Mari Anri Bel, poznat pod pseudonimom Stendal je tokom Napoleonovih kampanja stigao do Italije u čiju lepotu se toliko zaljubio da je o tome čak pisao u svom delu "Rim, Napulj i Firenca". Ovde govori o gradovima izuzetne lepote i nasleđa, ali jedno mesto se posebno izdvaja.
Ovde počivaju najveći
Monumentalna bazilika Svetog Krsta, crkva koju mnogi nazivaju "hramom italijanske slave", na prvi pogled deluje kao još jedna veličanstvena firentinska sakralna građevina od belog, zelenog i ružičastog mermera. Ali iza njene fasade krije se mesto gde su sahranjeni umetnici, naučnici i mislioci koji su promenili tok evropske istorije.
Ovde počivaju Mikelanđelo, Galileo Galilej, Nikolo Makijaveli, pa čak i Đoakino Rosini. Šetnja kroz nju više podseća na hod kroz kolektivno pamćenje Italije nego na obilazak obične crkve. Svaki mermerni spomenik deluje kao poglavlje jedne knjige o ljudskoj genijalnosti.
Kako je sve počelo?
Bazilika je podignuta krajem 13. veka, u vreme kada je Firenca postajala jedan od najbogatijih i najuticajnijih evropskih centara. Grad trgovaca, bankara i umetnika trebao je monumentalnu crkvu koja bi odražavala njegovu moć.
Franjevci su zato izabrali prostor izvan tadašnjih gradskih zidina i počeli izgradnju hrama koji će vekovima kasnije postati simbol renesanse.
Unutrašnjost Santa Kroče i danas deluje gotovo nestvarno. Dok sunčeva svetlost prolazi kroz vitraže i pada u raznim bojama preko kamenog poda, zidove prekrivaju freske Đota, umetnika koji je evropsko slikarstvo približio arte modernu. Njegove scene svetaca i svakodnevnog života imaju emociju i pokret kakvi su u to vreme bili gotovo revolucionarni.
"Anđeli blata"
Ipak, možda najdramatičniji trenutak u istoriji bazilike dogodio se 1966. godine. Nakon katastrofalnih poplava reke Arno, voda i blato prodrli su u crkvu, uništavajući knjige, slike i freske.
Firenca je tada izgledala kao grad koji se guši pod sopstvenom istorijom. Konzervatori, studenti i volonteri iz celog sveta dolazili su da spasavaju umetnička dela pre nego što nestanu zauvek. Mnogi od njih kasnije su prozvani "anđelima blata".
Danas Santa Kroče nije samo verski spomenik. Ona je mesto gde se susreću umetnost, politika, nauka i istorija. U pojedinim delovima ove građevine još se može osetiti ono što je Firencu učinilo kolevkom renesanse: uverenje da čovek svojim umom i stvaralaštvom može postati besmrtan.
Možda upravo zato ova bazilika i dalje privlači milione ljudi. Ne zbog raskoši, već zbog osećaja da se unutar njenih zidova nalaze ostaci epohe u kojoj je Evropa počela drugačije da posmatra svet.
(EUpravo zato)
