Tokom 2025. godine, više od polovine porodica u Srbiji pristalo je na donaciju organa svojih preminulih članova, broj realizovanih transplantacija i dalje znatno manji od stvarnih potreba.
Prema dostupnim podacima, u ovoj godini urađeno je 51 transplantacija organa i 33 transplantacije rožnjača. Iako je to iznad višegodišnjeg proseka, brojke nisu dovoljne da odgovore na potrebe više od 1.800 pacijenata koji se nalaze na listama čekanja. Među njima je i 40 dece.
Pored manjka donora, dodatni izazov predstavlja i zakonski okvir koji već četiri godine čeka na usvajanje predloženih izmena. Postojeća pravila onemogućavaju donaciju organa od živih donora koji nisu u najbližem srodstvu, dok udruženja pacijenata upozoravaju da se u velikom broju bolnica ne sprovode ni osnovne procedure utvrđivanja moždane smrti - što direktno smanjuje broj potencijalnih donora.
Od detinjstva sa hroničnim bubrežnim oboljenjem
Jeleni Veljković hronična bolest bubrega dijagnostikovana je u 12. godini života, tokom lečenja na Institutu za majku i dete. Do 2020. godine stanje je bilo stabilno, ali je nakon preležanog kovida došlo do pogoršanja, što je dve godine kasnije rezultiralo dijalizom.
Ishrana i zdravlje su joj od malih nogu bili prioritet, jer su dijete pacijenata obolelih od bubrežne slabosti rigorozne. Pored toga, tu su i bili i česti odlasci kod lekara, tako da je bila uskraćena za mnoge stvari koje zdravi ljudi smatraju normalnim: "Na dijalizi sam već tri i po godine. Nažalost, već se primećuju promene i spolja i iznutra. Umor je ono što mi jako smeta, često sam preumorna bez razloga. Nisam u stanju da obavljam svakodnevne aktivnosti, naročito kada treba da se posvetim deci. U danima kada sam na dijalizi oni znaju da moram da odmaram što više, tako da su ti dani za nas izgubljeni."
Sa dijalizom se ne suočava sama - i njena majka već pet godina prolazi kroz isti proces. Kako Jelena kaže, teško joj je da gleda kako majci organi postepeno otkazuju, jer se plaši da bi i nju mogla zadesiti slična sudbina, ukoliko uskoro ne dobije zdrav bubreg.
"Pomažemo jedna drugoj koliko je moguće i držimo se uvek zajedno."
Strah i neizvesnost svakog dana
Najteži deo čekanja je kako kaže, stalni strah. Jelena se na listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega u Srbiji nalazi već dve godine i svesna je da mnogi, nažalost, taj najvažniji poziv nikada ne dočekaju.
"Svaki put kada mi zazvoni telefon, prvo pomislim da me zovu sa klinike i da su mi našli donora. Torba sa stvarima i dokumentacija su odavno spakovane, samo još čekam taj poziv."
Kardiološke komplikacije i odluka o lečenju u Belorusiji
Pored primarnog bubrežnog oboljenja, Jelena se u međuvremenu suočila i sa kardiološkim komplikacijama. Zbog viška tečnosti koji se nakuplja u telu između dijaliza, došlo je do proširenja leve pretkomore srca i pojave aritmije. Iako je stanje za sada stabilno, strahuje da, ako predugo bude čekala, više neće biti dobar kandidat za transplantaciju: "Zbog toga sam rešila da sreću okušam i u Belorusiji, jer znam da bih tamo možda imala veće šanse. Iz iskustva drugih pacijenata koji su bili tamo, znam da se na poziv čeka mnogo kraće nego kod nas. To mi je trenutno jedina šansa da što pre dobijem zdrav bubreg."
Trenutno je na početku procesa i čeka odgovor klinike da li je odgovarajući kandidat - nakon čega će biti stavljena na listu čekanja.
Za pripremu, transplantaciju i kompletan boravak na klinici potrebno je između 80 i 90 hiljada evra. Pošto nije u mogućnosti da sama obezbedi sredstva, novac prikuplja preko humanitarne fondacije "Budi human" - do sada je prikupljeno oko 60 odsto iznosa.
Svakodnevni izazovi su ogromni, Jelena kaže da ju je ova borba naučila da više ceni život i ljude koji su uz nju. Dok čeka odgovor iz Belorusije, i dalje veruje da će zahvaljujući ljudskoj solidarnosti i većem razumevanju sistema, dobiti novu šansu za život.
Potreba za većom edukacijom i promenom zakona
Jelena veruje da su teorije zavere i religijska tumačenja duboko ukorenjeni u našem društvu, ali da se najviše mora raditi na edukaciji i koliko je donorstvo u stvari humano.
"Verujem da bi broj donora bio mnogo veći kada bi se svest o doniranju organa proširila. Mnoga udruženja za podršku dijaliznim i transplantiranim pacijentima, kao i inicijativa "Donorstvo je herojstvo", već godinama rade na širenju svesti. Ali potrebna je veća medijska i podrška sistema. Bilo bi od velikog značaja da postoji više edukativnih kampanja i savetovališta za građane svih uzrasta, naročito za mlade," poručuje Jelena.
Kao prioritet vidi usvajanje zakonskih izmena koje bi omogućile da živi donor može biti i osoba van najuže porodice, što trenutno zakon ne dozvoljava. Smatra i da bi država trebalo da pruži veću finansijsku podršku pacijentima koji odlaze na transplantaciju u inostranstvo - posebno kada vreme postane presudan faktor. Pored zakonskih promena, ukazuje i na potrebu za osnivanjem savetovališta za građane koji razmatraju mogućnost donacije.
(EUpravo zato)
