Evropski dan jezika: EU ima 27 članica i 24 zvanična jezika - ko i kako "kroji" jezičku mapu Evrope?

Dok se širom Evrope 26. septembar obeležava kao Evropski dan jezika, u Briselu, nezvaničnoj prestonici Evrope, višejezičnost nije samo proslava, već svakodnevna stvarnost, ali i prostor za političke i kulturne sporove.

Kako EU sastavlja listu zvaničnih jezika?

Kada je 1958. godine usvojena prva uredba o jezičkom režimu evropskih institucija, tadašnja Evropska ekonomska zajednica imala je svega četiri zvanična jezika: nemački, francuski, italijanski i holandski.

Iako Evropska unija ima 27 država članica, njihov broj nije jednak broju zvaničnih jezika. Razlog je što više država deli isti jezik. Nemački je, na primer, zvaničan u četiri članice, francuski u tri, a holandski u dve. 

Danas Evropska unija ima 24 zvanična jezika. Lista je rasla zajedno sa proširenjem Unije, pa su jezici novih članica postajali deo zvaničnog jezičkog režima. Pravila su pritom prilično stroga.

Kada država postane članica EU, ona predlaže koji će njen zvanični jezik biti dodat u jezički režim Unije. Odluku o izmeni jezičkog režima donosi Savet EU, uz jednoglasnu saglasnost država članica.

Ovaj sistem omogućava da svaki građanin EU može da se obrati institucijama Unije na bilo kom od 24 zvanična jezika i da na tom jeziku dobije odgovor. Zakonski akti EU objavljuju se na svim zvaničnim jezicima i imaju jednaku pravnu vrednost.

Jedan od najzanimljivijih primera je engleski. Nakon izlaska Velike Britanije iz EU, engleski nije izgubio status zvaničnog jezika, jer je i dalje jedan od zvaničnih jezika Irske i Malte.

Održavanje ovakvog sistema predstavlja ogroman logistički poduhvat. Evropske institucije zapošljavaju veliki broj prevodilaca i tumača, a svakodnevno se prevode zakoni, saopštenja, dokumenta i drugi materijali.

Sa 24 zvanična jezika postoji čak 552 moguća para jezika. Zbog toga se u evropskim institucijama, u zavisnosti od situacije, koriste različite kombinacije direktnog i posrednog prevođenja i tumačenja.

Sve to ima svoju cenu, ali je višejezičnost istovremeno jedan od osnovnih principa evropskog projekta. Ideja nije da se Evropa ujedini tako što će govoriti jednim jezikom, već da različiti jezici mogu funkcionisati unutar istog političkog prostora.

Španski jezički front - katalonski, baskijski i galicijski

Dok Evropska unija promoviše jezičku raznolikost, pitanje regionalnih jezika pokazuje koliko ono može biti politički osetljivo.

Najnoviji primer stiže iz Španije, koja traži da katalonski, baskijski i galicijski dobiju status zvaničnih jezika EU.

Madrid je zahtev više puta stavljao na dnevni red evropskih institucija, ali za njegovu realizaciju neophodna je jednoglasna saglasnost svih država članica. Upravo tu nastaje problem, jer pojedine članice imaju rezerve prema uvođenju novih jezika u već složen sistem EU.

Katalonski je najznačajniji deo ovog zahteva i snažno je povezan sa identitetom Katalonije i dugogodišnjim političkim sporom između Barselone i Madrida. Baskijski je, sa druge strane, jedan od najvećih evropskih jezičkih rariteta i ne pripada indoevropskoj porodici jezika, dok je galicijski romanski jezik blizak portugalskom. Sva tri jezika imaju službeni status u odgovarajućim delovima Španije.

Španija je spremna da preuzme troškove njihovog uvođenja u evropski jezički sistem, ali pitanje nije samo finansijsko. Uvođenje novih zvaničnih jezika otvorilo bi i širu raspravu o tome da li bi sličan status ubuduće mogli da traže i drugi jaki regionalni jezici širom Evrope.

Upravo zato španski zahtev pokazuje da evropska višejezičnost nije samo pitanje prevođenja i administracije. Jezik je u Evropi istovremeno pitanje kulture, identiteta i politike.

Evropski dan jezika tako podseća na paradoks moderne Evrope: jezici treba da čuvaju različitost, dok institucije istovremeno moraju da pronađu način da ta različitost funkcioniše unutar jednog političkog prostora.

Više jezika, jedna država

Španija, međutim, nije jedina evropska zemlja u kojoj više jezika deli isti državni prostor. Naprotiv, višejezičnost je duboko ukorenjena u političkoj i društvenoj strukturi brojnih članica Evropske unije.

Belgija ima tri zvanična jezika, holandski, francuski i nemački, dok je jezička podela zemlje istovremeno deo njenog političkog uređenja. Holandski je dominantan u Flandriji, francuski u Valoniji, dok nemački ima zvanični status u malom delu istočne Belgije. Brisel je poseban slučaj, kao zvanično dvojezična prestonica u kojoj su francuski i holandski ravnopravni.

I susedni Luksemburg ima tri zvanična jezika: luksemburški, francuski i nemački. Međutim, njihova upotreba nije ista, dok se luksemburški snažno vezuje za nacionalni identitet i svakodnevnu komunikaciju, francuski ima važnu ulogu u administraciji i pravosuđu, a nemački je veoma prisutan u medijima i obrazovanju.

Na severu Evrope, Finska ima dva zvanična jezika, finski i švedski. Iako većinu stanovništva čine govornici finskog, švedski ima zaštićen službeni status, posebno u područjima sa značajnom švedskojezičnom populacijom.

Slična kombinacija postoji i u Irskoj, gde su irski i engleski zvanični jezici. Engleski je dominantan u svakodnevnom životu, ali irski ima posebno mesto kao nacionalni jezik i važan deo kulturnog identiteta zemlje. Na Malti su zvanični jezici malteški i engleski, što odražava istorijski spoj mediteranskog i britanskog uticaja.

Ovi primeri pokazuju da evropska jezička mapa nije podeljena jednostavnom linijom "jedna država, jedan jezik". Naprotiv, granice država i granice jezika često se ne poklapaju. Negde više jezika predstavlja istorijsko nasleđe, negde rezultat složenog političkog uređenja, a negde važan deo identiteta manjinske zajednice.

Upravo zato evropska politika jezika nije samo pitanje administracije. Kada se odlučuje koji će jezik biti zvaničan, gde će se koristiti i kakvu će institucionalnu zaštitu imati, istovremeno se govori o ravnopravnosti, identitetu i odnosu između različitih zajednica.

(EUpravo zato.rs)