Beograd ima 28 zaštićenih stabala: Kako se neguju ovi istorijski dragulji i šta ih sve ugrožava?

Ako od Hrama Svetog Save prošetate do Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pa se onda, primera radi, zaputite i do Kuće kralja Petra I Karađorđevića na Senjaku, sve su prilike da ste na ovom svom putu videli niz istorijskih znamenitosti Beograda.

"Prema ažuriranom preseku, glavni grad Srbije ima devetnaest tzv. spomenika prirode", kaže Jasna Trifunović iz Javnog komunalnog preduzeća Zelenilo-Beograd u razgovoru za portal Klima101.

„Međutim, u Botićevoj se nalazi spomenik prirode koji čine dve magnolije, dok su u porti Saborne crkve dve zaštićene tise. S obzirom na to da postoji nekoliko spomenika prirode sa više od jednog stabla, dolazimo do brojke od ukupno dvadeset osam zaštićenih stabala.”

Od bašte restorana „Trandafilović” u Makenzijevoj ulici, preko Jozića kolibe u Obrenovcu pa sve do privatnih dvorišta – spomenici prirode raštrkani su širom naše prestonice na svakidašnjim, ali i manje svakidašnjim mestima.

Vrste zaštićenih stabala u Beogradu su raznolike – imamo kavkaske pterokarije, evropsku bukvu, divlji kesten, pa čak i čokote vinove loze.

Pored informativnih tabli ispred samih biljaka i drveća – a koje su tu da nas upoznaju sa njihovim karakteristikama i značajem – status spomenika prirode stablima donosi i opipljive koristi: veću i bolju „životnu” podršku.

Kako našu prestonicu u budućnosti očekuju nepovoljniji vremenski uslovi – uključujući surovije suše, češće toplotne talase i obilnije padavine – to bi moglo da bude od presudne važnosti za opstanak ovih znamenitih stabala koja su, prema rečima Jasne Trifunović, već danas na udaru klimatskih promena.

Zaštićeno drveće u Beogradu ugrožavaju suše, oluje, ali i štetočine

„Od 2012. krenule su velike suše u toku leta”, kaže Jasna Trifunović iz Zelenila. „Tada je mečja leska na Kalemegdanu počela sve više fiziološki da slabi.”

Mečja leska je inače visoko listopadno drvo koje možete zapaziti u parkovima širom Srbije, a poznata je i pod imenima divlja leska ili divlji lešnik.

Dve godine kasnije, tačnije 2014, usledile su jake kiše i dugotrajni toplotni talasi, nakon čega je primećeno lagano sušenje kod još više drveća na javnim zelenim površinama.

Ovo – nažalost – nije zaobišlo ni zaštićena stabla.

Kako priča Jasna Trifunović, pogođene su bile i dve tise u dvorištu Saborne crkve.

"Ali imamo sreću da čovek koji održava zelenilo u porti vrlo često zalije i ova dva stabla”, navela je.

Njegovi napori idu združeni, ruku pod ruku, sa negom samog Zelenila u čijoj je zapravo nadležnosti većina spomenika prirode u Beogradu.

„Te dve tise u Sabornoj crkvi su dosta stare i vredne”, kaže Trifunović. „Pošto se neke njihove grane suše, sprovodimo određene mere oporavka: uklanjamo suve delove, prihranjujemo stabla, đubrimo koren, prskamo protiv bolesti i štetočina…”

Trud za očuvanjem urodio je plodom pa su, kako naglašava Trifunović, tise u Sabornoj crkvi i dalje veoma vitalne uprkos tome što njihova procenjena starost ide preko sto godina.

I sama Saborna crkva predstavlja bitan spomenik u našem gradu – doduše, kulture. A spomenici prirode u njenom dvorištu, muško i žensko stablo tise, rastu simetrično, levo i desno od glavnog zapadnog ulaza.

Dr Milka Glavendekić, profesorka na Šumarskom fakultetu u Beogradu, potcrtava da se opasnosti za naše drveće ne kriju samo u zagrevanju i njegovim direktnim posledicama na klimu, već je nekada neophodno da zagrebemo ispod površine.

Tako ćemo spoznati da je došlo do namnožavanja određenih štetočina koje izazivaju sušenje stabala. Uprkos tome što neki od njih jesu autohtone vrste kod nas, u zagrejanijoj Srbiji ima ih više nego ranije.

„U tim situacijama neophodna je integralna zaštita”, ističe Glavendekić, „u okviru koje se tretmanu hemijskim preparatima pribegava tek kada se iscrpe sva ostala moguća rešenja među kojima je i uklanjanje suvih delova drveća.”

Radeći na istraživanjima od Subotice do Bujanovca, prof. Milka Glavendekić pronalazila je u postavljenim feromonskim klopkama, koje nalikuju na vertikalni niz levaka, strižibube koje su vektor patogene nematode, potkornjake, male borove krasce i druge insekte koji su, kako priča, sa njima povezani odnosima ishrane. U urbanim prostorima posebno je u poslednjih deset godina visoka populacija lipinog krasca. Svi ovi insekti doprinose sušenju drveća.

„U Beogradu, konkretno kod hotela Jugoslavija, gustina populacije ovih štetočina veća je nego u šumi na Divčibarima koja se već godinama suši”, upozorava Glavendekić.

Prema mišljenju prof. Milke Glavendekić, za stabla starija od šezdeset godina kao što su pomenute tise svake godine potreban je vizuelni pregled zdravstvenog stanja.

To podrazumeva da kompetentno stručno i obučeno lice sa poznavanjem mera zaštite i negovanja drveća (arboristike) izađe na teren i da, vizuelnim pregledom, utvrdi njegovo zdravstveno stanje. Ukoliko je neophodno, pristupa se pregledu pomoću instrumenata. Naravno, dok neke patogene i oboljenja može da prepozna na licu mesta, pojedini povlače laboratorijske analize kako bi se determinisali do nivoa vrste.

Rezultat takvog rada je svakako odgovarajaća terapija – ako je ona potrebna.

„Kod nekih stručnjaka je uvreženo mišljenje da je životni vek drveća u gradovima oko šezdeset godina”, navodi prof. Glavendekić, „međutim, ja se apsolutno ne slažem sa tim: stara i vredna stabla ne treba prepustiti zubu vremena, već stručnjaci i javnost treba da shvate njihovu vrednost i da očuvaju njihovu dugovečnost.”

To nam potvrđuje i Debela Meri. Nekada nadimak kuvarice, a sada ime najstarijeg stanovnika Berlina, drevnog stabla hrasta smeštenog u šumi Tegel. Sa procenjenom starošću između 800 i 900 godina, ovo džinovsko drvo visoko 26 metara starije je i od samog grada koji je nastao u 13. veku.

Neka zaštićena stabla već su oštećena

Vraćamo se ponovo u Beograd. Tu možemo naučiti da ponekad ni snažna želja za očuvanjem ne može da spasi pojedina stabla od udara vremenskih ekstrema.

„Godinu dana pre katastrofalnih poplava 2014, krenulo je da se suši lalino drvo u privatnom dvorištu na Savskom vencu”, priseća se Jasna Trifunović. „Naredne godine, ono nije olistalo pa smo morali da ga isečemo.”

U sve zagrejanijem gradu izazov za vegetaciju nisu samo sušniji uslovi, već i potpuno suprotna pojava – obilnije kiše.

Premda na prvu loptu deluje kontraintuitivno, klimatolozi su veoma dobro upoznati sa tom pojavom: topliji vazduh može da ponese više vlage pa tako određena zapremina vazduha na 20 °C može zadržati dvostruko veću količinu vodene pare nego na 10 °C.

Porast koncentracija vlage u atmosferi predstavlja gorivo za ekstremne padavine. A nepredvidive, intenzivne oluje devastiraju stabla.

To možemo videti na primeru još jedne zaštićene tise – tise u Botićevoj, blizu dvorišne kapije porodice Petovar, na zelenoj površini koju odlikuju i druge vrste poput jele i Pančićeve omorike.

Kako priča Trifunović, pre otprilike deset godina, tokom jedne upravo takve oluje vršna grana tise se odvalila.

„To je nešto što se ranije nije dešavalo”, navodi naša sagovornica koja je preko dvadeset četiri godine zaposlena u Zelenilu i brine o zaštićenim stablima.

Kada iz Botićeve skrenemo desno u Bulevar kneza Aleksandra Karađorđevića, na uličnom broju 10a nailazimo na nekadašnju kuću Vladislava Ribnikara, osnivača lista „Politika”, prepoznatljivu po vajarskoj skulpturi Vojina Bakića, „Poziv na ustanak”.

U dvorištu zdanja, u kojem je posebnu sobu imao i Josip Broz Tito, živi spomenik prirode, čempres na Dedinju, koji je u proteklih sedam-osam decenija posvedočio istorijskim previranjima, ali je poput obližnje tise bio i žrtva prirodnih nepogoda: oluje i snegolomi mnogo su ga oštetili i došlo je do prelamanja primarnih grana.

I mi svoju Debelu Meri za trku imamo – spomenici prirode kao što je hrast na Cvetnom trgu stotinama godina unazad „svedoče” razvoju grada

U jednoj od žila kucavica Beograda, Ulici Kralja Milana, ponosno stoji stablo uz koje je stasavalo nekoliko generacija unazad – hrast na Cvetnom trgu, čija se starost procenjuje na preko dvesta godina.

Iako se njegova starost ne može utvrditi sa sigurnošću, ovo je, prema uvidima iz Zelenila-Beograd, verovatno najstarije zaštićeno drvo u glavnom gradu Srbije.

„U tom delu Vračara, na početku devetnaestog veka, bile su šume hrasta i jasena”, otkriva Jasna Trifunović. „Kada je otpočela urbanizacija, i najpre izgradnja pijace, ljudi su krčili taj prostor i sekli drveće, ali hrast na današnjem Cvetnom trgu očito nikome nije smetao.”

U međuvremenu, 1958. godine, tik uz njega nikla je i prva samoposluga u bivšoj Jugoslaviji po uzoru na američke supermarkete. Za vreme rekonstrukcije Cvetnog trga, 2015. godine, o ovom drvetu posebno se brinulo – i između ostalog, zalivan je busen.

„U pitanju je autohtona vrsta koja predstavlja hortikulturalnu baštinu Beograda i veliku botaničku vrednost u našem glavnom gradu”, konstatuje Trifunović. „Premda hrastovi u prirodnom okruženju, odnosno u parkovima i šumama, mogu da dožive i nekoliko stotina godina, to nije čest slučaj u ambijentu u kojem živi hrast na Cvetnom trgu, a koji karakterišu gust saobraćaj i visoko zagađenje.”

Bez obzira na to, stablo je izuzetno vitalno i za sada se uspešno odupire svim negativnim uticajima.

U protekla dva veka ovaj hrast dostigao je impresivne dimenzije. Drvo je visoko devetnaest metara, obim stabla iznosi 4,3 metara, dok je raspon krošnje 27,5 metara.

Nesavesni građani i interesi investitora dodatne su pretnje za zaštićena, ali i sva druga, stabla u Beogradu

Po svemu sudeći, u sve toplijoj Srbiji drveće – ne isključujući ono zaštićeno – izloženo je pravom koktelu raznovrsnih rizika.

Spomenici prirode od svojih upravljača dobijaju odgovarajuću brigu, uspevajući da prenebregnu narastajuće izazove, koji u Beogradu izloženom investitorskom urbanizmu svakako ne dolaze isključivo od klimatskih promena.

„Pre šest-sedam godina, stablo kedra u Tolstojevoj dosta je oslabilo zbog podizanja objekta”, priseća se Jasna Trifunović iz Zelenila.

„Od vlasnika parcele dobili smo obećanje da će drvo, koje je zaštićeno još sredinom prošlog veka, sačuvati i da će ugraditi zalivni sistem, što i jeste uradio. Zahvaljujući perforiranim cevima koje permanentno navodnjavaju vegetaciju u dvorištu na toj adresi, ali i našem đubrenju, kedar se jeste oporavio.”

Smešteno u Tolstojevoj ulici 9, ovo je samo jedno u nizu stabala bogate istorije u našoj prestonici, a prema svedočanstvu članova porodice Milunović, kedar je davne 1880. zasadio čuveni srpski botaničar Josif Pančić. Nekada se na toj površini nalazio vinograd sa pomoćnim zgradama.

Mada informativne table i sistem obrazovanja jesu podigli svest o potrebi da poštujemo prirodu, sudeći po sledećem uvidu, neophodni su dodatni napori na tom polju:

„Obesni i nesavesni građani kidaju grane sa stabala, naročito npr. sa tise u Gradskom parku u Zemunu pošto se ona smatra svetim drvetom”, obrazlaže naša sagovornica. „Žena koja tamo prodaje sladoled mi je čak rekla da deca gule koru drveta, a roditelji ne reaguju.”

Nažalost, postoje još drastičniji primeri narušavanja parkovskih površina.

„Pre petnaestak godina, ispod jedne tise je čak zapaljena vatra zbog čega je izgoreo deo krošnje pa smo to morali da isečemo i saniramo.”

Stručnjak za zaštićena stabla veruje da bismo edukacijom i strožim kaznama mogli da predupredimo ovakve probleme.

Sa druge strane, kada dođe vreme za seču, pojedinci će se protiv toga pobuniti. Jasna Trifunović ih razume s obzirom na to da smo svedoci obaranja stabala – i kada treba i kada ne treba.

„Vrlo često tu investitori vode glavnu reč”, ocenjuje naša sagovornica. „Propisi su takvi da sa svim potrebnim papirima stabla na zelenim površinama moraju da se uklanjaju zarad kvadrata. Iz tog razloga, jasno mi je zašto ljude seča uznemirava.”

Ali Jasna Trifunović apeluje na veće poverenje u zaposlene Zelenila.

„Mi se zaista trudimo da očuvamo stablo do skoro pa apsolutne devastacije kako bi posmatračima bilo jasno da više ništa nismo mogli da učinimo da ga spasimo”, naglašava ona. „Ilustracije radi, kada sadimo novo drveće u Pionirskom parku objašnjavamo znatiželjnim prolaznicima kako je ono zamena za stabla koja treba da uklonimo.”

Na kraju krajeva, odgovornost počiva na javnom komunalnom preduzeću, ali delom i na nama. Ne samo da bi trebalo da verujemo njihovim stručnim ocenama, već i da im se pridružimo u očuvanju – ili barem da ih ne ometamo u njihovom poslu.

Premda je Beograd jedan od najmanje zelenih glavnih gradova u Evropi, o drveću kojim raspolažemo treba da vodimo računa – nadajući se da će se planovi o dupliranju zelenih površina jednog dana zaista i sprovesti u delo, kao i da će među novoniklim stablima naći i drveće koje će budući naraštaji možda zaštititi.

 (EUpravo Zato/Klima 101)