Sa prvim toplijim danima proleća, mnogi ljudi odlaze u šume radi rekreacije i uživanja u prirodi. Neki od njih pak, odlaze tamo i da bi brali gljive, međutim, sem ukoliko niste mikolog (osoba koja pouzdano zna da raspozna otrovne od jestivih gljiva), nikako ne biste smeli da ih konzumirate.
Razlog je jednostavan, među vrganjima i lisičarkama mogu se naći i otrovne gljive našeg podneblja: pupavke (zelena, bela i smrdljiva), kao i panterovke koje svake godine dovode do teških trovanja širom Evrope.
Od preko 70.000 klasifikovanih gljiva, većina jeste otrovna ili halucinogena. Ipak, u zavisnosti od vrste otrova i njegove količine, samo njih nekoliko uz savremenu medicinu može potencijalno da dovede do smrtnog ishoda.
Zelena pupavka
Zelena pupavka (Amanita phalloides) smatra se najopasnijom gljivom u Srbiji i najčešćim uzrokom smrtonosnih trovanja u Evropi. Njena maslinasto-zelena kapa na prvi pogled deluje bezazleno dok izviruje među lišćem hrasta ili bukve.
Međutim, ono što većina ne zna jeste da i mala količina ove gljive može izazvati teško trovanje.
Kako boja kape može da varira, neiskusni berači mogu da je zamene sa drugim jestivim vrstama. U Srbiji se najčešće može naći u periodu od leta do jeseni, posebno u listopadnim šumama.
Kako dolazi do trovanja?
Trovanje se najčešće dešava kada se pupavke zamene za jestive gljive. Posebno je opasno to što se simptomi ne javljaju odmah, jer nakon konzumacije otrov pod nazivom amanitoksin napada ćelije jetre, i blokira dalje stvaranja proteina. Kako su amanitoksini izuzetno stabilni, kuvanje, prženje ili sušenje ne umanjuje njihovo dejstvo.
Prvi simptomi javljaju se tek nakon 6 do 24 sata, kada je već došlo do oštećenja. Kada simptomi počnu, najpre se javljaju mučnina, povraćanje, jaki bolovi u stomaku i dijareja.
Nakon privremenog poboljšanja, može doći do ozbiljnog oštećenja jetre, a u težim slučajevima i do otkazivanja ovog organa. Bez hitnog bolničkog lečenja, trovanje se može završiti fatalno, iako savremena medicina značajno povećava šanse za oporavak ukoliko se reaguje na vreme.
Pored nje, postoji još nekoliko vrsta gljiva u Srbiji koje su potencijalno opasne po zdravlje njenih stanovnika.
Isti otrov, drugo "lice"
Gljiva poznata kao Mala smrt (Galerina marginata) dobila je ime zbog svoje male veličine. Njena najveća opasnost leži u tome što se lako meša sa manjim, jestivim vrstama. Sadrži iste amatoksine kao i zelena pupavka, koji oštećuju jetru i bubrege. Dovoljno je nekoliko pojedenih komada da izazovu teško trovanje.
Pojavljuje se uglavnom u jesen i preferira hladnija i vlažnija staništa poput trulih panjeva, grana i vlažnog drveta u mešovitim šumama.
Kakve opasnosti šuma još krije?
Panterovka (Amanita pantherina), bliska srodnica muhare, smatra se znatno toksičnijom vrstom. Iako na prvi pogled podseća na druge šumske gljive, njena braonkasta kapa sa belim delovima krije snažne psihoaktivne supstance, ibotensku kiselinu i muscimol.
Nakon konzumacije, simptomi se javljaju brzo, često u roku od jednog do dva sata. Pored mučnine i povraćanja, javljaju se zbunjenost, halucinacije, poremećaj svesti, pa čak i konvulzije. U težim slučajevima, naročito kod dece, starijih osoba ili nakon unosa veće količine, može doći do kome i ozbiljnih komplikacija. Smrtni ishodi su retki, ali beleženi.
Vrste iz roda Cortinarius, poznate kao koprenke, za razliku od pupavki koje napadaju jetru, sadrže otrov orelin koji oštećuje bubrege. Posebnu opasnost predstavlja činjenica da se simptomi ne javljaju odmah, već često tek nekoliko dana od konzumacije, kada je već došlo do oštećenja. U težim slučajevima može doći do trajne bubrežne insuficijencije, potrebe za dijalizom, pa i smrtnog ishoda.
Ovde nije kraj spisku, postoji još otrovnih gljiva u Srbiji, ali njihova konzumacija izuzetno retko dovodi do smrtnih ishoda, poput muhare, otrovne brašnjače i primerci iz roda Leucocoprinus.
Oprez je važniji od radoznalosti
U doba kada nam je svaka informacija na dohvat ruke, lako je pomisliti da fotografija i pretraživanje na internetu mogu sa sigurnošću da identifikuju neku gljivu. Digitalni alati poput ChatGPT-a ne mogu pouzdano da utvrde koja je vrsta u pitanju, jer prepoznavanje gljiva zahteva iskustvo i stručno znanje, uključujući detalje koji se često ne vide na fotografiji.
Najbezbednije je brati gljive uz iskusnog mikologa ili kupovati proverene proizvode u prodavnici. Proleće u šumi jeste čudesno iskustvo, ali kada je reč o otrovnim pupavkama, greška se često pravi samo jednom.
(EUpravo zato)
