Usled rekordno visokih temperatura koje je doneo ovogodišnji toplotni talas u junu, hiljade Evropljana prerano su izgubile život, a Svetska zdravstvena organizacija pretpostavlja da je u poslednje četiri godine u Evropi oko 200.000 smrtnih slučajeva povezano sa posledicama ekstremnih vrućina.
Ekstremni vremenski uslovi izazvani klimatskim promenama narušavaju zdravlje i kvalitet života građana, i izazivaju sve veću ekološku i imovinsku štetu, prenosi Klima 101.
Klimatski uslovi su već očigledno izmenjeni, pa pitanje nije samo kako smanjiti emisije i sprečiti dalje pogoršanje, već i kako se prilagoditi novim uslovima.
Iz ovog razloga, međunarodna tela i države širom sveta počeli su da usvajaju planove, strategije i zakone usmerene na prilagođavanje novim klimatskim uslovima.
Okvirnom konvencijom UN-a o klimatskim promenama i Pariskim sporazumom je, pored obaveze smanjenja emisija, određena i obaveza država potpisnica tih instrumenata da preduzmu mere neophodne za prilagođavanje izmenjenim klimatskim uslovima, što je potvrđeno i savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde.
Mere prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove mogu obuhvatati procenu klimatskih rizika, izgradnju i unapređenje infrastrukture otporne na ekstremne vremenske uslove, zaštitu ugroženih zajednica, prilagođavanje ugroženih sektora poput poljoprivrede, vodoprivrede i zdravstva, uspostavljanje sistema ranog upozoravanja, i slično.
Međutim, postojanje obaveze preduzimanja mere ne znači nužno i njeno ispunjenje. Kada nadležni subjekti ne preduzimaju potrebne mere prilagođavanja, jedan od načina da se obezbedi njihovo sprovođenje jeste pokretanje sudskog postupka kojim se zahteva poštovanje obaveza klimatske adaptacije, kao i naknada štete ukoliko je nepostupanje nju izazvalo.
Tužbe protiv država, od Holandije do Kolumbije
Između 2015. i 2024. godine, klimatski postupci povodom propuštanja prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove zabeleženi su u osamdeset država širom sveta.
Postupci povodom izostanka mera klimatske adaptacije najčešće podrazumevaju da građani ili organizacije vode postupak protiv državnih organa, lokalnih samouprava, javnih i privatnih preduzeća, u kojima od suda zahtevaju da utvrdi obaveze, i naloži nadležnim subjektima sprovođenje mera prilagođavanja klimatskim promenama.
Ako zbog propuštanja obaveze prilagođavanja nastane šteta za pojedinca, na primer, toplotni talas izazove narušavanje zdravlja ili nastane imovinska šteta usled poplava, suša ili drugih ekstremnih vremenskih uslova - oštećeno lice moglo bi zahtevati i naknadu štete.
Jedan od primera ovakvih postupaka je predmet Greenpeace Netherlands i osam građana Bonera protiv Holandije, okončan januara 2026. godine, u kom su tužioci tvrdili da država nije preduzela dovoljne mere da zaštiti stanovnike ovog ostrva od posledica klimatskih promena, uključujući porast nivoa mora i sve učestalije ekstremne vremenske uslove.
Sud je zaključio da Holandija nije blagovremeno preduzela odgovarajuće mere za zaštitu stanovnika Bonera i da je time povredila njihovo pravo na privatan i porodični život, i naložio je državi da obezbedi donošenje i sprovođenje plana adaptacije.
Sličnu formu imalo je nekoliko slučajeva u Kolumbiji, u kojima su tužioci smatrali da izostanak planova adaptacije predstavlja kršenje ljudskih prava.
U predmetu José Noé Mendoza Bohórquez i drugi protiv Departmana Arauca i drugih iz 2021. godine, tužioci su tvrdili da država nije preduzela odgovarajuće mere zaštite od sve učestalijih poplava izazvanih klimatskim promenama.
Zatim, u predmetu Josefina Huffington Archbold protiv Kancelarije predsednika i drugih iz 2020. godine, stanovnica ostrva Providensija je nakon razornog uragana Jota tražila utvrđivanje neadekvatne reakcije države, posebno kašnjenja u obnovi i izostanak dugoročnog plana prilagođavanja.
Sud je u oba slučaja potvrdio ustavnu i međunarodnu obavezu države da obezbedi odgovarajuće koordinisane mere zaštite i prilagođavanja za ugrožene zajednice.
Nisu odgovorne samo države, već i kompanije
Mere klimatske adaptacije nisu samo odgovornost države, već i privatnog sektora - koji je dužan da upravlja klimatskim rizicima koji mogu ugroziti poslovanje, imovinu i treća lica. S tim u vezi, pored postupaka protiv država, tužbe se podnose i protiv kompanija.
Jedan takav primer je tužba povodom obaveze menadžera da upravljaju rizicima povezanim sa klimatskim promenama, kako ne bi - usled lošeg upravljanja rizicima - nastupila šteta za kompaniju, i posledično za akcionare.
Nakon razornih požara na Havajima 2023. godine, u predmetu Assad protiv Hawaiian Electric Industries, Inc., tužioci su tvrdili da menadžment kompanije nije adekvatno procenio i upravljao prilagođavanjem na rizike ekstremnih vremenskih događaja, te je fizička i reputaciona šteta dovela do pada cene akcija ove kompanije i direktnih gubitaka akcionara.
Sa druge strane, u slučaju Conservation Law Foundation v. Shell Oil Co., organizacija je 2021. godine tužila naftnu kompaniju koja upravlja naftnim terminalom i skladištem nafte u priobalnoj oblasti, jer nije izradila planove prilagođavanja izmenjenim klimatskim uslovima na toj lokaciji – rastu nivoa mora i povećanju padavina.
Prema tvrdnjama tužilaca, propuštanjem izrade ovakvih planova kompanija je direktno ugrozila životnu sredinu i zdravlje građana u okolini terminala i skladišta.
Slični postupci mogu se zamisliti i u Srbiji, ali postoje različite prepreke
Imajući u vidu razvoj klimatskih parnica u svetu, slični postupci mogu se zamisliti i u Srbiji – pre svega kroz tumačenje obaveza iz ratifikovanih međunarodnih ugovora i prakse međunarodnih sudova.
U zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, pravna zaštita bi se mogla tražiti kroz zahtev za sprečavanje opasnosti od nastanka štete, prestanak povrede prava ličnosti, zaštitu ljudskih prava ili zaštitu prava na nepokretnosti od štetnih posledica izazvanih nepreduzimanjem mera prilagođavanja.
Proceduralni izazov predstavlja činjenica da domaći pravni sistem ne poznaje posebne tužbe za zaštitu kolektivnih prava i interesa, zbog čega se, kao i kod ekoloških tužbi, problematizuje pravo nevladinih organizacija na pokretanje postupaka, imajući u vidu da one imaju najveći kapacitet za vođenje ovih postupaka, a nisu neposredno oštećene niti su im povređena lična prava.
Korisnu lekciju o procesnim preprekama i ograničenjima pristupa pravdi mogu dati iskustva postojećih ekoloških tužbi u Srbiji.
Dodatan izazov predstavlja dokazivanje uzročno-posledične veze između nepreduzimanja određene mere i nastale štete, kao i određivanje mere koju je nadležni subjekt bio dužan da preduzme.
U tom kontekstu, nameće se pitanje granice sudske u odnosu na izvršnu vlast, posebno kada se od upravnih organa traži da nalože sprovođenje konkretnih politika ili mera koje zahtevaju procenu prioriteta, raspoloživih resursa i stručnih odluka.
Posebna prepreka leži u tome što obaveze klimatske adaptacije u Srbiji još uvek nisu dovoljno konkretizovane.
Naime, Zakon o klimatskim promenama apstraktno prepoznaje kao svoj cilj prilagođavanje na izmenjene klimatske uslove, ali ne kreira konkretne obaveze.
Iako Program prilagođavanja sa Akcionim planom, kao i Akcioni plan za održivu energiju i klimu za Grad Beograd, određuju nosioce pojedinih mera i vremenski okvir njihovog sprovođenja, većina mera ima planski, koordinacioni ili razvojni karakter i ne predstavlja dovoljno precizno određene obaveze čije bi neispunjavanje moglo biti predmet sudske kontrole.
Pored toga, ne postoje podzakonski akti kojima bi se detaljnije razradile obaveze pojedinih organa niti mehanizmi odgovornosti za nesprovođenje mera prilagođavanja.
Upravo će preciziranje ovih obaveza i njihova praktična primena biti ključno za razvoj budućih klimatskih zahteva u Srbiji i globalno, jer
Autorke teksta su:
Danica Janković - programska direktorka u Regionalnom centru za ekološko pravo, i pravnica specijalizovana za oblasti energetike, klimatskih promena, i zaštite životne sredine. Danica je završila master studije iz oblasti prava energetike i klimatskih promena na Univerzitetu Queen Mary u Londonu. Prethodno je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranila master rad iz oblasti prava Evropske unije, sa tezom posvećenom postepenom ukidanju fosilnih goriva na nivou EU. Dobitnica je prve nagrade Ministarstva za evropske integracije (2022) za rad „Energetska kriza i odgovor na krizu u Evropskoj uniji – ispitivanje adekvatnosti preduzetih rešenja iz perspektive klimatskih promena”. Autorka je brojnih publikacija u oblasti energetskog, klimatskog i ekološkog prava.
Jana Sovilj - pravna savetnica u Regionalnom centru za ekološko pravo i pravnica specijalizovana za ekološko i klimatsko pravo. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a master studije iz prava životne sredine završila je u okviru Zajedničkog nordijskog master programa iz ekološkog prava sa fokusom na zaštitu šuma i biodiverziteta, tokom koga je studirala na Univerzitetu u Upsali, Univerzitetu Istočne Finske i Univerzitetu u Tromsu – Arktičkom univerzitetu Norveške. Od 2021. godine učestvuje u aktivnostima inicijative Pravo na vodu, a u međuvremenu je postala i članica Mreže žena za prirodu i zaštitu životne sredine.
(EUpravo zato/Klima 101)