Pre sto godina, botaničar Artur Votkins pokrenuo je značajan projekat, tako što je počeo sakuplja uzorke pšenice iz celog sveta, uz pomoć konzula i poslovnih ljudi širom Britanske imperije i dalje od nje, da mu donose žito sa lokalnih tržišta. Vek kasnije, njegova ideja dovešće do veoma značajnih rezultata.
Projekat su sproveli britanski i kineski naučnici, sadrži DNK materijal svih 827 vrsta pšenice, koje je sakupio Votkins, a koje su čuvane u Centru „Džon Ines“ blizu Noriča tokom većeg dela prošlog veka.
Naučnici su stvorili genetski "rudnik zlata" tako što su precizirali ranije nepoznate gene koji se sada koriste za stvaranje izdržljivih sorti sa poboljšanim prinosima koji bi mogli pomoći u obezbeđivanju hrane svetske populacije.
Sada se razvijaju sojevi pšenice koja može da raste u slanom tlu, dok istraživači sa Poljoprivrednog univerziteta u Pendžabu rade na poboljšanju otpornosti na bolesti iz semena koje su dobili iz Centra „Džon Ines“. Ostali sojevi uključuju one koji bi smanjili potrebu za azotnim đubrivima, čija je proizvodnja glavni izvor emisije ugljenika.
„U suštini smo otkrili rudnik zlata“, navodi Sajmon Grifits, genetičar iz Centra „Džon Ines“ i jedan od vođa projekta kazao je da su oni otkrili "rudnik zlata" koji će napraviti ogromnu razliku u mogućnosti da se obezbedi hrana za čovečanstvo kako bude toplije usled klimatskih promena, a poljoprivreda je pod sve većim klimatskim pritiskom.
Grifits kaže da je pšenica bila kamen temeljac ljudske civilizacije.
„U regionima kao što su Evropa, severna Afrika, veliki delovi Azije, a potom i Severna Amerika, kultivacija pšenice je hranila velika carstva, od drevnog Egipta do uspona moderne Britanije.“
Ova pšenica je dobijena od divljih sorti koje su prvobitno bile pripitomljene i kultivisane u Plodnom polumesecu na Bliskom istoku, pre 10.000 godina. Mnoge od ovih sorti i njihovi geni su nestale tokom milenijuma, proces koji je ubrzan pre oko jednog veka kako je nauka o oplemenjivanju biljaka postajala sve sofisticiranija, a sorte sa svojstvima za koje se tada smatralo da nemaju nikakvu vrednost su odbačene.
Grifits ističe da je zato Votkinsova kolekcija veoma važna jer sadrži sorte koje su bile izgubljene, ali koje će biti od neprocenjive vrednosti u stvaranju pšenice koja može da pruži zdrave prinose u teškim uslovima koji sada ugrožavaju poljoprivredu.
Naučnici su želeli da precizno odrede i prouče gene pšenice u Votkinsovoj kolekciji nakon razvoja velikog DNK sekvenciranja pre više od jedne decenije, ali su se suočili sa neobičnim problemom.
Naime, genom pšenice je ogroman i sastoji se od 17 milijardi jedinica DNK, u poređenju sa tri milijarde baznih parova koji čine ljudski genom.
„Genom pšenice je pun malih retro elemenata i to je otežalo i, što je najvažnije, skuplje sekvenciranje“, rekao je Grifits i dodao da su uspeli da prevaziđu taj problem.
Podaci do kojih su došli otkrili su da moderne sorte pšenice koriste samo 40 odsto genetskog diverziteta koji se nalazi u kolekciji, a može pomoći da ne gladujemo zbog klimatskih promena
„Otkrili smo da je Votkinsova kolekcija prepuna korisnih varijacija kojih jednostavno nema u modernoj pšenici“, kaže Grifits.
Ove izgubljene osobine sada testiraju uzgajivači biljaka sa ciljem stvaranja mnoštva novih sorti koje bi bile zaboravljene da nije bilo Artura Votkinsa.
Votkinsov put
Artur Votkins je sa 19 godina poslat da se bori u rovovima u Prvom svetskom ratu. Preživeo je, a nekoliko meseci nakon primirja naređeno mu je da ostane u Francuskoj da deluje kao pomoćnik poljoprivrednog oficira, sa zadatkom da pomogne lokalnim farmerima da prehrane trupe koje su još čekale da budu isporučene kući.
Tako je počelo njegovo interesovanje za poljoprivredu i prijavio se da je studira na Kembridžu kada se vratio u Britaniju. Pošto je diplomirao, Votkins se pridružio univerzitetskom odseku za poljoprivredu, gde je započeo svoj životni posao: prikupljanje uzoraka pšenice sa cele planete.
„Votkins je shvatio da, kada smo počeli da uzgajamo nove sorte pšenice, geni za koje se tada smatralo da su od male koristi i koji su bili izbrisani iz sojeva možda i dalje imaju vrednost za budućnost“, kaže prof. Grifits i dodaje da je njegovo razmišljanje bilo neverovatno ispred svog vremena.
"Shvatio je da genetski diverzitet – u ovom slučaju pšenice – erodira i da je neophodno da se to zaustavi. Vrlo malo naučnika je razmišljalo o ovom pitanju tih dana, a on je očigledno razmišljao daleko ispred svog vremena, i na tome mu moramo biti veoma zahvalni", zaključio je Grifits.
(M.A./EUpravo zato/rts.rs)
