Proširenje na Zapadni Balkan je ključno za bezbednost Evropske unije: Ovo su tri glavne strateške oblasti

Evropska unija ima više interesa za proširenje na Zapadni Balkan, ali se najmanje spominje niz koristi pre svega u oblasti bezbednosti. U svetu koji se sve više suočava sa geopolitičkim tenzijama, nepredvidivim migracionim tokovima i destabilizacijom međunarodnog poretka, za EU proširenje više nije pitanje idealizma, već strateške nužnosti u novoj evropskoj i globalnoj realnosti.

Zapadni Balkan je glavna kopnena ruta za migracije iz Azije, Bliskog Istoka i Afrike ka EU, što je postalo naročito jasno tokom migrantske krize od 2014. do 2018. godine. Iako je EU uspostavila mehanizme kao što je Sporazum sa Turskom, migracioni pritisak nije nestao, te je on samo preusmeren. Mnoge izbegličke i migrantske grupe zadržavaju se u državama regiona poput Srbije i Bosne i Hercegovine, čekajući u njima trenutak da nastave put ka teritoriji EU.

Bez direktne uključenosti u evropske mehanizme za migracije i azil, zemlje Balkana ostaju slabo koordinisane sa EU, a njihovi kapaciteti za kontrolu granica i upravljanje migracijama su ograničeni. To ne samo da otežava borbu protiv krijumčarskih mreža, već stvara i humanu, socijalnu i bezbednosnu krizu koja može da eskalira i izazove probleme i samoj Evropskoj uniji.

Prema projekcijama Ujedinjenih nacija, stanovništvo Afrike će porasti sa 1,5 milijardi danas na oko 2,5 milijardi do 2050. godine, dok se u regionu Bliskog Istoka očekuje rast sa 500 na preko 725 miliona ljudi. Ovaj demografski pritisak, u kombinaciji sa klimatskim promenama i političkom nestabilnošću, mogao bi da znatno poveća migracione tokove ka Evropskoj uniji u narednim decenijama.

Punopravno članstvo bi omogućilo državama Zapadnog Balkana pristup Frontex-u, boljim bazama podataka, sredstvima za azil i readmisiju, ali i obavezama koje dolaze uz zajednički sistem upravljanja granicama. Time se stvara jedan čvršći bezbednosni obruč koji bi štitio i Uniju i region od budućih neregulisanih migracionih talasa.

Strane autoritarne sile: Rusija i Kina kao strani uticaji

Odluka EU da proširenje uspori otvorila je prostor za geopolitičke rivale da popune prazninu. Rusija, Kina i Turska sve više koriste ekonomske, političke, pa i medijske mehanizme da povećaju svoj uticaj u regionu. Taj uticaj nije uvek politički neutralan, već u pojedinim oblastima ide i direktno protiv evropskih interesa.

Rusija koristi energetske veze, vojnu saradnju i propagandu kako bi osnažila političke snage koje se protive EU i NATO-u, posebno u Srbiji i Republici Srpskoj. Kina kroz inicijativu "Pojas i put" investira u infrastrukturu, ali i u lance snabdevanja automobilske industrije koji su rivalski evropskim industrijama. Takođe, kroz svoj ekonomski uticaj ona stvara i politički uticaj u najbližem okruženju Unije.

EU, koja ne proširuje svoje institucionalne i bezbednosne kapacitete na Balkan, postaje sve slabiji igrač u sopstvenom susedstvu. Bez formalnog proširenja, mehanizmi za suzbijanje uticaja stranih sila ostaju ograničeni, jer EU ne može u punoj meri da primenjuje svoj regulatorni, ekonomski ili bezbednosni aparat van svoje teritorije i država članica. Zato proširenje ne znači samo administrativno širenje organizacije na nove članice, već preuzimanje punog suvereniteta nad bezbednosnim prostorom koji je već faktički deo evropske sfere.

Regionalna stabilnost: Prekidanje krugova kriza

Zapadni Balkan ostaje region krhke stabilnosti, sa niskim nivoom međusobnog poverenja, nerešenim statusnim pitanjima i izvesnim rizikom od lokalizovanih sukoba. Beograd i Priština i dalje nemaju uređen odnos, Bosna i Hercegovina se suočava sa institucionalnim blokadama, a Crna Gora je politički polarizovana, dok se Severna Makedonija bori sa unutrašnjim političkim napetostima.

EU je do sada igrala ključnu ulogu u mirnom rešavanju sporova, ali bez punopravne perspektive članstva, njen uticaj slabi. Lokalni politički akteri sve češće koriste nacionalizam i krize kao instrumente unutrašnje legitimacije, znajući da EU više ne reaguje sa odlučnošću koju je imala tokom ranih 2000-ih. Zemlje regiona bez perspektive ulaska mogu da se okrenu jedne protiv drugih, a time EU rizikuje da gleda novo žarište konflikta na sopstvenim granicama. Proširenje ne znači garanciju večnog mira, ali je ključan korak u razgradnji logike konflikta kao političke strategije.

Uvođenjem regiona u zajednički pravni i institucionalni okvir, EU omogućava rešavanje sporova kroz procedure, a ne kroz pritiske i destabilizaciju. U suprotnom, otvara prostor za ponavljanje istorije. Uključivanje novih država regiona u Uniju bi svakako dalo podsticaja regionalnim elitama da se više usmere ka saradnji i otvorilo perspektivu da je proširenje moguće od poslednjeg učlanjenja iz regiona, u vidu pristupanja Hrvatske davne 2013.

Bezbednost Unije počinje na Balkanu

Ako EU želi da sačuva unutrašnju bezbednost, suzbije pritiske migracija, ograniči strani spoljnopolitički uticaj i spreči povratak sukoba, mora da shvati proširenje kao stratešku investiciju, a ne kao birokratski proces. Iako su reforme ključne u samom procesu integracija i predstavljaju glavni benefit za države kandidate, one često budu zamagljene birokratijom i strahom od zatvorenosti Unije prema novim članicama.

Zapadni Balkan već jeste deo evropske bezbednosne arhitekture, a pitanje je samo da li će to biti arhitektura stabilnosti i integracije, ili tampon zona konflikta, manipulacija i nesigurnosti. Evropska unija još uvek ima šansu da region učvrsti u svom sistemu, ali vreme za odlučnu akciju polako ističe, jer uticaj Kine u ekonomskoj sferi jača širom regiona, a Donald Tramp u Beloj kući donosi više rivalski odnos iz Vašingtona nego što je to bio slučaj sa administracijom Džoa Bajdena. Ipak, zbog postojeće ekonomske povezanosti i geografske blizine, Evropska unija jeste favorit kada se radi o približavanju država Zapadnog Balkana sebi. Bezbednost ostaje jedan od faktora zbog kojih će Brisel biti više zainteresovan od bilo koga drugog da približi države regiona sebi.