Menja se odnos snaga u svetu: Zašto niko u Evropi nije spreman da ratuje za Grenland?

Američki predsednik, Donald Tramp, još je tokom svog prvog mandata izrazio želju za kupovinom, odnosno, osvajanjem Grenlanda, danske autonomne teritorije.

Sam Tramp je više puta napomenuo da je Grenland od izuzetne važnosti za SAD prvenstveno zbog bezbednosti.

"Iz ugla Vašingtona, Grenland je važan u geopolitičkom smislu iz više razloga. Grenland je strateški pozicioniran između Severne Amerike, Evrope, Arktika i Atlantskog okeana. Njegova strateška važnost za SAD se videla još u Drugom svetskom ratu, s obzirom na prisustvo američkih snaga na toj teritoriji. Tokom Hladnog rata, na Grenlandu su se nalazile američke nuklearne strateške snage, a samo ostrvo je služilo kao svojevrstan bastion koji je štitio tzv. GIUK (Grenland-Island-Ujedinjeno Kraljevstvo), strateški morski prolaz prema Atlantskom okeanu od sovjetskih podmornica.

I dan-danas se na Grenlandu nalazi vojna baza SAD-a, "Pitufik svemirska baza", tj. bivša vazduhoplovna baza Tule. Dakle, Grenland igra ulogu svojevrsne kapije između Atlantskog okeana i Arktičkog regiona, što je svakako od strateškog interesa za SAD. Osim toga, Grenland poseduje bogata nalazišta ruda i retkih zemnih metala koji su potrebni za visokotehnološku industriju, i naravno da ga to čini primamljivim.

Klimatske promene i topljenje leda i snega na Grenlandu će svakako u narednim decenijama učiniti pristup i ekstrakciju ruda ekonomski isplativim, i može se reći da SAD na vreme obezbeđuju sebi kontrolu nad tim dragocenim resursima", objasnio je Filipović na početku našeg razgovora.

O kakvom presedanu je reč?

Ukoliko Tramp zaista preuzme Grenland, bio bi to svojevrsni presedan.

"Što se tiče preuzimanja kontrole nad teritorijom van granica neke zemlje, pa toga je uvek bilo, i to nije ništa novo, i u ljudskoj istoriji, i u poslednjih 20-30 godina, u globalnom smislu. Ono što je tu možda presedan, jeste što su u pitanju odnosi između NATO saveznika, tj. SAD i Danske. Tu već možemo da govorimo o tome da nije bilo ranije takvih primera. NATO su de fakto Sjedinjene Američke Države, s obzirom na vojno-logističke kapacitete koje Vašington poseduje, tako da bilo kakav spor između SAD-a i drugih NATO članica ne može da dovede do otvorenog vojnog sukoba - jednostavno druge NATO članice ne poseduju ni volju ni kapacitet da se na bilo koji način vojno usprotive SAD-u. Drugim rečima, po svemu sudeći, ukoliko Vašington želi Grenland, uspeće i da ga preuzme. Naravno, koliko ćemo posle toga moći da pričamo o nekom realnom transatlantskom savezništvu, to je već drugo pitanje", poručuje naš sagovornik.

Kako dodaje, menjanje granica i međunarodnog prava smo "i mi vrlo dobro iskusili 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju, i potonjeg priznavanja tzv. Kosova od strane SAD i skoro svih članica Evropske Unije, osim Španije, Kipra, Slovačke, Rumunije i Grčke".

"Danska je, na primer, učestvovala i u NATO agresiji prema suverenoj zemlji bez odobrenja Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je bila i među prvima koja je priznala nezavisnost tzv. Kosova. Takođe, kao članica NATO-a, učestvovala je u kontroverznim vojnim operacijama u Libiji, Iraku i Avganistanu, između ostalih. U svetlu svega toga, pozivanje Kopenhagena na međunarodno pravo i poštovanje teritorijalnog suvereniteta Kraljevine Danske, čini se, najblaže rečeno, nekompatibilno sa njenom prethodnom praksom prema drugim državama u sličnim slučajevima.

Sa druge strane, SAD rade ono što bi svaka država na njenom mestu učinila, u ovako jednom prelaznom periodu između dva sistema međunarodnih odnosa. Dakle, Rusija to već čini u skladu sa onim što ona smatra da su njeni nacionalni interesi, Kina će takođe ekonomski, politički i/ili vojno reagovati prema Tajvanu u slučaju da Peking oseti da su njegovi nacionalni interesi ugroženi, Izrael takođe sprovodi svoju vojnu politiku na Bliskom Istoku, stavljajući pod kontrolu delove Sirije itd. To će trajati, naravno, dok se ne uspostavi neka nova ravnoteža snaga između velikih i regionalnih sila, a kada će se to dogoditi, na koji način i kako će taj neki novi multipolarni sistem izgledati, još uvek je stvar isključivo nagađanja", napomenuo je Filipović za EUpravo zato.

Koliko je pitanje Grenlanda povezano i sa američkim planovima prema Rusiji i ratu u Ukrajini?

Tramp je tokom prethodne predsedničke kampanje rekao da će, po povratku u Belu kuću, uspeti da okonča rat u Ukrajini "za 24 sata". To se, naravno, nije dogodilo, ali se i dalje radi na pregovorima. Održano je nekoliko sastanaka ruske, američke i ukrajinske delegacije, doduše bez većeg uspeha. Najveće tačke sporenja su svakako potencijalni teritorijalni ustupci na koje nijedna strana nije spremna.

U poslednje vreme, američka administracija je uhapsila venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, a preti Grenlandu i Iranu. Iako se čini da se pomalo zaboravilo na Ukrajinu, da li je to zaista tako?

"Rat u Ukrajini, ali i drugi Trampov predsednički mandat su sasvim izvesno ubrzali proces preraspodele odnosa snaga u svetu. Predsednik Tramp, ali i njegovo okruženje vidi Kinu kao glavnog konkurenta i potencijalnog protivnika u budućnosti, jer je to ipak jedina zemlja koja će biti sposobna da parira Sjedinjenim Državama u ekonomskom, vojnom i političkom smislu. Rusija se tu ne vidi kao glavni protivnik Vašingtona, jer sa jedne strane, današnja Rusija svakako nije bivši SSSR koji je bio egzistencijalna pretnja Zapadu, a sa druge, nije tako označena ni u najnovijoj nacionalnoj strategiji SAD-a. Moskva se pre vidi kao poželjan budući partner za Vašington", smatra Filipović.

Kako objašnjava, u jeku hladnog rata su se sve više produbljivale razlike, pre svega ideološke prirode, između Kine i SSSR-a. SAD su gledale da oslabe komunistički blok, i sa uspostavljanjem dobrih odnosa sa Kinom, uspele su da je zauvek otrgnu od bilo kakvog ponovnog pokušaja SSSR-a da uspostavi svoj uticaj nad njom. U sadašnjem trenutku, rusko-kinesko ekonomsko, političko, ali i vojno partnerstvo izuzetno brine političku elitu u Vašingtonu.

"Dakle, da bi se glavni konkurent, tj. Kina, oslabio, iz ugla Vašingtona, potrebno je nekako privoleti Moskvu na stranu SAD. Zanimljivo je, na primer, da su se tokom avgustovskih pregovora u Enkoridžu, predsednici Tramp i Putin dodirnuli teme zajedničke ekonomske saradnje na Arktiku. Kina je glavni investitor u Rusiji što se tiče njene arktičke zone, i Moskvi bi svakako značilo da dobije još jednog moćnog investitora poput SAD-a, što bi donekle značilo i smanjenje zavisnosti od samo kineskih investicija za razvoj ovog za Rusiju kritički važnog regiona. Dakle, ako se vratimo na pitanje Grenlanda i planova SAD prema Rusiji, možda je napravljen nekakav dogovor između Trampa i Putina - odrešene ruke Vašingtonu za njene akcije u Latinskoj Americi i Zapadnoj Evropi u zamenu za odrešene ruke Rusiji u Ukrajini i njenom bliskom susedstvu. Naravno, opet, ovo je samo nagađanje, ali s obzirom da se politika velikih sila na uštrb drugih država vratila na velika vrata, ne bi me začudilo da je takva pretpostavka istinita", izneo je Filipović jednu od teorija.

Ukoliko Vašington poželi da uspostavi punu kontrolu nad Grenlandom, Rusija neće moći ništa da učini, a Moskva ionako računa da ta teritorija spada pod američki, tj. NATO odbrambeni kišobran, smatra stručnjak sa Instituta za evropske studije.

"Ono što bi mnogo više ugrozilo interese Moskve, pa čak dovelo i do potencijalne vojne intervencije, to je svakako bilo kakva promena statusa arhipelaga Svalbard, tj. njegova potencijalna militarizacija od strane SAD tj. NATO-a. Svalbard je po sporazumu iz 1920. godine demilitarizovana teritorija, gde pravo na ekonomsku eksploataciju ruda imaju podjednako i Norveška i Rusija. Svalbard je mnogo bliži ruskim arktičkim teritorijalnim vodama, i uspostavljanje vojnih instalacija NATO snaga sigurno bi dovelo do vojnog odgovora Moskve. Za sada, srećom, nema indicija da se Amerika ili njeni NATO saveznici spremaju na tako nešto, što znači da Vašington za sada nema nameru da direktno vojno izaziva Rusiju u Arktičkom regionu", dodao je.

Kakav je bio odgovor Danske na Trampove pretnje?

Iako se čini da pojedini evropski lideri možda nisu u početku Trampove izjave o Grenlandu shvatali ozbiljno, Filipović se ne slaže.

"Ne bih rekao da je bilo tako. Političke elite su ga i te kako dobro shvatale, i gledale su da se adaptiraju na, da tako kažem, njegov oblik vladavine koji podrazumeva vođenje spoljne politike strogo u skladu sa isključivo američkim interesima bez uvijanja u oblande diplomatije i međunarodnog prava. Samo su se nordijski političari verovatno nadali da Trampov fokus 'neće na njih’, iako su gledali da ispunjavaju sve zahteve Vašingtona, od slanja teškog naoružanja u Ukrajinu, do povećanja izdataka za odbranu, na uštrb sredstava koja su im neophodna za održavanje njihovih modela države blagostanja.

Danski parlament je u julu prošle godine velikom većinom odobrio sporazum (postignut još pri Bajdenovoj administraciji) koji američkoj vojsci dozvoljava kako slobodan ulazak u zemlju, tako i u danske vojne instalacije, iz bilo kog razloga koji Vašington smatra prikladnim. Danska ne samo što je zemlja osnivač NATO-a, već i skoro svo oružje, poput borbenih aviona i teške tehnike kupuje od SAD-a, dakle, reč je o jednom predanom savezniku Vašingtona. Ali, kako vidimo, to za političku elitu SAD-a ne igra više nikakvu ulogu, i doneta je odluka da se interesi Vašingtona moraju sprovoditi po svaku cenu, pa čak i na uštrb dojučerašnjih ’ravnopravnih partnera’ i saveznika. To je jasan pokazatelj da velike sile nastoje da utvrde svoje pozicije pred neku novu globalnu raspodelu snaga, i u ovom periodu, druge države će najviše da propate, kao što smo do sada to mogli da vidimo na primeru Ukrajine, Venecuele, zemalja Bliskog istoka, pa sada i zapadnoevropskih zemalja poput Danske.

"Niko u Evropi nije spreman da ratuje za Grenland"

Skandinavske zemlje mogu svakako da probaju da se usprotive diplomatski, ali za sada to ne daje rezultate. Predsednik Tramp skoro svakodnevno to dokazuje i preko svojih poruka na platformi Iks, gde jasno stavlja do znanja da će Grenland na ovaj ili onaj način biti pod punom kontrolom SAD.

O vojnom suprotstavljanju, naravno, tu nema nikakve reči, jer niko u Evropi nije spreman da ratuje protiv SAD-a, pogotovo ne za Grenland, uzimajući pre svega u obzir američke vojne kapacitete koji se već nalaze na evropskom tlu, ali i same vojne mogućnosti SAD-a koje su za sada i dalje bez premca u svetu. Ovo uopšte nije prosta situacija za evropske lidere, i moraće da dođe do nekog redefinisanja odnosa između EU i SAD-a u skorije vreme, i naravno, statusa savezništva između evropskih zemalja i SAD unutar NATO-a.

Kakve su reakcije Evrope u jeku Trampovih sve većih ambicija?

Evropski lideri se konačno suočavaju sa surovom istinom, poručuje Filipović.

Vreme mirnog razvoja i prepuštanja odbrane Americi, kroz članstvo u NATO, izgleda da je završeno.

"Amerika je svesna da se odnos snaga u svetu menja, da više nije hegemon, i da ako nastavi da funkcioniše po starom sistemu koje druge zemlje sve više odbacuju, naći će se u strateški nepovoljnom položaju u odnosu na svoje konkurente, a to znači pre svega Kinu. Na primer, Vašingtonu je jasno da osim zemalja zapadnog sveta, druge zemlje nisu sa entuzijazmom prihvatile sankcije Rusiji, i da se mnoge od njih, uključujući i Indiju, ali i neke od zemalja arapskog sveta za koje Amerikanci smatraju da su iz političkih i ekonomskih interesa bliži Vašingtonu nego Moskvi, sve više trude kako da zaobiđu te sankcije i nastave neometano poslovanje sa Rusijom.

Takođe, mnoge od tih zemalja ne vide Kinu kao pretnju.

Dosta se govori i o slabosti Evropske unije da na neki način projektuje svoju vojnu moć, ali i o njenoj mekoj moći sve više se priča i piše u negativnom svetlu. Osim unutrašnjih problema samih zemalja članica, pre svega ekonomskih i socijalnih, zatim rastom desno-populističkih snaga, povećanih izdataka na odbranu i povećanja cena energenata izazvanih ratom u Ukrajini, tu je svojevrsan zamor od proširenja EU, što se itekako oseća u našem regionu.

Ukoliko Crna Gora zaista postane najnovija članica EU do 2028. ili 2030. godine, to će se smatrati uspehom za Brisel, i sasvim izvesno će dati novi podsticaj našem regionu da nastavi sa EU integracijama. Ali za sada, briselske elite više projektuju nesigurnost i podeljenost nego snagu i jedinstvo.

Predsednik Tramp to sigurno vidi i sasvim izvesno interpretira kao svojevrsnu slabost i nemogućnost oslanjanja na evropske saveznike. Dakle, Vašington je i te kako spreman da preuzme stvari u svoje ruke i da osigura sebi najpovoljnije pozicije, što uključuje i kontrolu nad strateški pozicioniranom teritorijom, resursima itd, i to na uštrb svojih saveznika i partnera, kako bi u novoj preraspodeli međunarodnih snaga SAD i dalje imale dominantnu ulogu. Evropski lideri to, mislim, sada i shvataju. Pitanje je da li će se ikada više uspostaviti nivo poverenja između evropskih zemalja i SAD, čak i u slučaju da na sledećim predsedničkim izborima pobedi kandidat iz redova demokrata.

Za sada, osim deklarativnih izjava o solidarnosti i simboličnog slanja vojnog osoblja na Grenland, nismo videli ništa konkretnije od evropskih lidera. Za Evropu bi bilo dobro da ovo služi kao najozbiljnija opomena da je možda ipak došlo vreme da se samostalnije vodi spoljna i bezbednosna politika, nevezana za interese Vašingtona već za interese evropskih zemalja, da se ulaže u zajedničke evropske snage bezbednosti, kao i da se radi više na jedinstvu unutar same Unije, uz uzimanje u obzir nacionalne interese zemalja članica. Ukoliko se sprovedu i korenite političke reforme, Evropska unija će imati šanse da ostane relevantna i prosperitetna, i to u svetu koji će za koju deceniju verovatno podrazumevati kraj onakvog političkog i vojnog savezništva između EU i SAD, za kojeg smo do sada znali", zaključuje naš sagovornik.

(EUpravo zato)