- Model 'grada sunđera' predviđa više zelenila, propusne podloge i skladištenje kišnice kako bi gradovi smanjili poplave i sačuvali vodu za sušne periode.
- Kina je taj pristup razvila i proširila posle poplava u Pekingu, a Evropa već ima primere u Malmeu, Roterdamu i Kopenhagenu.
- Stručnjaci upozoravaju da ova rešenja nisu dovoljna sama po sebi, pa su potrebni i klasični sistemi odvodnjavanja i bolja koordinacija u planiranju.
Kada naiđu oluje, vode ima previše. Kada nastupi suša, ima je premalo.
Ipak, neki stručnjaci smatraju da bi model "grada sunđera" (sponge city), pristup urbanističkom planiranju zasnovan na prirodi koji je pre dve decenije razvijen u Kini, mogao da pomogne naseljima "kako da štede za crne dane".
Model "grada sunđera" podrazumeva da se urbana područja mogu preurediti uvođenjem zelenih površina, propusnih podloga i sistema za skladištenje vode, kako bi se kišnica upijala, zadržavala i ponovo koristila, umesto da otiče u kanalizaciju.
Na taj način se smanjuje opterećenje odvodnih sistema i čuva voda koja se može kasnije ponovo koristiti tokom sušnih perioda.
"Jedan od najdelotvornijih načina na koje gradovi mogu da se prilagode jeste da preokrenu vekovnu praksu urbanističkog planiranja, prema kojoj se kišnica tretirala kao otpad, a ne kao dragocen resurs", rekao je Džastin Abot, saradnik i stručnjak za vode u Evropi u inženjerskoj konsultantskoj kompaniji "Arup".
Šta je "grad sunđer"?
Model sunđerastog grada je početkom dvehiljaditih razvio kineski pejzažni arhitekta Kongđijan Ju.
On je predložio da se bare, močvare ili kanali za odvodnjavanje obrasli biljkama, zadržavaju kišnicu pre nego što naglo otekne u kanalizaciju i reke. Usporavanje tog oticanja bi smanjilo rizik od poplava tokom oluja, dok bi kišnica mogla da se koristi za obnavljanje zaliha podzemnih voda ili zalivanje parkova tokom sušnih perioda.
Zelenilo bi takođe pomoglo u rashlađivanju gradskih ulica tokom toplotnih talasa, dok bi zdravo zemljište i močvare u pojedinim slučajevima mogli da doprinesu zaštiti od šumskih požara.
Nakon katastrofalnih poplava u Pekingu 2012. godine, u kojima je poginulo 79 ljudi, njegove ideje privukle su veću pažnju.
Kina je 2014. godine usvojila nacionalne smernice za razvoj "gradova sunđera", a naredne godine je pokrenula pilot-program u 16 gradova, među kojima su bili Vuhan i Čungćing. Godine 2016. je programu priključeno još 14 gradova, uključujući Šangaj i Šenžen.
Kina sada ima cilj da do 2030. godine 80 odsto izgrađenih urbanih područja funkcioniše po principu "sunđerastih gradova".
Mogu li "gradovi sunđeri" da povećaju otpornost Evrope?
Evropa već decenijama eksperimentiše sa sličnim projektima upravljanja vodama.
Između 1998. i 2002. godine, švedski grad Malme je preuredio naselje Augustenborg, koje je bilo sklono poplavama, tako što su postavljeni zeleni krovovi, izgrađena močvarna područja i bazeni za zadržavanje vode, kao i šest kilometara vodenih kanala.
Tokom velikih oluja 2007. i 2014. godine, ovo naselje je pretrpelo znatno manju štetu od poplava nego druga gradska naselja.
U holandskom Roterdamu, vodeni trg Bentemplein, otvoren 2013. godine, služi kao košarkaški teren i prostor za rekreaciju tokom lepog vremena. Međutim, tokom obilnih padavina, njegova tri bazena mogu privremeno da zadrže do 1,7 miliona litara vode.
U Danskoj je godinu dana kasnije otvoren trg Tasine Plads u Kopenhagenu, koji prikuplja vodu sa krovova okolnih zgrada pomoću podzemnih rezervoara i kišnih vrtova. Reč je o plitkim površinama gde su zasađene biljke koje omogućavaju da zemljište upije kišnicu.
Evropska komisija želi da proširi ovakve projekte širom kontinenta. U svojoj Strategiji za otpornost na nestašicu vode iz 2025. godine pozvala je na razvoj većeg broja "sunđerastih gradova", kao i na obnovu većih močvarnih područja. Evropska unija sada razvija i inicijativu "Sponge Facility" koja bi trebalo da pomogne u njihovom razvoju.
Promene neće nužno biti jednostavne. Zaštićene zgrade, zakrčene ulice i podzemna infrastruktura otežavaju preuređivanje istorijskih gradskih jezgara. Ipak, Abot smatra da to nije opravdanje za odustajanje od inovativnih rešenja.
"Ovi izazovi trebalo bi da nas podstaknu da pažljivije usmerimo mere, a ne da ne preduzimamo ništa", rekao je on predlažući manje intervencije, kao što su uklanjanje popločanih površina u dvorištima, sadnja većeg broja stabala i postavljanje zelenih krovova koji su delimično ili u potpunosti prekriveni vegetacijom.
Neće svi problemi biti rešeni
Čak i najzeleniji grad može da apsorbuje samo određenu količinu kišnice. Tokom ekstremnih oluja, zemljište postaje zasićeno vodom, a sistemi za njeno skladištenje se pune, zbog čega višak vode više nema gde da otiče.
Katastrofalne poplave koje su 2024. godine pogodile područje oko Valensije pokazale su kakve tragične posledice mogu nastati kada ekstremne padavine pobede zaštitne sisteme grada.
"Mere zasnovane na principu sunđera su veoma delotvorne, ali ne mogu samostalno da odgovore na sve izazove", objasnio je Abot.
Gradovima su, dodaje on, potrebni i konvencionalni sistemi za odvodnjavanje, veći rezervoari i unapred određeni pravci kojima poplavne vode mogu da otiču kada kišni vrtovi i močvarna područja dostignu svoj kapacitet.
To nije samo pitanje inženjerstva. Abot smatra da gradske vlasti, vodovodna preduzeća, investitori i vlasnici zemljišta imaju zajedničku odgovornost za upravljanje kišnicom. Odluke koje donese jedan od ovih aktera, objašnjava on, mogu da utiču na čitava gradska naselja.
"Prilikom planiranja i projektovanja gradova, vodu moramo da stavimo na prvo mesto. Gradove moramo da projektujemo u skladu sa vodom", zaključio je.
(EUpravo zato/Euronews)
