Na prvi pogled, srce i bubrezi imaju sasvim različite poslove.
Srce pumpa krv i svakim otkucajem ga šalje kroz telo, na taj način se ćelije snadbevaju kiseonikom i hranljivim materijama. Bubrezi je filtriraju i iz krvi uklanjaju otpadne materije, regulišu količinu tečnosti i elektrolita i učestvuju u kontroli krvnog pritiska.
Ali između ova dva organa postoji čvršća veza nego što se na prvi pogled čini.
Kada bubrezi polako počnu da gube svoju funkciju, srce je pod većim opterećenjem. A kada srce ne uspeva dovoljno efikasno da pumpa krv, bubrezi ostaju bez odgovarajućeg protoka krvi.
Tada pacijent ulazi u začarani krug: bolest jednog organa dodatno opterećuje drugi, a njegovo pogoršanje zatim ponovo utiče na prvi.
Problem može dugo da ostane nevidljiv
Hronična bolest bubrega je nezgodna zato što može da napreduje bez dramatičnih simptoma. Prema definiciji, ona je trajni poremećaj strukture ili funkcije bubrega u periodu od najmanje tri meseca.
Oko 100 miliona ljudi u Evropi, trrenutno živi sa hroničnom bolešću bubrega. Istovremeno, ova bolest značajno povećava rizik od različitih kardiovaskularnih problema, stoga je najvažnije da veza funkcioniše u oba smera.
Nove smernice Evropskog kardiološkog društva, razvijene u saradnji sa Evropskim udruženjem za bubrege, prvi put su posvećene zajedničkoj borbi u lečenju kardiovaskularnih i bubrežnih bolesti.
Jedna od najvažnijih poruka zapravo je prilično jednostavna: ljudi sa kardiovaskularnim bolestima trebalo bi redovno da kontrolišu i rad svojih bubrega. Dobra vest je da to ne zahteva komplikovane procedure.
Lekari procenjuju funkciju bubrega analizom krvi, odnosno određivanjem procenjene brzine glomerularne filtracije (eGFR), ali i analizom urina u kojoj se meri odnos albumina i kreatinina.
Autori smernica svoj pristup su saželi u akronim STAMP.
Prvo dolazi skrining i rano otkrivanje bolesti. Zatim sledi procena rizika, koliko je verovatno da će bolest bubrega napredovati i koliki je istovremeno rizik za srce i krvne sudove. Treći korak je lečenje faktora rizika i same bubrežne bolesti. Četvrti podrazumeva prilagođavanje kardiovaskularne terapije stanju bubrega, dok se poslednji odnosi na organizaciju zdravstvene zaštite tako da pacijenti sa najvećim rizikom što pre dobiju odgovarajuću pomoć.
Pomak u terapijama
Postoji više terapija koje istovremeno smanjuju rizik od komplikacija povezanih sa srcem i bubrezima. Među njima su lekovi koji deluju na renin-angiotenzin sistem, SGLT2 inhibitori i statini, a nove smernice naglašavaju značaj njihove pravovremene primene kod određenih pacijenata.
Ovo je važno zato što oštećeni bubrezi menjaju način na koji telo obrađuje pojedine lekove. Lek koji odgovara osobi sa očuvanom funkcijom bubrega možda nije najbolji izbor kada je funkcija bubrega smanjena. Zato terapija ne može da se posmatra nezavisno od stanja drugog organa.
Jedna od važnih promena koju nove smernice donose jeste i insistiranje na boljoj saradnji kardiologa i nefrologa. To nije samo pitanje organizacije zdravstvenog sistema, kod pacijenta koji istovremeno imaju srčanu i bubrežnu bolest, odluka koja koristi jednom organu ponekad mora da se prilagodi drugom. Zbog toga je potrebna koordinacija različitih specijalista, ali i aktivno uključivanje pacijenta u donošenje odluka.
(EUpravo zato)
