Dete koje skroluje satima možda ne traži samo zabavu. Možda traži društvo, potvrdu, beg od dosade, osećaj pripadanja ili jednostavno prostor u kojem može da zaboravi na ono što ga muči.
I upravo tu, smatra psiholog i psihoterapeut Milica Jeremić, počinje problem sa idejom da je zabrana sama po sebi dovoljna.
"Svaki pritisak i zabrana stvaraju otpor kod deteta, koji ono ili jasno izražava, ljuti se, odbija ili pokazuje, ali lažnu, poslušnost tako što samo nađe način da dođe do interneta i društvenih mreža, a da roditelji o tome ništa ne znaju."
Drugim rečima, roditelj može imati osećaj da je uspostavio kontrolu, dok dete istovremeno uči kako da tu kontrolu zaobiđe.
A tada se, umesto poverenja i razgovora, razvija potpuno drugačiji obrazac - laganje, skrivanje i tajno korišćenje interneta.
Kada zabrana ne rešava ono što je ispod površine
Problem sa društvenim mrežama nije samo vreme provedeno pred ekranom.
Ako dete na Instagramu, TikToku ili nekoj drugoj platformi traži potvrdu, društvo ili beg od osećaja usamljenosti, ukidanje aplikacije samo po sebi neće ukloniti te potrebe.
"Kada detetu zabranimo društvene mreže, mi i dalje nismo rešili njegov osećaj praznine, nisko samopouzdanje, osećaj da nigde ne pripada, ali ni osećaj da ima gde da se izoluje od realnosti kada mu je to potrebno", objašnjava Jeremić.
Upravo zato, kaže ona, ne treba izgubiti iz vida koliko je digitalni svet danas postao deo identiteta mladih.
"U 2026. godini ukidanje digitalnog identiteta je kao napad na sopstveno postojanje."
To ne znači da deci treba ostaviti neograničen pristup internetu. Naprotiv. Ali pitanje je šta im ponuditi umesto pukog oduzimanja telefona.
Najveća opasnost možda nije tamo gde je prvo tražimo
Jedan od paradoksa zabrane jeste to što dete može jednostavno da pronađe drugi put do sadržaja.
Ako nestanu Instagram i TikTok, mogu se pojaviti druge platforme, privatni servisi, video-igre, anonimni forumi, ili tehnologija koja je još dostupnija i naizgled bezazlenija.
Posebno mesto u toj priči imaju AI četbotovi.
Jer oni ne viču. Ne prekidaju razgovor. Ne deluju nezainteresovano. Uvek su dostupni i mogu ostaviti utisak da razumeju ono što dete govori.
"Najopasniji su upravo oni delovi interneta koji mogu biti i najprihvatljiviji, čak i nama odraslima, AI četbotovi. Oni ne viču, ne ljute se, razumeju, podržavaju i uvek su tu."
Ali upravo zbog toga, upozorava psihoterapeutkinja, postoji opasnost da dete komunikaciju sa stvarnim ljudima počne da zamenjuje razgovorom sa mašinama.
"Ukoliko dete zameni komunikaciju s ljudima sa AI četbotovima, ono polako gubi sposobnost empatije, veru u sopstvenu sposobnost donošenja odluka i socijalnu inteligenciju."
A onda dolazimo do - dosade
Možda jedan od najnepopularnijih zadataka savremenog roditeljstva jeste da dozvoli detetu da mu bude dosadno.
Deca su navikla na sadržaj koji se menja iz sekunde u sekundu. Novi video, nova fotografija, nova poruka, novi zvuk. Mozak dobija stalne, brze podsticaje, pa sve ono što zahteva vreme, koncentraciju i trud može početi da deluje nezanimljivo. Zato se, kada se telefon skloni, često čuje čuveno: "Meni je dosadno."
Ali dosada nije nužno neprijatelj.
"Dosada postaje nešto protiv čega se i roditelji bore, umesto da prihvate da je upravo dosada način da se razvije kreativnost i različiti načini za rešavanje problema", kaže Jeremić.
Drugim rečima, dete koje nema spreman sadržaj na ekranu mora samo da pronađe način da ispuni vreme. I upravo iz tog "nemam šta da radim" mogu nastati igra, kreativnost, istraživanje, razgovor ili nova ideja.
Rešenje možda nije zabrana, već doziranje
Umesto potpunog ukidanja telefona, roditelji bi, prema mišljenju psihoterapeutkinje, trebalo da sa decom naprave jasna pravila korišćenja tehnologije.
Ali postoji jedan važan uslov: pravila moraju da važe i za roditelje.
Telefon se ne nosi u spavaću sobu. Ne koristi se najmanje sat vremena pre odlaska na spavanje. Ne koristi se tokom obroka.
I ne postoji izuzetak za roditelja koji "samo na brzinu" proverava poslovni mejl dok dete sedi preko puta njega.
Jer teško je detetu objasniti da telefon nije važan ako roditelj sam ne može da ga spusti sa stola.
Ne morate voleti ono što dete gleda - ali morate znati šta gleda
Još jedan važan korak jeste zainteresovanost roditelja za digitalni svet deteta. Ne u smislu kontrole svakog klika, već razgovora.
Šta ti je zanimljivo u toj igrici? Kako funkcioniše? Šta ti se dopada? Šta si naučio? Zašto misliš da je taj influenser uspešan?
A onda dolaze i pitanja koja razvijaju kritičko mišljenje.
Ako dete kaže da neko zarađuje ogromne količine novca igrajući igrice, roditelj može da pita: "Da li stvarno poznaješ nekoga ko živi samo od toga? Kako misliš da je došao do tog uspeha?"
To nije zabrana. To je učenje deteta da ne prihvata sve što vidi zdravo za gotovo.
Norveška pokazuje da postoji i drugačiji put
Možda je upravo tu najzanimljivija lekcija iz Norveške, kaže Jeremić koja je u jednom periodu života živela i radila u toj zemlji.
Tamošnji obrazovni sistem snažno naglašava praktično učenje, zdravlje, kuvanje, fizičku aktivnost i boravak u prirodi. Zvanični nastavni program za predmet "Hrana i zdravlje" predviđa da deca kroz pripremu obroka razvijaju praktične veštine, samostalnost, znanje o zdravoj ishrani i odgovornom odnosu prema hrani.
I odnos prema prirodi je deo obrazovanja. Norveški programi podstiču decu da borave napolju, razvijaju praktične veštine, uče kako da se bezbedno kreću u prirodi i preuzimaju odgovornost za sebe i druge i to je važna razlika u pristupu, navodi naša sagovornica.
Prema njenim rečima, ne pokušava se samo ukloniti digitalni svet, gradi se dovoljno snažan stvarni svet kojem dete ima čemu da se vrati.
"Ako dete odmalena zna kako da kuva, napravi nešto svojim rukama, provede dan u prirodi, kreće se, sarađuje sa drugima i rešava praktičan problem, telefon nije jedino mesto na kojem može da doživi zadovoljstvo i osećaj uspeha".
Deci ne treba beskrajna sloboda, već granice
Zato se pitanje društvenih mreža možda ne može svesti na jednostavno "zabraniti" ili "dozvoliti".
Deci su potrebne granice, ali i prisutni roditelji.
Potrebno im je da znaju kada se telefon koristi, a kada se odlaže. Potrebno im je da roditelj zna šta gledaju, ali i da može da razgovara sa njima bez automatskog osuđivanja. Potrebno im je vreme bez ekrana, ali i dovoljno sadržaja u stvarnom svetu koji će to vreme učiniti zanimljivim.
Jer ako detetu samo uzmemo telefon, ostaje praznina.
A ako tu prazninu popunimo igrom, sportom, prirodom, prijateljima, razgovorom, kuvanjem, muzikom, čitanjem, dosadom i stvarnim iskustvima, onda smo uradili mnogo više od zabrane.
"Deci ne treba beskrajna sloboda, već jasne granice i doslednost, ali kroz istinsko prisustvo i zainteresovanost roditelja", kaže Jeremić.
I možda je upravo to najteži deo cele priče.
Ne pobediti TikTok, ne pobediti Instagram, ne pobediti veštačku inteligenciju, već biti dovoljno prisutan u životu svog deteta da mu virtuelni svet ne bude jedino mesto na kojem se oseća viđeno, prihvaćeno i važno.
Jer tehnologija će se menjati, aplikacije će nestajati i pojavljivati se nove, pravila će se pooštravati, ali potreba deteta za pripadanjem, pažnjom i sigurnošću ostaće ista.
(M.A./EUpravo zato)
