloga.
"Prvo, istovremeno zavisi i od Dunava i Tise, čiji je režim sve nepredvidljiviji, i drugo, zavisio je i od lokalnih letnjih padavina čija se količina prema klimatskim projekcijama dodatno smanjuje. Drugo područje na koje bih skrenuo pažnju je basen Velike, Južne i Zapadne Morave, učestalost suša u godinama pred nama neminovnost, i da bi bez ozbiljnijeg ulaganja u vodoprivredu situacija mogla postajati sve gora iz godine u godinu. Velika, Južna i Zapadna Morava nemaju rezervoar poput alpskog snega ili dinarskog krša, pa direktno osećaju svaki letnji deficit padavina", rekao je Leščešen.
Posle vrućina i suša, stižu oluje
Sa druge strane, nisu samo suše problem. Već smo i sami uvideli da posle velikih vrućina stižu i snažne tzv. superćelijske oluje koje sa sobom donose rekordne padavine. U tom začaranom krugu sušnih i vlažnih uslova, koliko reke mogu da očuvaju svoje "zdravlje"?
"Ovo je možda i najkompleksnije pitanje, jer intuicija ili logika ovde varaju. Logično bi bilo pomisliti da naizmenične suše i poplave mogu da izbalansiraju reku, ali u nauka i praksa su pokazale suprotno. Udruženi efekat suše i intenzivnih padavina je opasniji od svakog pojedinačno, jer mere prilagođene isključivo suši mogu imati suprotan efekat kada dođe do iznenadne velike padavine, a upravo je taj problem uočen i na poljima Vojvodine, gde su prošle godine prašinske oluje bile praćene poplavama na istim njivama. Za samu reku kao ekosistem, naizmenično isušivanje i naglo punjenje znači stalni stres, organizmi nemaju vremena da se prilagode na stabilne uslove, obale i korito se mehanički razaraju tokom bujičnih talasa, a zatim ostaju izložene i isušene tokom sledeće suše. To ubrzava eroziju, menja sastav nanosa i otežava prirodnu regeneraciju staništa. Drugim rečima, reka danas retko ima priliku da se 'odmori' u stabilnom stanju jer konstantno prelazi iz jedne krajnosti u drugu", napomenuo je hidrolog za EUpravo zato.
Prekogranična saradnja je ključna
Dr Leščešen već dve godine živi u Slovačkoj, a trenutno radi na projektu "Streamflow Drought Through Time" koji se finansira kroz Plan oporavka i otpornosti Slovačke Republike.
"Na osnovu dosadašnjeg iskustva mogu da konstatujem da je slovački pristup sušama u velikoj meri usklađen sa širim evropskim okvirom, naglasak je na sistematskom praćenju podataka i na projektima finansiranim kroz mehanizme Evropske unije. Cilj projekta na kome radim je bolje razumevanje dugoročnih obrazaca hidroloških suša kako bi se politike upravljanja vodama zasnivale na podacima, a ne na reagovanju posle štete. Ono što bih izdvojio kao generalni evropski, pa i slovački pravac, jeste pomak ka onome što nazivamo 'nature-based solutions', rešenjima zasnovanim na prirodi, poput obnavljanja poplavnih ravnica i prirodnijeg upravljanja tokovima, koja gradovi i regioni širom Evrope sve više koriste kako bi ublažili i poplave i suše, umesto da grade isključivo tvrdu infrastrukturu poput nasipa, brana i slično. Ovo je pristup koji polako postaje standard, ali njegova primena je u različitim zemljama različitog intenziteta, i to je upravo razlog zašto prekogranična koordinacija, postaje sve važnija", izjavio je.
Upravljanje vodnim resursima: Dobri primeri iz Evrope
Kada je reč o upravljanju vodama, naš sagovornik napominje da širom Evrope postoje različiti mudri modeli, čak i u uslovima sve nepredvidljivije klime. Naravno, nijedno od rešenja se ne može u potpunosti preslikati na naše uslove, pogotovo jer su u pitanju investicije koje ponekad traju i decenijama, ali je upravo u tome i poenta.
"Zemlje koje su počele da se prilagođavaju na vreme, danas su u mnogo boljoj poziciji da izdrže godinu poput 2026. dok mi, ako ne krenemo sada, rizikujemo da svaku narednu sušnu godinu dočekamo podjednako nespremni kao i ovu", istakao je.
Može se izdvojiti holandski pristup, poznat pod nazivom "Prostor za reku" (Room for the River). Umesto da se reke stalno stežu ili sužavaju nasipima, poplavna područja se namerno šire i na taj način se delovi reka vraćaju njihovim prirodnim tokovima, čime je istovremeno smanjen rizik od poplava i povećan kapacitet zemljišta da zadrži vodu tokom sušnih perioda.
"Ovo je koncept bi posebno mogao biti koristan za Srbiju i druge zemlje u okruženju, kao što sam već pomenuo u ovakvim vanrednim situacijama prekogranična saradnja je ključ, a posebno duž Save i, na primer, donjeg toka Dunava, gde su nekadašnja plavna područja decenijama unazad pretvarana u obradivo zemljište.
Drugi primer je iz Španije gde postoji hroničan nedostatak vode mnogo duže nego kod nas. Neki regioni već godinama ulažu u ponovnu upotrebu prečišćene otpadne vode za navodnjavanje, čime su smanjili zavisnost isključivo od padavina i rečnih tokova. Ovo je pristup ipak zahteva ozbiljna ulaganja, ali pokazuje da voda ne mora biti 'jednokratna', već se može koristiti više puta pre nego što napusti sistem", naveo je Leščešen.
On pominje i treći primer iz Austrije i Švajcarske. Ove dve alpske države već decenijama unazad upravljaju planinskim akumulacijama kao višenamenskim sistemima: iste te akumulacije istovremeno služe za proizvodnju struje, za navodnjavanje i kao rezerva za periode niskog vodostaja nizvodno.
"Ovakav integrisani pristup, gde se hidroenergetika i vodosnabdevanje planiraju zajedno, a ne odvojeno, mogao bi poslužiti kao model za bolje usklađivanje rada Đerdapa sa manjim hidroelektranama na Drini i Limu", smatra hidrolog.
Šta možemo da učinimo?
Pošto se klima ubrzano menja, moraju se menjati i načini kojima na nju reagujemo, odnosno, prilagođavamo se.
Leščešen i drugi stručnjaci smatraju da se moramo okrenuti takozvanim adaptivnim upravljanjem vodnim resursima, a u pitanju je pristup koji kontinuirano prati stanje na terenu, umesto što se reaguje kada je kriza već nastala.
"Generalno, moramo da prihvatimo da više ne postoji 'normalna' godina na koju se možemo osloniti i na koju možemo računati, već sistem mora biti sposoban da reaguje na širok raspon mogućih scenarija, umesto da se priprema samo za onaj koji se najčešće ponavljao u prošlosti. To je upravo adaptivno upravljanje, ali ono nije jedna mera, već pristup koji povezuje nekoliko različitih slojeva. Prvo, naglasak treba staviti na kontinuiranom praćenju, dakle, umesto da se stanje procenjuje jednom godišnje ili tek kada nastupi kriza, sistem se prati u realnom vremenu, kako bi se rani signali suše prepoznali mesecima pre nego što postanu vidljivi u vodostaju. Zatim, fleksibilno, a ne fiksno planiranje, planovi upravljanja akumulacijama, navodnjavanja i vodosnabdevanja moraju biti dovoljno fleksibilni da se prilagode i sušnoj i vlažnoj godini, a ne projektovani na osnovu proseka koji više ne odražava stvarnost. Dalje je neophodna je prioritizacija u kriznim uslovima, uspostaviti jasno definisan redosled ko dobija vodu prvi kada je nema dovoljno za sve: prvo pijaća voda i biološki minimum reka, zatim energetika, pa poljoprivreda, ovo se mora dogovoriti unapred, a ne improvizovano kada nastupi kriza. Takođe su neophodne nove investicije u infrastrukturu i rezervoare, ulaganje u rezervoare i planove zaštite poljoprivrede i energetike, umesto isključivog oslanjanja na apele građanima da racionalno troše vodu. I na kraju, najvažnije je institucionalna i prekogranična koordinacija, pošto su gotovo sve veće evropske reke deljene između više zemalja, adaptivno upravljanje mora uključivati zajedničko donošenje odluka, ne samo nacionalne planove koji se zaustavljaju na granici" zaključuje Leščešen za EUpravo zato.
Neophodne su nove investicije u infrastrukturu i rezervoare, ulaganje u rezervoare i planove zaštite poljoprivrede i energetike, umesto isključivog oslanjanja na apele građanima da racionalno troše vodu.
(EUpravo zato)
