Svet će prekoračiti zagrevanje od 1,5 °C već krajem ove decenije: Zašto je važna ta granica?

Po novim procenama iz ovogodišnje referentne studije „Indikatori globalnih klimatskih promena” (Indicators of Global Climate Change), svet će probiti granicu zagrevanja od 1,5 °C već krajem ove decenije.

Danas, međutim, najnovije procene pokazuju da nismo na sredini tog opsega, već na njegovoj donjoj granici, što je iz ugla posledica klimatskih promena najnepovoljniji ishod: prag od 1,5 °C mogao bi biti dostignut već oko 2030. godine.

Razlog za ubrzanje nije samo nastavak visokih emisija gasova staklene bašte, već i smanjenje privremenog hlađenja koje potiče od antropogenih aerosola, kao i činjenica da danas bolje razumemo neke procese u klimatskom sistemu koji su ranije bili manje vidljivi.

Granica od 1,5 °C bila je usvojena kao „ambiciozniji cilj” u Pariskom sporazumu, jer nam aktuelni podaci i zakoni fizike govore da bi zaustavljanje zagrevanja na toj tački sprečilo mnoge ekstremne posledice klimatskih promena, među kojima su i topljenje ledenih pokrivača i podizanje globalnih nivoa mora.

Međutim, ova granica će uskoro umesto „ambicioznog cilja” i „predmeta projekcija” postati – stvar istorije.

Ovo sve ne znači da je borba protiv klimatskih promena osuđena na propast.

Sa sadašnjim zagrevanjem od 1,37 °C, klimatske promene nas već koštaju: u ljudskim životima, izgubljenim ekosistemima, šteti od ekstremnih događaja…

Te cene će nastaviti da rastu, i probijanje granice od 1,5 °C je novi poraz. Ali taj poraz je daleko manji poraz od probijanja granice od 2 °C, što je opet bolje nego da radimo „sve po starom” i osudimo sebe i naše potomke na paklenu budućnost sa zagrevanjem preko 3 ili čak preko 4 °C.

Pitanje je samim tim – koliko ćemo ovakvih poraza sebi dozvoliti pre nego što ostvarimo nekakvu pobedu, i koliko ćemo se pametno pripremiti na život u budućnosti u kojoj će komforan život postati sve teže dostižan.

Pitanja i odgovori

Zašto je važna granica od 1,5 °C?

Planeta se, naravno, zagreva kontinuirano, i svaki deo stepena je važan. Neće se prelaskom granice od 1,5 °C naglo promeniti priroda zagrevanja i njegovih posledica.

Ipak, ta granica nije bila nasumično odabrana i uključena u tekst Pariskog sporazuma. Sa zagrevanjem preko 1,5 °C, povećava se neizvesnost i rizici rastu nelinearnim putem, uključujući i šanse za nepovratne, dugoročne promene u klimatskim sistemima. Jedan primer takvih promena je gubitak velikih količina ledenih površina – što za posledicu ima i porast nivoa mora i smanjenu sposobnost Zemlje da „odbija” Sunčevu toplotu.

Za Srbiju, probijanje globalne granice od 1,5 °C bi značio ulazak u period u kome sadašnji ekstremi postaju sve češći i skuplji.

Naime, Srbija se već zagreva brže od globalnog proseka; prosečna godišnja temperatura već je toplija za više od 1,8 °C u odnosu na preindustrijsko doba. Češći su toplotni talasi, duže suše, intenzivniji pljuskovi i veći pritisak na vodne resurse, poljoprivredu, šume, zdravlje ljudi i infrastrukturu.

Najveći neposredni rizik dolazi od kombinacije visokih temperatura i suše, jer ona direktno pogađa prinose, vodosnabdevanje, energetiku i ruralne zajednice. Drugim rečima, svet na 1,5 °C za Srbiju već znači klimu u kojoj su godine poput 2012, 2017, 2024. ili 2025. manje izuzetak, a više upozorenje kako može izgledati nova normalnost.

Posledice će prvo osetiti naša poljoprivreda – primera radi, kod posebno osetljivih useva kao što je kukuruz, gubitak prinosa tokom najsušnijih godina je i do 40%. U nekim delovima zemlje kao što je jugoistočna Srbija, menjaju se osnovne klimatske odlike, pa klima postaje polusušna.

Kako znamo kada će svet dostići granicu zagrevanja od 1,5 °C?

Jedan pristup je jednostavno projektovanje trenutnog trenda zagrevanja na dosadašnje izmereno zagrevanje.

Poslednji dostupni podaci, za 2025. godinu, kažu nam da se Zemlja do sada zagrejala za 1,37 °C u odnosu na preindustrijsko doba, i da se ona trenutno zagreva brzinom od 0,27 °C po deceniji. Na osnovu ovog rasta, možemo da pretpostavimo da će zagrevanje dostići granicu od 1,5 °C za pet godina, odnosno 2030. godine.

Drugi pristup je uz pomoć tzv. karbonskog budžeta. Pošto postoji gotovo pa linearna korelacija između porasta globalne temperature i količine kumulativnih emisija ugljen-dioksida u atmosferi, to znači da može da se proceni koliko ukupno CO2 sme da se emituje kako bi se zagrevanje zadržalo na određenoj tački. To je „karbonski budžet”.

Kako bismo imali realnu šansu da zagrevanje zaustavimo na 1,5 °C, procene kažu da bismo smeli da emitujemo još oko 130 gigatona CO2. Pošto su trenutne emisije oko 42 gigatone svake godine, to znači da imamo oko tri godine, i da će ovim tempom karbonski budžet za 1,5 °C biti potrošen već 2028. godine.

Ove dve projekcije nisu identične iz više razloga – između ostalog, porast temperature donekle „kasni” u odnosu na porast koncentracija CO2 – ali obe nedvosmisleno ukazuju na probijanje granice do kraja ove decenije.

Ako će 1,5 °C biti probijeno, da li će se zagrevanje zaustaviti na 2 °C?

Sve je verovatnije da će i granica od 2 °C biti probijena.

Čak i kada bi se emisije naglo zaustavile, tu postoji jedan faktor koji se često previđa. Naime, sagorevanje fosilnih goriva zagreva planetu emisijama gasova staklene bašte, ali istovremeno emituje i antropogene aerosole, odnosno sitne čestice suspendovane u atmosferi. Oni, u proseku, imaju efekat hlađenja jer deo sunčevog zračenja rasipaju nazad u svemir i utiču na osobine oblaka, a sa druge strane su štetni za zdravlje u smislu narušavanja kvaliteta vazduha.

Drugim rečima, kada bismo sutra u potpunosti prekinuli upotrebu fosilnih goriva i emisije smanjili na nulu, iz atmosfere bi u relativno kratkom roku nestale i emitovane čestice. Na osnovu savremenih naučnih saznanja, to bi moglo da izazove dodatni porast globalne temperature od oko 0,2 do 0,3 °C.

To znači da nam je prostor za manevrisanje još manji nego što nam se čini. Istovremeno, iako se širom sveta događa elektrifikacija i razvoj novih obnovljivih izvora energije, svet se trenutno ne kreće dovoljnom brzinom ka napuštanju fosilnih goriva.

U godinama posle Pariskog sporazuma, postojalo je određeno jedinstvo u donošenju odluka koje danas, u svetlu aktuelnih geopolitičkih tenzija, više ne postoji. SAD su danas na putu povratka fosilnim gorivima, i neke projekcije kažu da, ovim tempom, fosilna goriva u SAD neće doživeti svoj kraj ni do kraja 21. veka, što bi bilo katastrofalno po globalne koncentracije CO2.

Gde stojimo danas? Aktuelne projekcije kažu da će se, ovim tempom, granica od 2 °C probiti sredinom veka. Ali tu je problem upravo to „ovim tempom” – mi ne znamo kako će tempo rasta (ili opadanja) emisija izgledati za pet, deset, dvadeset godina. Samim tim, projekcije koje gledaju dve decenije u budućnost treba uzeti sa rezervom.

Na osnovu aktuelnih pokazatelja i tendencija, izgledno je da će i ova granica biti probijena, samo je pitanje kada.

Gde će se zagrevanje zaustaviti?

Nisu sve projekcije „crne”.

Pre 10 godina, prilikom usvajanja Pariskog sporazuma, još uvek je postojala šansa da se zagrevanje zaustavi na 1,5 °C, ali je istovremeno postojao i suprotni scenario: da emisije nastave da rastu kao početkom 21. veka, i da samim tim zagrevanje pređe 4 °C u odnosu na preindustrijsko doba.

Usled ipak ubrzanog razvoja obnovljivih izvora, i postepenog napuštanja fosilnih goriva, ovaj scenario je danas gotovo nemoguć. Po aktuelnim procenama, ako se nastave trenutni trendovi i sprovedu strategije dekarbonizacije koje su mnoge zemlje sveta već usvojile, globalno zagrevanje će dostići između 2,3 °C i 2,7 °C do kraja 21. veka.

To je katastrofalni nivo zagrevanja, čije posledice je gotovo nemoguće sagledati, ali je istovremeno daleko bolji scenario od zagrevanja od 4 i više stepena Celzijusa.

Da li ovo zagrevanje može da se „preokrene”? Da li ćemo ikada ponovo živeti u svetu kakav smo poznavali tokom 20. veka?

Iz perspektive planete Zemlje, antropogene emisije gasova staklene bašte su privremena, neprirodna atmosferska anomalija, koja će se vremenom i prirodnim procesima sasvim sigurno vratiti u „normalne” okvire, procese i oscilacije.

Međutim, iz perspektive nas, koji živimo kraće od jednog veka i preživljavamo neposredne posledice klimatskih promena, priča izgleda sasvim drugačije. Tu prvo treba razumeti kako funkcionišu različiti gasovi staklene bašte.

Primera radi, metan, koji se emituje u atmosferu usled upotrebe prirodnog gasa, ali i u velikim količinama iz stočarstva, ima značajan doprinos efektu staklene bašte. Posmatrano po jednom molekulu on je znatno snažniji od ugljen-dioksida, ali njegove koncentracije su znatno manje, a njegov životni vek u atmosferi relativno kratak. Sa druge strane, ugljen-dioksid daleko duže ostaje u atmosferi.

Šta to znači za klimatske promene? Po aktuelnim procenama, nešto više od trećine aktuelnog zagrevanja, oko 0,5 °C, je do antropogenih emisija metana u atmosferu.

Ako bismo sutra prekinuli emisije metana, mogli bismo u teoriji da vidimo pozitivne efekte u roku od nekoliko godina ili decenija, jer bi se taj „višak” koji smo emitovali hemijski razgradio i koncentracije bi se vratile u normalu.

Međutim, onaj udeo zagrevanja koji je do ugljen-dioksida – to će trajati vekovima, pa i hiljadama godina nakon što prestanemo sa emisijama. Toliko je potrebno Zemlji da sama reši problem prevelikih koncentracija CO2.

Istovremeno, važno je napomenuti da i zaustavljanje zagrevanja ne znači odmah i zaustavljanje posledica zagrevanja.

Naime, postoje mnoge tzv. zagarantovane promene, odnosno putevi kojima smo se već izvesno zaputili, i sa kojih nećemo moći da skrenemo, sve i da sutra prekinemo sve emisije.

Primera radi, gledajući sadašnje i istorijske nivoe CO2 u atmosferi, poslednji put kada su uslovi bili kao danas, milionima godina u prošlosti, Grenland je imao samo trećinu svog sadašnjeg leda.

U pitanju je spor proces, ali on svejedno traje: i kada bi se sad zaustavilo zagrevanje, u narednih nekoliko stotina godina verovatno bi svejedno nestao veći deo leda sa Grenlanda, što će u budućnosti dovesti do rasta nivoa svetskih mora. Neke naše greške plaćaće ljudi koji još nisu ni rođeni.

Autori teksta su dr Vladimir Đurđević, jedan od naših vodećih stručnjaka za klimatske promene, i Nikola Zdravković, urednik portala Klima 101.

(EUpravo zato/Klima 101)