U prethodnom periodu mogli smo da vidimo značajan rast primene i ulaganja u humanoidne robote. Dok stanovništvo razvijenih zemalja stari, a radno sposobnih ljudi je sve manje, nastaje potreba za ovakvim rešenjima.
Prema proceni konsultantske kuće Korn Feri, svetu bi do 2030. godine moglo da nedostaje više od 85 miliona radnika, uz potencijalno oko 8,5 biliona dolara neostvarenog godišnjeg prihoda. Samo u proizvodnji, procene govore o manjku od skoro 8 miliona radnika do kraja decenije.
Ta promena je posebno izražena u Evropi, sposobno stanovništvo EU već godinama opada, a projekcije pokazuju da će se taj trend nastaviti i tokom narednih decenija. Istovremeno, sve više zemalja pokušava da proizvodnju vrati bliže svojim tržištima, dok rad i energija postaju sve skuplji.
Roboti su već u fabrikama
Roboti, međutim, nisu neka daleka budućnost jer su već deo industrijske svakodnevice. Prema Međunarodnoj federaciji za robotiku, u fabrikama širom sveta je tokom 2024. godine radilo oko 4,66 miliona industrijskih robota, a samo te godine instalirano ih je još oko 542.000. Kina je danas najveće tržište, na nju otpada više od polovine svih novih instalacija u svetu, dok je njen ukupan broj industrijskih robota prešao dva miliona. Nova trka u humanoidima zato ne počinje iz praznog prostora, već se nadovezuje na decenije industrijske automatizacije.
Već postoji značajan broj fabrika koje su potpuno automatizovane, takozvane mračne fabrike, pogoni koji mogu da rade gotovo bez ljudskog prisustva, ponekad i bez stalnog osvetljenja. Japanski FANUC se često navodi kao školski primer, jer tamo roboti proizvode druge robote, a proizvodnja može da teče bez nadzora danima. U Holandiji Philips već godinama pravi električne brijače u gotovo potpuno automatizovanom pogonu, dok Foxconn razvija proizvodne linije bez svetla u više zemalja. U Evropi, Simensova fabrika elektronike u Ambergu nije potpuno mračna fabrika, ali važi za jedan od najautomatizovanijih pogona na kontinentu, u kojem veliki deo proizvodnog lanca obavljaju mašine i roboti. To ne znači da su ljudi nestali iz industrije. Znači da se njihova uloga pomera, od ručnog rada ka nadzoru, održavanju, podešavanju procesa, kontroli kvaliteta i obuci mašina.
Mašine koje vide, uče i rade u prostoru
Dosadašnji talas veštačke inteligencije je bio fokusiran na interaciju na ekranu, kucanje na tastaturi. Veliki jezički modeli naučili su da pišu, sažimaju i odgovaraju, jer su uvežbani na ogromnoj količini teksta sa interneta. Taj tekst ih je naučio da zvuče kao čovek. Nije ih naučio da se kreću kroz stvarni svet.
Fizička veštačka inteligencija pokušava da inteligenciju iz teksta prenese u telo, tj u fizički obliik. Reč je o sistemima koji vide okolinu, razumeju komandu izrečenu običnim jezikom i tu komandu pretvaraju u pokret, bez programiranja svakog koraka unapred. Robot vidi sliku prostorije, čuje uputstvo i sam bira kako da pomeri ruku.
Da bi to radio pouzdano, robotu nije dovoljno da zna kako prostor izgleda. Mora da nauči kako se svet ponaša, koliko pritiska treba da slomi jaje, koliko snage da zategne zavrtanj, šta se dešava kada predmet sklizne. Takvih podataka nema generalno, ali se grade posebni centri za obuku. Jedan od najvećih u Evropi pokreću nemačka kompanija NEURA Robotics i Tehnički univerzitet u Minhenu, na minhenskom aerodromu, na 2.300 kvadratnih metara. U takvim halama ljudi u rukavicama sa senzorima i odelima za snimanje pokreta uče robote da sklapaju kutije i komponente, a svaki njihov pokret pretvara se u podatak. Na taj način ljudski rad postaje podatak iz kojeg mašine uče, a to otvara i ekonomska i etička pitanja.
Bezbednost je sledeća prepreka
Ni to, međutim, neće biti dovoljno da humanoidi masovno uđu u fabrike samo zato što umeju da hodaju, hvataju predmete i izvršavaju komande. Pravo pitanje je da li mogu bezbedno da rade pored ljudi, u istom prostoru, bez ograda. Tu se humanoid bitno razlikuje od klasičnog industrijskog robota. Tradicionalni robot najčešće radi iza zaštitne ograde ili se zaustavlja čim mu se čovek približi. Humanoid treba da uradi suprotno, da sarađuje sa radnikom, dodaje mu alat, pomaže pri podizanju tereta, kreće se kroz skladište i reaguje u deliću sekunde.
Zato se trka polako pomera sa same robotike na bezbednosnu infrastrukturu. Dobar primer je sistem koji je krajem juna predstavila Nvidia, pod imenom Halos for Robotics. To nije robot, već sloj bezbednosti koji povezuje čip, senzore, kamere, eksterne sisteme kamera postavljene po fabrici ili skladištu, operativni sistem i postupke testiranja i sertifikacije. Robot pri tome ne sme jednostavno da bude slab da ne bi povredio čoveka, jer onda ne bi mogao da obavlja koristan posao. Mora da bude dovoljno snažan za pravi industrijski rad, ali dovoljno kontrolisan da zna šta sme da dodirne, koliko sile sme da primeni i kada mora da uspori ili odustane.
Mnogi istraživači kažu da smo još nekoliko godina daleko od trenutka u kojem će roboti naglo postati korisni u širokoj primeni. Robotika je danas otprilike tamo gde su jezički modeli bili neposredno pre nego što su postali zaista upotrebljivi.
Trenutno je najveći problem kako replicirati ruku robota. Čovek razmišljanja zna koliko pritiska treba da napravi da bi uzeo čašu, okrenuli ključ ili provukli konac kroz iglu. Ljudska ruka je univerzalni alat, sposoban i za grubu silu i za najfiniji dodir. Upravo nju je najteže preneti na mašinu. Veliki delovi privrede odavno su automatizovani, dok ono što je ostalo, taj poslednji i najtvrđi deo posla, i dalje rade ljudske ruke.
Honda je pokazala robotsku šaku sa skoro tri stotine taktilnih senzora, dovoljno preciznu da provuče konac kroz iglu i zategne sićušan zavrtanj. Takve veštine su ključne da bi roboti bili upotrebljeni
Procene rasta tržišta do 2050. godine
Morgan Stenli procenjuje da bi tržište humanoidnih robota do 2050. godine moglo da pređe pet biliona dolara, što je, po istoj proceni, oko dvostruko više od onoga što danas vredi automobilska industrija. Za kraći rok, Barclays procenjuje da bi to tržište, danas vredno svega dve do tri milijarde dolara, do 2035. godine moglo da naraste na oko 200 milijardi dolara, u najpovoljnijem scenariju.
Razlika između ovih procena pokazuje da je potencijal velik, ali neizvesan. Koliko brzo će se ostvariti zavisi od cene mašina, njihove pouzdanosti i bezbednosti, regulatornih sertifikata i, pre svega, od toga da li roboti zaista mogu da rade pored ljudi, a ne samo umesto njih. Reč je o prognozama, ne o izvesnosti.
Zavisno od metodologije, procene ulaganja u robotiku u 2026. godini kreću se od gotovo 19 milijardi dolara, koliko za nove kompanije navodi Crunchbase, do više od 55 milijardi dolara u podacima istraživačke kuće Dealroom koje prenose tehnološki mediji. Najveći deo tog novca otišao je u Sjedinjene Države i Kinu, dve sile koje vode ovu trku.
Evropsko tržište
Iako je Evropa najveće tržište industrijskih robota izvan Azije i centrala kompanija poput ABB, KUKA, Universal Robots i Comau, tu je tek mali deo svetskih ulaganja u robotiku. Tu je i pitanje suverenosti. KUKA, nekadašnji nemački lider je danas je u kineskom vlasništvu. Norveški 1X oslanja se na američki kapital. Struja za fabrike u Evropi košta dvostruko ili trostruko više nego kod konkurenata u Americi i Kini.
Decenije iskustva u preciznoj mehanici, mašinstvu, senzorima i automobilskoj industriji upravo su ono što fizičkoj veštačkoj inteligenciji najviše treba. Barclays čak procenjuje da bi Evropa mogla da ima prednost u lancu snabdevanja, jer pogonski sklopovi, takozvani aktuatori, čine oko polovine cene humanoida, a to je oblast u kojoj evropska industrija ima znanje. Problem je drugde. Evropa kasni u kapitalu i u sposobnosti da brzo skalira proizvodnju, ne u inženjerskom znanju.
Konkretni primeri već postoje. NEURA Robotics iz Nemačke obezbedila je sredinom 2026. godine rundu finansiranja do 1,4 milijarde dolara, uz podršku velikih industrijskih i finansijskih investitora, među kojima su Amazon, Nvidia, Boš, Šefler i Evropska investiciona banka. Francuski Wandercraft, poznat po egzoskeletima za osobe koje ne mogu da hodaju, gradi i sopstvenog humanoida. Ima još uspešnih primera kompanija u Evropi koje razvijaju proizvode.
U Srbiji je najavljena saradnja kineske kompanije AGIBOT i grupe Mint, koja bi u Šapcu trebalo da sklapa humanoidne robote i takozvane robote pse. Mint već ima fabriku u Srbiji i već godinama posluje u Loznici i Šapcu i zapošljava više hiljada ljudi, pa pogon ne kreće iz nule. AGIBOT je po izveštaju istraživačke kuće Omdia prošle godine isporučio najveći broj humanoida na svetu, više od pet hiljada jedinica i oko četrdeset odsto svetskog tržišta.
U prvoj fazi najavljena je proizvodnja od oko hiljadu do dve hiljade jedinica godišnje. Dodatna prilika je u centrima za obuku robota i fabrikama podataka, u inženjerskim timovima, servisu, integraciji, testiranju i sertifikaciji, kao i u izlasku na evropsko tržište.
Srbija treba da se predstavi kao zemlja koja ima priliku da rano uđe u novi industrijski lanac vrednosti, dok je taj prozor još otvoren, i da kao za mnoge druge oblasti u digitalizaciji bude lider u širem regionu.