Ukoliko istoriju ljudi posmatramo kao arheolog slojeve zemlje ispod sebe, postaje jasno da borba za ljudska prava nije bila pravolinijska putanja. Već više nalik meandr reke, oblikovan snagom otpora, hrabrošću pojedinaca i revolucijama čitavih zajednica.
Usvajanje Deklaracije o ljudskim pravima - početna tačka
Planeta Zemlja je trenutno dom za više od 8 milijardi ljudi, svaki od tih pojedinaca ima neku svoju priču, tradiciju i borbu. Od prašnjavih sela na istoku afričkog kontinenta, do ledenih visina Tibeta, ili evropskih metropola obasjanih bleštavim svetlima - svi ljudi na ovoj planeti imaju istu potrebu: pravo na besplatan pristup zdravstvu, obrazovanju, pravo na rad koji je pošteno plaćen, ali i na obezbeđen mir, jednakost i svetlu budućnost.
10. decembra 1948. godine, doneta je Deklaracija o ljudskim pravima, usled događaja koji su se dešavali tokom Drugog svetskog rata - koji je svet naterao da predupredi sve buduće slične sukobe. Ovo je bio prvi globalni dokument koji je garantovao da svako ljudsko biće poseduje ista, neotuđiva prava.
Deklaracija nije pravno obavezujuća, ali je postala temelj za desetine međunarodnih konvencija, ustava i zakona širom sveta.
Ujedinjene nacije su tako postavile za svoj glavni cillj zaštitu ljudskih prava. To je bio preloman trenutak kada je čovečanstvo rešilo da postavi univerzalni okvir za zaštitu svakog pojedinca.
Kratak istorijski pregled borbe za ljudska prava - u savremenom dobu
Ukoliko uzmemo u obzir savremeno doba - termin za vremenski period od 19. veka, postoji nekoliko ključnih trenutaka koji su oblikovali naše današnje poimanje termina "vladavina prava".
Ropstvo je ukidano u periodu tokom 19. i 20. veka, ali ako ovaj pojam gledamo u kontekstu prava - ovo predstavlja jedan od najvećih civilizacijskih pomaka. Ideja da čovek ima svog vlasnika i da nema pravo na svoju slobodu, bila je duboko ukorenjena milenijumima u ljudskoj istoriji, a njegovim ukidanjem otvorena su vrata modernoj borbi za dostojanstvo.
Sledeće su bile žene, od konvencija u Seneka Folsu počevši od sredine 19. veka, do evropskih sifrazetkinja početkom 20. veka - žene širom sveta rešile su da podignu svoj glas kako bi se izborile za svoja osnovna prava. Ovo je bila jedna od prvih globalnih promena koja je pokazala da ljudska prava nisu statična, već se prilagođavaju savremenom dobu i potrebama.
Drugi svetski rat i nakon njega Nirnberški procesi 1945-1946. godine, bili su prvi put u istoriji doveli do toga da pojedinci na najvišim položajima odgovaraju za zločine protiv čovečnosti. Time je postavljen presedan u kontekstu shvatanja da državna moć nije iznad života i prava nevinih ljudi.
Dok su istorijske ličnosti poput Martina Lutera Kinga Mlađeg, promenila su ne samo jednu zemlju, već način na koji svet razmišlja o pravima ljudi različitih rasa. Mirni protesti, marševi i "I Have a Dream" govor postali su simbol borbe protiv sistemske diskriminacije.
Stoga ne čudi da sredinom 20. veka, Afrika, Azija i Bliski istok prolaze kroz procese oslobađanja od kolonijalnih sila. Milioni ljudi prvi put tada stiču pravo na sopstvenu državu, identitet i glas na izborima.
I konačno, jedna od najznačajnijih prekretnica, dešava se sa UN Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.
Važnost današnjeg dana
Borba za ljudska prava imaju svoj dubok koren u ljudskoj istoriji. Ukoliko pogledamo samo savremeno doba, shvatamo da su neka od najosnovnijih prava doneta relativno skoro.
Ovo je prema mišljenju stručnjaka u stvari najbolji pokazatelj kako ljudska prava nisu činjenica, već živi proces koji se konstantno menja i prilagođava potrebama modernog društva.
Zato je bitno, s vremena na vreme, podsetiti se skromnih početaka i dokle je ljudski rod stigao, ali i isto tako koliko njih još uvek živi bez osnovnih prava na dostojanstven život - kako bi im pomogli u njihovoj borbi.
