Ako strance pitate koji je glavni grad Švajcarske, često će bez mnogo razmišljanja reći, Cirih ili Ženeva. I to nisu baš besmislni odgovori: Cirih je najveći i ekonomski najvažniji grad u zemlji, dok je Ženeva svetski centar međunarodnih organizacija.
Ali, pogrešno. I, što je još zanimljivije, pogrešan je i odgovor Bern. Iako se u Bernu nalaze vlada, parlament, Savezna kancelarija i veliki deo državne administracije, on se zvanično ne zove glavnim gradom. Razlog? Zato što je Švajcarska - Švajcarska: komplikovana, istorijski specifična i izrazito pragmatična.
Da bi se razumelo zašto je pitanje prestonice u Švajcarskoj toliko neobično, potrebno je vratiti se daleko unazad, na same početke države.
Država bez prestonice
Još od 1291. godine Švajcarska se razvijala kao labav savez kantona.Sve do kraja 18. veka, Stara švajcarska konfederacija nije imala parlament u pravom smislu te reči. Umesto toga, postojala je Tagsatzung, skupština izaslanika nezavisnih i suverenih kantonaOvi sastanci nisu imali stalno mesto: održavali su se naizmenično u Lucernu, Cirihu i Švicu, a naročito često u Frauenfeldu (kanton Turgau) i Badenu (kanton Aargau). Zanimljivo je da su se pojedini sastanci održavali i van teritorije Konfederacije, na primer u Konstanci.
Francuska intervencija i lutanje prestonice
Prekretnica dolazi 1798. godine, kada trupe Francuske Republike ulaze u Švajcarsku. Stara konfederacija je ukinuta, a uspostavljena je centralizovana Helvetska republika, po uzoru na Francusku.
U tih pet burnih godina, prestonica se selila iz grada u grad: prvo Aarau, zatim Lucern, pa Bern. Ipak, nezadovoljstvo je bilo sveprisutno i niko nije bio zadovoljan novim poretkom.
Kako bi uspostavio red, Napoleon Bonaparta 1803. godine donosi Akt o posredovanju: vraća stare granice kantona i stvara nove, poput Vo i Aargaua. Ni tada, međutim, pitanje prestonice nije rešeno.
Konfederacija od 19 kantona nije imala stalni glavni grad – čak šest gradova se smenjivalo u toj ulozi, svake godine po jedan: Fribur, Soloturn, Bazel, Bern, Lucern i Cirih.
Od 1815. godine, status sedišta Konfederacije (tada nazivanog "predgrađe Konfederacije") rotirao je svake dve godine između Ciriha, Berna i Lucerna. Mnogo selidbi, malo efikasnosti, i još više rasprava.
Tipično švajcarski kompromis
Savremena Švajcarska nastaje 1848. godine, kada je država ustrojena kao federalna republika. Posle Zonderbundskog rata iz 1847. godine (kratki švajcarski građanski rat koji se vodio između katoličkih kantona i ostatka Švajcarske konfederacije, izuzev dva kantona koji su ostali neutralni), bilo je ključno sprečiti koncentraciju moći u liberalnim kantonima i očuvati federalni karakter zemlje. Rešenje? Jedan vrlo švajcarski kompromis.
Dana 28. novembra 1848. godine, poslanici oba doma saveznog parlamenta u prvom krugu glasanja biraju Bern kao sedište saveznih vlasti.
Zašto baš Bern? Razlozi su bili pragmatični: centralna geografska pozicija, podrška frankofonih kantona i, ne manje važno, činjenica da je grad besplatno ustupio zemljište za izgradnju saveznih institucija.
Istovremeno, druge ključne institucije raspoređene su širom zemlje: Savezni sud je premešten u Lozanu, Savezni krivični sud u Belinconu, dok Švajcarska narodna banka ima sedišta i u Cirihu i u Bernu.
Bern, "savezni grad", ali ne i prestonica
Od tada se Bern naziva "saveznim gradom", iako taj termin nije ni upisan u Savezni ustav, već postoji samo u zakonodavstvu. Drugim rečima, Bern je prestonica u praksi, ali ne i na papiru.
Istoričar Andre Holenštajn objašnjava da su savezni parlamentarci svesno izbegli formalno proglašenje glavnog grada kako bi uvažili raspoloženje konzervativnih katoličkih kantona. "Oni su u novu državu ušli poraženi silom, i nastavili su da je odbacuju politički, kulturno i emotivno", navodi Holenštajn.
Strategija se, čini se, isplatila. Švajcarska je od tada ostala stabilna država i izrasla u jednu od najuspešnijih demokratija na svetu, čak i bez zvanične prestonice.
(EUpravo zato)
