Koliko su radna prava u Srbiji usklađena sa standardima EU? Šta je sve sporno i na koga možemo da se ugledamo?

Stopa nezaposlenosti, sezonski i platformski radnici, neregulisani radni odnosi, zaštita radnika i njihovo pravo na sindikalno organizovanje... samo su neka od pitanja koja muče srpske radnike.

Poglavlje 19 je otvoreno 27. februara 2020. godine, a ključne izazove predstavljaju niska stopa zaposlenosti, neformalna ekonomija i potreba za jačanjem socijalnog dijaloga.

O tome kolika je usklađenost sa evropskim standardima, kakvi trendovi vladaju u Evropi kada je reč o pravima radnika i drugim pitanjima razgovarali smo sa dr Mariom Reljanovićem, predsednikom udruženja Centar za dostojanstven rad i naučnim saradnikom na Institutu za radno pravo iz Beograda.

Radna prava u Srbiji - koliko su usklađena sa EU?

Prema njegovim rečima, usklađenost je veoma niska.

"Od 2014. godine nije se radilo na unošenju novih rešenja, osim manjih izmena u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu kroz usvajanje novog zakona, kao i regulisanjem agencijskog rada (takođe putem usvajanja posebnog zakona). Izmene i dopune iz te 2014. godine, iako su zvanično urađene u cilju harmonizacije, nisu bile ni približno dovoljne da bi se dostigli standardi EU i MOR. Svakako najveći problem predstavlja takozvani rad van radnog odnosa, koji ne samo što je opstao - iako suprotan međunarodnim standardima rada, a samim tim i Ustavu Republike Srbije - već je i proširen usvajanjem novih neustavnih rešenja, kao što je zakonsko regulisanje sezonskog rada, ili program zapošljavanja mladih 'Moja prva plata' podzakonskim propisom.

Kada je reč o atipičnim oblicima rada, ništa nije urađeno da se isprate trendovi koji se odnose na platformske radnike, kao ni da se spremno dočeka početak primene direktive o dužnoj pažnji u lancima snabdevanja. Opšta ocena je da se pregovori u okviru Poglavlja 19 shvataju kao marginalni, odnosno, da će se ono 'spontano' zatvoriti političkom odlukom, kada se reše druga pitanja koja se odnose na političke izazove pristupanju EU", objašnjava dr Reljanović za EUpravo zato.

Kakve zakone o radu ima Evropa?

Svaka evropska država radno pravo formira u specifičnim lokalnim okolnostima i to je uglavnom, kako kaže Reljanović, proizvod kompromisa između poslodavaca i radnika, ali i državnih interesa i vladajućih politika.

Iako je teško izdvojiti jednu državu i neki poseban zakon o radu, pomenućemo neka rešenja koja bi mogla da se primene i u Srbiji.

"Iako u poslednjih nekoliko decenija postoji opšta tendencija da se umanjuju prava radnika, većina država Zapadne i Severne Evrope sačuvala je osnovno njihovo jezgro. Možda bih kao pojedinačno zakonsko rešenje naveo Španiju, koja pored održavanja kvaliteta najvećeg broja klasičnih prava, uvek među prvima prepozna potrebu da se reguliše evolucija radnog prava koja je nastala kroz evoluciju tehnologija, pojavu novih zanimanja, razvoj odnosa između poslodavaca i radnika. Španija je tako bila jedna od prvih zemalja koje su regulisale položaj platformskih radnika, pre donošenja evropske direktive. Takođe, špansko radno pravo često sadrži pionirska rešenja – kao što je ono koje se odnosi na takozvano menstrualno odsustvo žena, prvo te vrste koje je uvedeno u Evropi. U mnogim državama ne postoji jedan centralni zakon kojim se uređuju prava radnika, kao što je to slučaj u Nemačkoj. U ovoj zemlji, kao i u mnogim drugim članicama EU, veliki značaj imaju kolektivni ugovori.

Budući da se kolektivnim ugovorima dalje razrađuju prava radnika koja su ustanovljena zakonima, u velikom broju država se manji značaj daje klasičnom zakonu o radu, dok je daleko veća pažnja posvećena kolektivnom pregovaranju", istakao je naš sagovornik.

Kada je reč o zemljama sa komunističkim nasleđem, situacija je sasvim obrnuta. Zakoni kojima se reguliše rad su detaljniji i važniji.

Od dobrih primera mogu se pomenuti Hrvatska i Slovenija.

"Njihovi zakoni nisu naravno savršeni u odnosu na radnike, budući da takav zakon svakako nigde ne postoji, ali se čini da su zadržali dovoljno dobrih univerzalnih rešenja iz bivše Jugoslavije, istovremeno ih kombinovali sa pravnim tekovinama EU, što je dovelo do relativno zadovoljavajućih zakonskih tekstova na koje bismo mogli, makar delimično, da se ugledamo. Moram, nažalost, da primetim da čak i veoma nepovoljni zakoni o radu, kao što je nesumnjivo mađarski, sadrže neke standarde prava radnika koji su kvalitetniji od srpskog Zakona o radu", dodao je Reljanović.

Štrajk kao jedno od osnovnih prava radnika

Iako to mnogima zvuči neobično, pravo na štrajk je jedno od osnovnih radničkih prava koje je deo mnogih međunarodnih konvencija.

Ovo pravo, povezano sa slobodom izražavanja i udruživanja, vrlo je važno jer se na taj način zaposleni bore za bolje uslove rada. Naravno, države mogu da uvedu određena ograničenja, ali ne smeju radnike sputavati da stupe u štrajk kako bi ukazali na probleme i ostvarili svoja prava.

U Srbiji je put do obustave rada izuzetno birokratski komplikovan, a Zakon o štrajku datira iz 1996. tako da je prilično zastareo s obzirom da su se trendovi na tržištu rada u svetu značajno promenili.

Reljanović tvrdi da je Zakon o štrajku u Srbiji u potpunosti u raskoraku sa međunarodnim standardima rada. Zavrzlama je utoliko veća jer se sama Republika Srbija obavezala da poštuje Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, kao i standarda tumačenja uživanja kolektivnih prava radnika Međunarodne organizacije rada iz 2016. godine. Samim tim "može se reći da je domaći zakon u oštroj suprotnosti sa većinom modernih tekovina".

Teško je precizirati šta je sve neregulisano u domaćem Zakonu o štrajku. Dok je fokus na štrajku kod pojedinačnog poslodavca, granski štrajk i štrajk upozorenja su samo delimično regulisani, a o drugim vidovima obustave rada nema ni reči - uključujući štrajk solidarnosti ili intersektoralni štrajk.

Prema rečima našeg sagovornika, mnoge druge stavke takođe su navedene na način koji se smatra zastarelim.

"Generalni štrajk se pominje u zakonu, ali nije jasno ni šta se pod njime podrazumeva, niti kako bi se uspešno realizovao. Mnogi drugi standardi su postavljeni na zastareli način, kao što je pravilo da mora da štrajkuje većina zaposlenih ako štrajk ne organizuje sindikat, da je najava štrajka preduga... O minimumu procesa rada ne vredi ni trošiti reči jer je prethodnih nedelja dovoljno rečeno. Skandalozno je i rešenje da samo oni koji su u radnom odnosu mogu da štrajkuju, iako je pravo na štrajk izričito prepoznato kao deo ljudskog prava na rad i kao takvo mora pripadati svakom pojedincu. Sva navedena rešenja dovode do toga da se Zakonom o štrajku praktično negira štrajk ogromnom broju radnika", ističe Reljanović koji rešenje ovih problema vidi upravo u međunarodnim konvencijama.

"Zato sam i izložio ideju da je u situaciji kada je primenom domaćeg zakona očigledno povređen međunarodni standard prava na rad, u skladu sa Ustavom potpuno legitimno primeniti direktno međunarodne standarde rada. Oni su nesumnjivo utvrđeni, a Ustav nesumnjivo daje prednost njima nad nacionalnim zakonima, ukoliko su ta dva u nesaglasnosti. Ipak, i pored toga što je ova konstrukcija logično postavljena u teoriji, najčešći odgovor koji sam dobijao od raznih kolega bio je da naše sudije nisu spremne za takva kreativna tumačenja i da bi verovatno u najvećem broju slučajeva 'slepo' primenjivali zakon.

Kako se štrajkuje u EU?

U većini članica EU, situacija je slična. Pravo na štrajk priznato je ustavima ili zakonima, a modeli su različiti.

"Postoji dosta dobrih primera, budući da se međunarodni standardi štrajka uglavnom primenjuju i da je izvesno da je uložen trud da se štrajk minimalno reguliše na nivou zakonodavca, ostavljajući više prostora kolektivnom pregovaranju. Radnici uglavnom mogu uživati pravo na štrajk bez većih ograničenja.

Na primer, skorašnji generalni štrajk u Grčkoj bio je dobra prilika da vidimo da svaki radnik, bez obzira na to da li je organizovan štrajk kod njegovog poslodavca ili nije, na dan generalne obustave rada može da uzme dan neplaćenog odsustva, bez ikakvih posledica, osim zarade. Kada je reč o najbolnijoj temi u domaćem Zakonu o štrajku, minimumu procesa rada, praktično nema rešenja koje je istovetno sa našim - da njega određuje poslodavac, odnosno, osnivač kada je reč o javnim ustanovama i javnim preduzećima.

Austrija je primer države u kojoj se štrajk reguliše direktno izvodeći principe međunarodnih standarda rada – nema ograničenja koja se odnose na način izvođenja štrajka kod više nepovezanih poslodavaca, nema opštih standarda minimuma procesa rada već se on utvrđuje, ako je potrebno, u svakom pojedinačnom slučaju. Kod njih se osnovni principi vuku iz standarda Međunarodne organizacije rada i prakse tumačenja člana 11. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međunarodno pravo, konkretno EKLJP, primenjuje se direktno i u Norveškoj.

U Holandiji se pravo na štrajk izvodi iz Revidirane evropske socijalne povelje. U Hrvatskoj, kao ni u Italiji, ne postoji ograničenje kada je reč o broju zaposlenih koji štrajkuju – štrajk može pokrenuti bilo koja grupa radnika. U većem broju država se štrajk bliže reguliše kolektivnim ugovorima, što je sasvim u skladu sa njegovom prirodom dok je u Srbiji tako nešto zabranjeno zakonom", zaključuje Reljanović za EUpravo zato.

(EUpravo zato)