Evropska unija ponovo otvara pitanje zajedničke odbrane, kroz mehanizam koji je godinama bio gotovo zaboravljen. Reč je o klauzuli iz Ugovora o EU koja obavezuje države članice da pomognu jedne drugima u slučaju napada, ali koja do sada gotovo da nije korišćena u praksi.
Iako Evropska komisija razmatra njeno aktiviranje, među članicama nema saglasnosti o tome kako bi ta pomoć zapravo trebalo da izgleda. Dosadašnje rasprave u Briselu pokazale su duboke razlike, zbog čega dogovor i dalje nije na vidiku.
Trenutno se bezbednost većine evropskih država u praksi i dalje oslanja na NATO i njegov član 5, koji predviđa kolektivnu odbranu u slučaju napada na jednu članicu. Taj mehanizam se smatra operativnijim i jasnije razrađenim, zbog čega mu deo država EU i dalje daje prednost. Međutim, paralelno postoji i član 42.7 Ugovora o EU, koji formalno obavezuje sve članice Evropska unija na uzajamnu pomoć, ali bez precizno definisanih mehanizama kako se ta pomoć sprovodi u praksi.
Upravo oko toga postoje razlike među državama. Jedan blok, predvođen zemljama poput Francuske i Nemačke, zalaže se da se evropska klauzula ozbiljnije razvije i koristi, kako bi EU bila sposobnija da samostalno reaguje u krizama. S druge strane, države poput Irske i Malte, ali i neke koje snažno računaju na NATO, smatraju da EU ne treba da preuzima ulogu vojnog saveza, već da bezbednost i dalje treba da ostane primarno u okviru NATO struktura.
Predsednik Kipra, Nikos Hristodulidis, koji trenutno predsedava i Savetu EU, podsetio je na tu obavezu nekoliko dana nakon napada koji je izveo iranski dron u martu ove godine, u jednom od kiparskih priobalnih gradova i britansku vojnu bazu, prenosi DW.
Kipar doduše nije zvanično aktivirao član 42, ali Hristodulidis upozorava da Evropska unija hitno mora da se pripremi za takav scenario. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen još je u februaru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji poručila da veruje kako je vreme da se oživi evropska klauzula o uzajamnoj pomoći.
"Uzajamna pomoć u okviru EU nije opcija, već obaveza," rekla je ona tada.
Razlika između člana 5 i klauzule broj 42
Juraj Majcin, analitičar za bezbednosnu i odbrambenu politiku u briselskom Evropskom političkom centru, rekao je za DW da je glavna razlika između klauzula o uzajamnoj odbrani u EU i NATO u načinu na koji bi pomoć u odbrani trebalo da bude pružena. Dok se klauzula EU u velikoj meri zasniva na međuvladinoj i bilateralnoj pomoći, NATO klauzula o kolektivnoj odbrani odražava širi, strukturni princip odvraćanja.
Kristijan Klink, stručnjak za odbrambenu politiku i bivši poslanik SPD, smatra da je Član 42.7 Ugovora EU ubedljiviji od Člana 5 NATO - bar na papiru. Zahtev da se pruži pomoć "svim sredstvima koja su u njihovoj moći" često se tumači kao pomoć "do krajnjih granica sopstvenih mogućnosti", rekao je on za DW.
Nasuprot tome, formulacija člana 5 ostavlja državama NATO veći prostor za sopstvenu procenu, jer svaka zemlja može da preduzme "takvu akciju kakvu smatra potrebnom, uključujući i upotrebu oružane sile".
Ipak, oba stručnjaka su istakla da pomoć prema Članu 42.7 ne znači samo vojnu podršku, već može imati oblik diplomatije, humanitarne pomoći i finansijske podrške. To bi moglo biti posebno važno za članice EU koje nisu članice NATO - Austriju, Kipar, Irsku i Maltu.
Članice podeljene, dogovor za sada daleko
Predstavnici i izaslanici članica EU sastali su se u Briselu u martu kako bi razgovarali o članu 42.7. Jedan visoki zvaničnik odmah na početku jasno je stavio do znanja o čemu je reč: funkcionalna klauzula o uzajamnoj pomoći učinila bi Evropsku uniju kredibilnijom, a u slučaju napada ne bi gubili dragoceno vreme, piše u zapisniku u koji su imali uvid magazin ARD-a "Report Mainz" i "Špigl".
Međutim, neke zemlje imaju načelne primedbe. Irska i Malta izražavaju "najjasnije sumnje u operativnu primenu klauzule o uzajamnoj pomoći", navodi se u zapisniku. Druge države žele pre svega da se oslone na NATO, jer EU, kako smatraju, nije vojni akter. I Italija je oprezna.
Skepticima se suprotstavlja drugi tabor. Francuska, Španija, Holandija, Nemačka i Austrija vrše pritisak, insistirajući na ozbiljnom shvatanju klauzule i na pokretanju debate.
Švedska ambasadorka u Berlinu, Veronika Vand-Danijelson, poručila je da Evropa mora da se probudi i da su oni "već odavno u novom Hladnom ratu.
Do 2024. godine, kada je Švedska postala članica NATO, u Stokholmu se više nego drugde oslanjalo na EU. Član 42.7 čak je ugrađen u zvaničnu švedsku državnu doktrinu. Švedska vlada je 2022. godine u pismu podsetila ostale članice EU na obavezu uzajamne pomoći.
Vand-Danijelson sada zagovara dvostruko rešenje: član 42.7 trebalo bi koristiti za "civilne i hibridne pretnje". Tu bi spadali napadi na kritičnu infrastrukturu, ali i sajber-napadi. Klasična vojna odbrana i dalje bi bila u nadležnosti NATO.
Takav stav mogao bi da postane evropski kompromis jer gotovo niko ne želi otvoren sukob sa NATO, a u krajnjem slučaju njegove strukture mogle bi se koristiti i bez SAD
Ipak, kaže švedska ambasadorka, ne sme se čekati da se sve članice EU slože. "Koalicija voljnih", predvođena Nemačkom, morala bi da krene napred i da izradi konkretne planove za primenu člana 42.
"Član 5" aktiviran samo jednom posle napada 11. septembra
Član 5 NATO aktiviran je samo jednom, posle napada 11. septembra 2001. u SAD. Kao odgovor na to, NATO je rasporedio više aviona za radarsko nadgledanje kako bi pomogla u patroliranju vazdušnim prostorom SAD. Ukupno je 830 članova posada iz 13 zemalja NATO izvelo više od 360 misija.
Slično tome, član 42.7 Evropske unije takođe je aktiviran samo jednom - takođe kao odgovor na terorizam. Posle napada koje je 2015. godine u Parizu izvela takozvana "Islamska država", Nemačka i druge članice EU podržale su francuske snage pomorskim i vazdušnim kapacitetima, ali je to uglavnom bilo u okviru koalicije protiv IS-a koju su predvodile SAD.
Bezbednosni analitičar Majcin, međutim, upozorava da su u oba slučaja klauzule o kolektivnoj odbrani primenjene kao odgovor na događaje "za koje zapravo nisu bile zamišljene". Klink se slaže s tim i ističe da se Francuska 2015. suočila "sa terorističkim napadom, ali ne i sa velikim vojnim napadom", zbog čega član 42.7 i dalje ostaje u velikoj meri neproveren u praksi.
(EUpravo zato.rs)
