Ako želimo da kupimo novo grejno telo, pred nama je veliki broj opcija. Dr Mladen Josijević sa Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu piše za Klima 101o isplativosti različitih rešenja, i o tome kako Srbija može da pospeši ugradnju najčistijih i najefikasnijih, kao što su toplotne pumpe.
Prema njegovim navodima, stanje sa grejanjem u Srbiji može se opisati kao pretežno tradicionalno, energetski neefikasno i snažno povezano sa lošim kvalitetom stambenog fonda.
Josijević smatra da je jedan od ključnih problema činjenica da se ogrevno drvo koristi uglavnom nekontrolisano, u starim i tehnički zastarelim uređajima.
Veliki broj domaćinstava se greje pomoću tradicionalnih peći i šporeta na čvrsto gorivo, poput tzv. "smederevca", čija se realna efikasnost u praksi često kreće između 40 i 60 odsto, a kod loše održavanih uređaja i niže.
Iako postoje moderniji sistemi na biomasu sa efikasnošću od 75-85%, oni su još uvek slabo zastupljeni.
Međutim, Josijević tvrdi da problem grejanja u Srbiji nije samo u neefikasnim sistemima, već i u preteranoj potrebi za grejanjem koja proizilazi iz lošeg energetskog kvaliteta objekata.
"Procene pokazuju da oko 80-85 odsto stambenih zgrada u Srbiji ne ispunjava osnovne standarde energetske efikasnosti, dok oko 20 procenata objekata nema nikakvu termičku izolaciju", ističe Josijević.
Zbog toga je prosečna potrošnja energije za grejanje u Srbiji oko 120-150 kWh po m2 godišnje, što je približno dvostruko više od proseka u zemljama Evropske unije (EU). Oko dve trećine domaćinstava greje se individualno, a kao glavni energent i dalje dominira ogrevno drvo, koje koristi približno 30–35 odsto domaćinstava na nivou cele zemlje, dok u ruralnim sredinama taj procenat prelazi i 60.
Daljinsko grejanje iz toplana koristi oko 25 odsto domaćinstava, uglavnom u većim gradovima, dok se električna energija koristi u oko 20 odsto, a prirodni gas u približno 10 odsto domaćinstava.
Ovakva struktura pokazuje snažno oslanjanje na čvrsta goriva i individualna ložišta, uz relativno malu zastupljenost savremenih i visokoefikasnih sistema grejanja.
Glavni energent u Srbiji je drvo
Oko dve trećine domaćinstava greje se individualno, a kao glavni energent i dalje dominira ogrevno drvo, koje koristi približno 30–35 odsto domaćinstava na nivou cele zemlje, dok u ruralnim sredinama taj procenat prelazi i 60 odsto.
Daljinsko grejanje iz toplana koristi oko 25 odsto domaćinstava, uglavnom u većim gradovima, dok se električna energija koristi u oko 20 odsto, a prirodni gas u približno 10 odsto domaćinstava.
Ovakva struktura pokazuje snažno oslanjanje na čvrsta goriva i individualna ložišta, uz relativno malu zastupljenost savremenih i visokoefikasnih sistema grejanja.
"Dugoročno najodrživije rešenje su toplotne pumpe, ali samo uz ispunjene preduslove: dobro izolovan objekat, niskotemperaturni sistemi grejanja poput podnog, zidnog ili tzv. fan-coil sistema i razumno dimenzionisanu grejnu površinu", ocenjuje Josijević.
Šta kažu analize isplativosti
Prema istraživanjima i analizama koje je sproveo, pokazuju da tržište ne favorizuje ekološki najčistija rešenja, već pre svega ona koja su u datom trenutku ekonomski najpovoljnija za krajnjeg korisnika.
Analize investicionih ulaganja i troškova eksploatacije različitih sistema pokazuju da je, dugoročno gledano, grejanje na drva i dalje najisplativije u pogledu ukupnih troškova, naročito u individualnim objektima i ruralnim sredinama gde je ogrevno drvo dostupno.
"S obzirom da tržište samo ne nagrađuje dugoročno najbolja rešenja, uloga države treba da bude stvaranje uslova u kojima se energetski efikasna i čistija rešenja podstiču, a neefikasna postepeno napuštaju”, kaže Josijević.
Sa druge strane, grejanje pomoću električnog kotla ili individualnih električnih grejnih tela predstavlja najskuplju opciju zbog visoke potrošnje električne energije i nepovoljnih tarifnih sistema.
Toplotne pumpe se izdvajaju kao investiciono najskuplje rešenje, ali zahvaljujući vrlo niskim troškovima eksploatacije u odnosu na električne kotlove i sisteme na pelet, period povrata investicije se kreće oko pet do sedam godina.
Međutim, u poređenju sa gasnim kotlom, period otplate toplotne pumpe je znatno duži i iznosi oko 20 godina, što objašnjava zašto se gas u praksi često doživljava kao ekonomski prihvatljivije rešenje, iako nije dugoročno najčistije.
Ovi rezultati jasno ukazuju da tržište trenutno nagrađuje ekonomsku isplativost, dok se ekološki benefiti prepoznaju sporije i uglavnom tek uz dodatne podsticaje ili subvencije.
Uloga države treba da bude aktivnija
S obzirom da tržište samo ne nagrađuje dugoročno najbolja rešenja, uloga države treba da bude stvaranje uslova u kojima se energetski efikasna i čistija rešenja podstiču, a neefikasna postepeno napuštaju.
To podrazumeva sistemske subvencije i podsticaje za termoizolaciju, zamenu stolarije i ugradnju energetski efikasnih sistema grejanja sa naprednom regulacijom, kao i jasne standarde i kontrolu kvaliteta uređaja na tržištu.
Istovremeno, tarifna politika mora biti usklađena sa ciljevima energetske tranzicije, jer nagle i nepovoljne promene u obračunu električne energije mogu destimulisati ulaganja u savremene sisteme poput toplotnih pumpi.
Na primer, snižavanje granice za ulazak u crvenu zonu sa 1.600 kWh na 1.200 kWh veoma nepovoljno utiče na domaćinstva koja se greju na toplotnu pumpu, jer ona u takvom scenariju mogu imati i do 400 kWh potrošnje mesečno obračunate po najskupljoj tarifi, što predstavlja ozbiljan udar na kućni budžet.
Umesto potpunog odustajanja od toplotnih pumpi, realnije je očekivati prilagođavanje – domaćinstva koja već koriste ili planiraju da koriste toplotne pumpe biće dodatno motivisana da npr. investiraju u solarne fotonaponske sisteme na krovovima svojih objekata, kako bi deo ili čak celokupnu godišnju potrošnju električne energije pokrili iz sopstvenog izvora.
Zbog toga se može očekivati blago usporavanje rasta broja novih instalacija toplotnih pumpi, ali istovremeno i značajno povećanje ulaganja u solarne elektrane za sopstvenu potrošnju.
Dugoročno gledano, kombinacija energetski efikasnog objekta, toplotne pumpe i proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora ostaje najstabilnije i najotpornije rešenje na buduće promene cena energenata. U međuvremenu, gas će verovatno zadržati ulogu prelaznog energenta, ali sa sve većim rizikom od rasta troškova.
(EUpravo zato/Klima 101)
