Na transplantaciju organa u Srbiji čeka oko 1.200 ljudi, među njima i deca. Prošle godine bilo je svega 20 donora. Istovremeno, podaci iz 38 donorskih bolnica pokazuju da je tokom prethodne tri godine u manje od deset njih uopšte utvrđivana moždana smrt.
Upravo u toj razlici između postojećeg potencijala i onoga što sistem uspeva da prepozna i sprovede bila je jedna od ključnih tema druge međunarodne konferencije "Unapređenje transplantacionog sistema u Srbiji - kroz evropsku saradnju i dobre prakse“, održane u Beogradu.
Više od 100 učesnika iz šest zemalja razgovaralo je o tome šta Srbiji nedostaje da bi povećala broj donora i transplantacija, od organizacije rada u donorskim bolnicama i obuke zdravstvenih radnika, do zakonskog okvira, nacionalne strategije, psihološke podrške pacijentima i poverenja građana u sistem.
Konferenciju je organizovalo udruženje pacijenata "Donorstvo je herojstvo“, koje je tom prilikom predstavilo i „Polazne osnove strategije za unapređenje sistema transplantacije organa u Republici Srbiji“.
Problem nije samo u zakonu, već i u organizaciji sistema
Prema podacima koje je udruženje dobilo od svih 38 donorskih bolnica na osnovu zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, manje od deset ustanova je tokom prethodne tri godine utvrđivalo moždanu smrt. Među njima su uglavnom transplantacioni centri.
To znači da se put do transplantacije, iako se ona obavlja u transplantacionim centrima, ne završava niti počinje u njima.
"Transplantacije ne počinju u transplantacionim centrima, već u donorskim bolnicama, kada se prepoznaju mogući donori“, ukazano je na konferenciji.
Upravo je rano prepoznavanje pacijenata sa teškim i nepovratnim neurološkim oštećenjima izdvojeno kao jedna od najvažnijih tačaka za unapređenje sistema.
Grčka iskustva pokazuju koliko organizacija u jedinicama intenzivne nege može da promeni rezultate.
Džordžija Menoudakou, rukovoditeljka Odeljenja za nacionalnu koordinaciju transplantacije Nacionalne organizacije za transplantaciju Grčke, navela je da su među ključnim koracima bili obuka stručnjaka intenzivne medicine, imenovanje koordinatora u bolnicama i uvođenje jasnih protokola.
"Najviši prioritet treba da budu jedinice intenzivne nege, odakle dolazi najveći broj potencijalnih donora. Sve ostalo se nadovezuje na to“, poručila je Menoudakou.
Prema njenim rečima, ni najviši nivo spremnosti građana da budu donori ne bi bio dovoljan ukoliko zdravstveni sistem nije organizovan tako da potencijalnog donora prepozna i sprovede čitav postupak.
Grčka je, kako je objasnila, do promena došla kroz nacionalni plan, dodatna sredstva i ljudstvo, ali i kroz edukaciju zdravstvenih radnika i razvoj procedura koje omogućavaju da se proces doniranja pokrene na vreme.
"Vlada treba da postavi prioritete, finansira sistem i podrži ga da sprovede tri, četiri ili pet konkretnih koraka koje su druge zemlje već preduzele kako bi povećale broj donora. Jednostavno je - drugi su to već uradili, uradili smo i mi, tako da možete i vi“, rekla je Menoudakou za EUpravo zato.
Španija: donorstvo mora da bude deo bolničkog sistema
Sličnu poruku doneo je i dr Brajan Alvarez, lekar intenzivne medicine iz Barselone, koji u svojoj bolnici radi i kao koordinator za doniranje organa.
On je u razgovoru za EUpravo zato naglasio da transplantacioni sistem ne podrazumeva samo stručnjake koji presađuju organe. Jednako su važni profesionalci koji se bave identifikacijom potencijalnih donora u bolnicama.
"Potrebni su nam jaki stručnjaci za transplantaciju organa, ali su nam potrebni i jaki stručnjaci koji će razvijati donorstvo u bolnicama“, rekao je za naš sajt doktor Alvarez.
Prema njegovom iskustvu, posebna pažnja mora da bude posvećena timovima u bolnicama, njihovoj obuci i uslovima u kojima rade, ali i očuvanju poverenja javnosti.
Jer u trenutku kada porodica saznaje da je njihov član preminuo, lekar mora da bude u stanju da razgovara sa najbližima i o mogućnosti doniranja organa.
"Ljudi moraju da veruju da će njihovi lekari doneti pravu odluku u tom trenutku. To je veoma teško ako sistem nije pripremljen da im pomogne“, rekao je Alvarez.
Španija, koja više od tri decenije ima jedan od najrazvijenijih sistema doniranja organa, svoje iskustvo sada deli sa zemljama koje pokušavaju da brže unaprede sopstvene modele.
Hrvatska: Donor bolnica ne sme da postoji samo na papiru
Članica Udruženja "Donorstvo je herojstvo“ Biljana Vesković kaže da, poređenja radi, Hrvatska ima 17 donorskih bolnica i u njihovim godišnjim izveštajima može se videti da svaka od njih ima najmanje jednog donora.
Srbija, sa druge strane, ima 38 bolnica koje su određene kao donorske, ali velika većina njih u praksi ne utvrđuje moždanu smrt i ne dolazi do donora.
Zato se, kako navodi naša sagovornica, kao jedno od ključnih rešenja nameće uvođenje jasnog i obavezujućeg nacionalnog protokola koji bi precizno definisao kako se identifikuju potencijalni donori i kako se prate pacijenti sa teškim, nepovratnim neurološkim oštećenjima.
"To je taj gap koji mi zapravo imamo“, ocenila je ona.
Promena zakona trebalo bi da omogući i jasniju proveru izjašnjavanja građana o donorstvu. Kako je objašnjeno, ukoliko je građanin registrovao svoju volju, ona bi trebalo da bude ispoštovana, dok se u slučaju da se nije izjasnio uključuje porodica.
Istovremeno, ukazano je da se poverenje građana ne može graditi samo pozivanjem na donorstvo. Potrebno je transparentno informisati građane o tome kako sistem funkcioniše, koja su njihova prava i kako se sprovodi ceo proces.
Hrvatsko iskustvo iz ugla pacijenta
Koliko sistem može da znači pacijentu najbolje govori lično iskustvo Biljane Vasković.
U Srbiji je, kako je ispričala, na listi čekala više od dve godine. U Hrvatskoj je dobila dva poziva za transplantaciju, od kojih je jedan bio onaj koji joj je promenio život.
Članstvo Hrvatske u Eurotransplantu jeste važan faktor, jer veća baza potencijalnih donora omogućava lakše pronalaženje odgovarajućeg organa, ali ona razliku vidi i u samoj organizaciji sistema.
Ključ je, kako je navela Vasković, da se "nijedna šansa ne propušta“.
To je ujedno i jedna od njenih poruka: transplantacioni centar može da bude vrh sistema, ali donorstvo počinje mnogo ranije, u bolnici u kojoj se nalazi potencijalni donor.
Šta Srbija može da dobije od evropske saradnje?
Iskustva drugih zemalja pokazala su da ne postoji samo jedna mera koja može da promeni rezultate. Potrebna je kombinacija organizacionih, zakonskih i finansijskih promena, uz stalnu edukaciju zdravstvenih radnika.
Dr Ervin de Buijzer, medicinski direktor Eurotransplanta, govorio je upravo o značaju organizovanog sistema i saradnje više zemalja.
Eurotransplant danas povezuje više država i omogućava da se organi raspoređuju preko šire baze donora i pacijenata. To je posebno važno za pacijente sa retkim krvnim grupama ili drugim specifičnim potrebama, kojima je potrebna veća baza potencijalnih donora da bi se pronašao odgovarajući organ.
De Buijzer je ukazao i na značaj infrastrukture, razmene podataka i bezbednosti sistema u vremenu kada se sve više procesa digitalizuje. Istovremeno, evropski propisi o zaštiti podataka postavljaju dodatne zahteve pred organizacije koje rade sa osetljivim medicinskim informacijama.
Međutim, uloga međunarodne saradnje nije samo u razmeni organa. Ona omogućava i prenošenje znanja i dobrih praksi, od novih tehnologija do metoda organizacije transplantacionih programa.
Govoreći o iskustvima zemalja članica Eurotransplanta, de Buijzer je posebno istakao potrebu da zakonodavstvo pronađe ravnotežu između zaštite pojedinca, kulturnih i verskih aspekata i medicinskih mogućnosti za procenu podobnosti potencijalnog donora.
Ukrštene transplantacije još čekaju na prvu primenu
Jedan od konkretnih zahteva udruženja odnosi se i na ukrštene transplantacije bubrega.
Iako ih zakon predviđa već osam godina, prema podacima iznetim na konferenciji, u Srbiji do sada nije obavljena nijedna takva transplantacija.
Model je namenjen situacijama u kojima osoba želi da donira bubreg bliskom članu porodice, ali nisu kompatibilni. Ako istovremeno postoji drugi par u istoj situaciji, a donori iz dva para su međusobno kompatibilni sa primaocima iz drugog para, moguće je obaviti dve povezane transplantacije.
Za pacijente koji čekaju organ, aktiviranje ovog modela moglo bi da otvori još jednu mogućnost za lečenje.
Udruženje traži i proširenje kruga osoba koje mogu biti živi donori, kao i veću transparentnost kroz redovno objavljivanje detaljnih godišnjih izveštaja o radu donorskih bolnica, broju transplantacija i listama čekanja.
Srbija nema nacionalnu strategiju za transplantaciju
Na konferenciji su prvi put predstavljene "Polazne osnove strategije za unapređenje sistema transplantacije organa u Republici Srbiji“, dokument koji je nastao na inicijativu udruženja "Donorstvo je herojstvo“.
Jedan od zaključaka je da Srbija nema poseban strateški dokument posvećen transplantaciji organa.
Autori dokumenta ukazuju da unapređenje transplantacionog sistema nije samo pitanje izmene zakona. Potrebna je dugoročna javna politika koja će jasno odrediti prioritete, ciljeve, mere i pokazatelje uspeha.
Među predloženim prioritetima su nacionalna strategija za transplantaciju, obavezujući protokol za identifikaciju potencijalnih donora, obuka zdravstvenih radnika i koordinatora u donorskim bolnicama, unapređenje sistema živog i ukrštenog donorstva i veća transparentnost podataka.
Od poverenja do podrške pacijentima
Jedna od tema konferencije bila je i psihološka podrška ljudima koji čekaju transplantaciju.
Jer proces ne počinje i ne završava se operacijom. Pacijenti se sa bolešću suočavaju mnogo pre nego što dođu na listu čekanja, a nakon transplantacije počinje novi period života, sa drugačijim izazovima.
Zbog toga učesnici konferencije ukazuju na potrebu da psihološka podrška bude sistemska i dostupna pacijentima i njihovim porodicama.
Istovremeno, poverenje građana predstavlja jedan od ključnih elemenata čitavog sistema.
Podaci koje je sa nama podelima Biljana Vasković pokazuju da je od 40 potencijalnih donora tokom ove godine, prema navodima udruženja, 23 porodice dale saglasnost za doniranje organa. To je više od polovine slučajeva.
Poruka učesnika je da taj podatak ne govori samo o spremnosti građana da pomognu drugima, već i o tome koliko je važno da postoji sistem u koji porodice imaju poverenja.
"Mogućnost da nekome spasemo život“
U konačnici, konferencija je otvorila pitanje koje prevazilazi statistiku: koliko ljudi koji čekaju organ može da dobije novu šansu ukoliko sistem bude organizovan tako da prepozna svakog potencijalnog donora?
Prema proceni udruženja "Donorstvo je herojstvo“, Srbija bi, poredeći se sa Hrvatskom, mogla da ima oko 200 donora godišnje. Prošle godine imala ih je 20.
Između ta dva broja nalazi se čitav sistem – jedinice intenzivne nege, lekari i koordinatori, zakoni i protokoli, transplantacioni centri, međunarodna saradnja, ali i građani i njihove odluke.
Zato je jedna od najvažnijih poruka konferencije jednostavna: povećanje broja transplantacija ne počinje tek kada se pojavi organ. Počinje mnogo ranije – onda kada zdravstveni sistem prepozna potencijalnog donora i kada je dovoljno organizovan da tu priliku ne propusti.
(M.A./EUpravo zato)
